Jedini put uspeha za patriotsku opoziciju: Stručnošću i dostojanstvom nadvisiti iracionalnosti režima (klevete) i medijsku blokadu
Poslednjih godina dolazi do tabloidizacije štampe, do opadanja njenog kvaliteta u svakom pogledu u Srbiji. Međutim poslednjih meseci put u iracionalizam medija koje su zapravo u najvećem pod uticajem režima, odnosno pod ukupnim, makar indirektnim nadzorom nama najnenaklonjenijih sila SAD, Britanije i delom Nemačke, podignut je na stepen koji dovodi u pitanje elementarne civilizacijske norme jednog društva. Postavlja se pitanje motiva, zašto je i kome potrebna potpuna debilizacija društva u Srbiji, javne svere, prevaga iracionalizma i izbacivanje ne samo bilo kakvog smislenog dijaloga u okviru našeg društva i političkog života, već i svake racionalnosti.
Iako je gotovo svaka vlast u svetu, uključujući i parlamentarne zemlje, sklona određenom ulepšavanju svog doprinosa upravljanju društvom, a opet opozicija povećanoj kritici, to se ipak odvija u jednom nivou normalnosti i „odraslih ljudi“, dakle poštovanja zakona, zatim institucionalizovanog višepartizma i svako preterivanje biva prepoznato pre svega od javnog mnjenja i birača i pre ili kasnije kažnjeno, daleko drastičnije od potencijalnog, kratkoročnog i krajnje uslovnog dobitka za onu stranu koja eventualno krši ta etička, da ne govorimo i normativna pravila.
Srbija se nalazi u specifičnoj situaciji ozbiljnog gubitka svoje suverenosti od nama geopolitički najnenaklonjenijih sila već godinama, a to se nastavlja pojačanim intenzitetom u poslednjih nekoliko godina, iako se zapravo svet menja upravo ka multipolarizmu, dakle slabljenja omnipotencije upravo onih nama najnenaklonjenijih sila čiji se uticaj pojačava na našim prostorima, a reč je pre svega o SAD, Britaniji i u manjoj meri Nemačkoj. Kako je takva nelogičnost moguća i kako se ostvaruje?! Bez direktne prisile čitavom narodu i zemlji kao celini, već preko dela otuđene i nametnute društvene elite – kompradora, a pre svega preko političke elite koja se personalno godinama ne menja, a na jedan tragikomičan način mnogi od njih menjaju svoja geopolitička opredeljenja upravo prema ličnoj i stranačkoj zavisnosti od već spomenutih nama Srbima najnenaklonjenijih sila SAD, Britanije i delom Nemačke. Zapravo ove sile možemo slobodno reći na ovaj ili onaj način potkupljuju i (ili) čine zavisnim deo društvene i nametnute elite u Srbiji – kompradore i najveći deo političke elite. U toj sprezi, već je od strane ovih sila posednut medijski prostor na teritoriji Srbije, oformljene odavno njima podložne nevladine organizacije koje vremenom zajedno sa kompradorima polako preuzimaju u toj sprezi institucije sistema. Taj parazitski sistem postepeno preuzima vlast u zemlji, izoluje stvarnu i potencijalnu opoziciju, i čitava infrastruktura jedne države se nalazi u rukama te hobotnice. Nasuprot tome imamo višemilionske narodne mase, obespravljene i žrtve čitavog poduhvata, te državu koja se sistematski rastače i polako nestaje u okviru ovog pozamašnog procesa.
Tako su zapravo nastala dva paralelna sveta u Srbiji: onaj stvarni realni, gde se putem nametnutog koncepta od nama najnenaklonjenijih sila SAD, Britanije i delom Nemačke, sprovodi pogubni neoliberalni model ekonomije i neoliberalna socijalna politika koja uništava i zadužuje privredu i samu supstancu zemlje i naroda sa nesagledivim posledicama za buduće generacije, gde je samo jedna od kolateralnih šteta drastično smanjenje stanovništva (negativan prirodni priraštaj, mehaničko iseljavanje iz zemlje, povećana smrtnost i razmah hroničnih bolesti, ali i podsticanje ili makar odsustvo institucionalne borbe protiv svih oblika patologije – od raznih oblika kocke, narkomanije, alkoholizma, prostitucije, kriminala), predaja bez stvarne nužda ključnih delova nacionalne teritorije poput severnog Kosova od neprocenjivog geopolitičkog i sveobuhvatnog značaja, te praktičnog odustajanja od pokrajine u celini i de jure, preko nekritičkog puzanja ka EU, i dovođenja NATO u Srbiju u etapama, obmanjujući pri tome, uostalom kao i u sviom drugim napred navedenim pitanjima javno mnjenje da se to uopšte ne odvija tako.
Dakle nasuprot ovom realnom, tmurnom i nadasve žalosnom, za Srbiju i u kraćem, a kamoli nekom dužem roku, krajnje pogubnom razvoju situacije, sa nesagledivim posledicama i za buduće generacije, što ako bi se ovo stanje odužilo, možda da dovede u pitanje i sami opstanak nacije i države, postoji onaj drugi medijima i propagandom kreirani svet koji treba da vide građani naše zemlje.
Dakle taj lažni, nestvarni svet, onaj svet uostalom čiju sliku kreiraju, isti kreatori koji destruišu našu zemlju i narod, istina preko kompradora, i onog najvećeg dela, političke (kvazi)elite, kontrolisanih medija, nvo i sada već većine elemenata i strukture države Srbije koja je uzapćena – dakle taj lažni svet je namenjen građanima naše zemlje, javnom mnjenju. Građanima i javnom mnjenju koji onako osiromašeni i sa sve jasnijom spoznajom da se svakodnevno makar na trenutak, a mnogi i stalno, susreću i žive u tom nesrećnom, strašnom, pogubnom svetu stvarnosti propadanja Srbije, a i njih samih, dakle oni se preko sveta medija, uveravaju da zapravo nije tako: tobože samo nekima od nas nije još najbolje, ali stvari, strateške stvari u zemlji idu nabolje, reforme napreduju, mi već kao kolektivitet osećamo napredak, a i onoj manjini, koja taj napredak još ne oseti u punom elementu, i njima će uskoro biti bolje, a svima treba da nam bude toplo oko srca, jer nam otadžbina napreduje, budućim pokoljenjima će svakako biti bolje, i od naših odricanja. „…Doduše tih ozbiljnih i za mnoge dosadnih stručnih emisija i nema mnogo, onako između redova, ali sve je u zabavi i razbibrizi, to je odraz opšteg poleta, premijer i stručni štabovi brinu o tome, zašto sumnjati, a sopstveno nezadovoljstvom položajem, treba prikriti zbog nesumnjivog javnog napretka koji kao društvo i država doživljavamo…“
Ova dva paralelna sveta, ova šizofrena situacija pogađa i dotiče praktično sve nas u zemlji, kod mnogih ljudi samo u toku jednog dana ih sustižu različita osećanja i spoznaje., sumnje i zbunjenosti. Zapravo ovde se vodi jedna vrsta specijalnog rata od strane logistike nama najnenaklonjenijih sila, otuđene političke elite, kompradorskog povlašćenog, neokolonijalnog dela društvene elite, koji svi zajedno drže medije, institucije države Srbije i njene resurse, protiv bilo koga ko bi bio spreman da se odvaži i u opozicionom smislu deluje protiv esencije ove desetrukcije Srbije (neoliberalne ekonomije, antisocijalnog zakonodavstva, predaje i severa Kosova, nekritičkog i bezpogovornog puzanja ka EU i u novonastalim okolnostima, dovođenja NATO u Srbiju…).
Blokade za potencijalnu opoziciju su praktično neograničene, i ovo više nije pluralistički parlamentarni sistem, već neka vrsta gladijatorske arene, gde se patriotska opozicija sa nožem i štitom bori sa čoporom divljivh zveri i do zuba naoružanih oklopnika u uzavreloj areni i bez pravila igre koja se stalno menjaju na štetu Davida.
Dok mediji na teritoriji Srbije vrše sveobuhvatan poduhvat regresije i debilizacije širokih slojeva stanovništva ispod granice civilizacijskih elementarnih dostignuća, dok različite strukture ubacuju bašibozluk na društvenu i političku scenu koja treba da smuti upravo segment patriotske opozicije, iz grupacije društvene nekompradorske elite, pretežno iz grupacije intelektualaca, iz ontološke brige za otadžbinu i žalosti za upropaštavanjem naroda odvažavaju se pojedinci i grupe da se povežu i nejakim snagama, bez finansijskih sredstava, upliva u medije i podrške bilo kakvih struktura institucija sistema, dapače, oni su žrtve njih u praksi s obzirom ko upravlja njima, – pokušava se na pluralističkom višepartijskom spektru nešto učiniti da bi se sprečila realizacija do kraja katastrofe brižljivo pripremane i realizovane od centra moći pre svega preko kanala La Manša i Atlantika.
Režim sa druge strane izbegava bilo kakvu debatu i čak i same medijske nastupe i na lokalu patriotske opozicije. Zbog okupacionog zakona o medijima, da ne mogu biti u vlasništvu države ni na opštinskom nivou, preostale regionalne i lokalne televizije su u najvećem pokupovane od režima i u krajnjem su uglavnom pod nadzorom i spomenutog stranog faktora. Pored svega SNS ima organizovane botove u Gradskom odboru Beograda, ali i na drugim mestima, koji planski deluju na internetu spinujući portale, dnevne i druge novine, šireći propagandu za režim i proganjajući dodatno opoziciju, naročito patriotsku.
Pored svega, specijalne grupe tzv. patriota u različitoj vezi sa režimom, imaju zadatak da zamene teze: umesto suštinske rasprave o (ne)uspešnosti makroekonomskog ekonomskog i socijalnog modela, predaje i severa Kosova, uvlačenja NATO u Srbiju, nekritičkog puzanja ka EU u izmenjenim međunarodnim okolnostima i diktatima Brisela, migrantskom pritisku, stalno se daje akcenat na tobožnjoj uravnoteženoj i „mudroj“ spoljnoj politici premijera, koji se slika i ide u sve svetske metropole, a u praksi daje diplomatski imunitet NATO vojnicima u Srbiji, a odugovlači da potpiše godinama eko-bazu za Rusiju u Nišu, zapravo najveći problem je satiranje zemlje zbog nametnute neoliberalne ekonomije i antisocijalnog zakonodavstva.
Odkuda težnja režima i nama najnenaklonjenijih sila koje upravljaju protektoratom Srbija, da se baš 100 % drže svi mediji, i da se patriotskoj opoziciji ne dozvoli bukvalno ni minut nastupa ne samo na medijima sa nacionalnom frekvencijom, već na regionalnim i lokalnim tv, koje nikada nije dirao ni Milošević ni žuti režim? Otkuda potreba da se koliko-toliko podnošljiv dnevnik Pravda ugasi čim je SNS došao na vlast i formira mulj od tabloidnih i „žutih“ novina poput Informera, lista koji nema analitiku ni stručnjake, rubrike za spoljnu politiku i kulturu, i gde je akcenat na najniže strasti i prosto pisan za najniže slojeve stanovništva – pubertetlije, najneobrazovanije slojeve stanovništva, na momente čini se i „ljude sa asfalta“?!
Otkuda potreba u vladi i vlasti koji sprovode za račun nama najnenaklonjenijih sila neoliberalnu ekonomiju i antisocijalno zakonodavstvo, predaju i sever Kosova, seku saradnju sa srpkim faktorom u Crnoj Gori i podupiru antisrpski režim Đukanovića, pritiska i Dodika, da ne idemo dalje, otkuda potreba da jednu ženu, izgnanika iz Tuđamnove Hrvatske, da joj prebrojavaju krvna zrnca i izlažu samo nju testu patriotizma, testu koji je odavno od njih sročen da ona za javnu scenu koju kreiraju navodno bude kriva – paradoks u izdajničkoj strukturi po delima koja vlada proziva se jedna žena za nedovoljno patriotizma i to ona koja je na čelu vanparlamentarne stranke? Otkuda mediji režimski i mekookupacioni, sa toliko niskosti i anticivilizacijskih elemenata napadaju jednu ženu u trenucima kada je zemlja kojoj vladaju u dubokoj krizi i institucije sistema funkcionišu samo u onom nestvarnom medijskom svetu koji se prezentira građanima? Ako postoji parlamentarna opozicija, zašto se stalno napada i opasnost vidi samo u patriotskoj opoziciji, pre svega u Patriotskom bloku i samom DSS i gospođi Rašković.-Ivić koja je na njegovom čelu. Neubedljivo deluju „objašnjenja“ analitičara i eksperata, da SNS i Vučić polažu i na „patriotske glasove iste kao DSS, pa je sukob interesa“, tvrdeći da je oko „jedne trećine građana desnica“ za koju se kao bore DSS, ali i SRS i ostali, a deo treba da pripadne, je li i SNS koja navodno uzima glasove i sa centra pa „čak i sa levice.“
Gluposti, kakva podela na desnicu i levicu, pa DSS i Patriotski blok, se bore protiv antisocijalnog zakona o radu koji je donela ova vlada i koji podržava navodni „levičar“ Vulin, i još više daju alternativu neoliberalnoj ekonomiji koju sprovode vlasti i zemlja zbog toga već godinama, uz sve laži i spinovanja, zapravo teško propada. Tačnije, Srbija pod Vučićem ima, da kažem simbolički, najmanje pet velikih rana iz kojih lipti krv i koja svaka od njih pojedinačno može i u srednjem roku ako se ne sanira i izmeni da dovede do kliničke smrti: to su neoliberalni koncept ekonomije i neoliberalno i antisocijalno zakonodavstvo koji su direktan uzrok destrukcije ostataka naše privrede, ali i dubokih patnji stanovništva, socijalne bede, smanjenja broja stanovništva i porasta niza bolesti, ali i patologije koja se dodatno od strane mekookupacionog aparata podstiče: objasnite mi u suprotnom kako to da i u najmanjoj varošici u Srbiji je prethodnih godina (planski) uništena industrija, a u isto vreme (planski) otvoreni kazino, slot, sportska prognoza i različiti drugi oblici kocke, da ne idemo dalje sa drugim elementima društvene patologije koji su u ekspanziji i koje pomažu ili ništa ne čine na njihovom obuzdavanju mediji i kompradori, država..
Suština svih suština je da većina građana Srbije je protiv takve politike, i da u makar srednjem roku patriotska opozicija pretenduje ne kao navodna desnica, na do trećine biračkog tela, već na više od polovine prema ovim ključnim društvenim i političkim pokazateljima, i otuda toliko napada i korišćenje sredstava i snaga mekookupacionog aparata, od logistike stranog faktora, režima, različitih i nebrojenih službi, nvo, potpune kontrole medija, i dr.
Zapravo suština totalne kontrole medija, ubačenih agenata dezinformacija koji optužuju, zapravo klevetaju predvodnike patriotske opozicije koji na izborima mogu da postignu rezultat, pre svega Patriotski blok i prvenstveno samu dr Sandu Rašković-Ivić, a navodno potiču sami iz opredeljenja patriotske opozicije , i sada kulminacija iracionalizma i prostakluka u medijima pod njihovom kontrolom, je zapravo svesna i planirana regresija i nemoć da bi bilo koja, čak i duboko neravnopravna debata i medijski nastupi u demokratskom poretku pokazali suštinu – krah i nemoć vlasti po ključnim parametrima upravljanja zemljom od makroekonomije neoliberalne i antisocijalnog zakonodavstva, do predaje i severa Kosova, nekritičkog puzanja ka EU, uvođenja NATO u Srbiju.. Zapravo te debate, pa i obični medijski kratki nastupi opozicioni, bi i u tako podređenoj situaciji i neravnopravnoj ulozi predstavnika opozicije, skrenuli milionima građana Srbije pažnju na onaj realni svet stvarnosti, o tome da je zemlja za poslednje četiri godine uvećala spoljni dug za blizu 60 % svih zaduženja koje je decenijama stvarao Tito, potom osamdesete godine, zatim krizne devedesete, svi režimi do 2008, loša Cvetkovićeva vlada do 2012, dakle sve to zajedno je uvećano za poslednje četiri godine za oko 60 % zaduženosti! Kada predsednik vlade Vučić kaže na ekonomskom forumu da je ogromna prednost Srbije kojom se ponosi, da su ovde najkonkurentnije plate u regionu kao podsticaj ulaganja stranaca, to bi sa jezika piar Blera (Gebelsa?) na srpski značilo da imamo toliko najmanje plate u regionu, da bi ta činjenica trebalo da privuče uz banana državu odnosno gaženje ekoloških standarda, strane investitore da u kolonijalnom stilu ovde iskorišćavaju sve, za neku crkavicu nadničarima obespravljenim antisocijalnim zakonodavstvom koje je donela Vučićeva vlada, baš kao u kolonijalna vremena.
Dakle bilo kakva debata, demokraski javni nastup, demokratsko nadmetanje- utakmica, čak po uzoru na onu čuvenu utakmicu u okupiranom Kijevu u Drugom svetskom ratu, kada su igrači Dinama iz Kijeva odigrali utakmicu bosi sa predstavnicima Vermahta koji su igrali u čizmama, uz naravno sudiju esesovca, i pobedili na kraju, dakle čak i u takvoj neravnopravnom nastupu, bi milionima građana Srbije planski dirigovanim godinama u onom drugom svetu, svetu medija i laži (Gebelsa?), potstakli toliko novih saznanja i utisaka da bi to naštetilo planiranom odvijanju mekookupacione strategije, i makar za momenat podsetilo na demokratski i pluralistički sistem, od koga su ostale samo naznake. Koliko su kontrolisani mediji u Srbiji može da pokaže i antinato skup u Beogradu 20 februara o kome su praktično svi elektronski i štampani mediji jignorisali njegovo održavanje, baš kao što su prećutali i samo potpisivanje sramnog sporazuma sa NATO i ove i prošle godine, a potom javili da je bilo do nekoliko stotina ljudi, a bilo je oko 15 000 o čemu svedoče brojni snimci sa skupa, ali i izveštaji nekih stranih izveštača.
Što se tiče žalosnih izjava Andreja Mladenovića da je sadašnji DSS nešto drugo i da „Sanda ima pakt sa đavolom“, dakle sa Samostalnim DSS, koji je javno uz SNS, čak sa daleko korektniojom i po programu opozicionom strankom Nenada Popovića koja je sada i javno na listi SNS , ali i sa naizgled korektnim Državiotvornim pokretom (s kim će on na izbore!?) , jasno je da je upravo sadašnji DSS i Sanda Rašković-Ivić zajedno sa Patriotskim blokom na crti čitavom mekookupacionom postokotobarskom sistemu, jer i žuta opozicija ima iste mentore i podudarna je oko ključnih stvari postoktobarske esencije, a to su onih najmanje pet rana na osnovu kojih krvari srpsko društvo, narod i država i gde nema razlike između sadašnjeg režima i žute opozicije. Zloupotreba bukvalno po gebelskovskom sistemu ide dotle da se daju slike sa par sastanaka celokupne opozicije oko dogovora o tehničkom minimumu saradnje za predstojeće izbore u odnosu na režim, da se daju slike u medijima i govori o nekom novom DOS iza koga stoji navodno SAD da bi se izazvale emocije građana, što su monstruozne podmetačine i specijalni rat koji se vodi protiv patriotske opozicije u Srbiji.
Kada je u pitanju SRS mislim da je ova stranka suštinski na poziciji patriotske opozicije, ali da način i kultura ponašanja, te izgradnja konstruktivne stručne alternative nije na adekvatnom nivou. Šešelj je svakako izuzetna figura i čovek koji na svaki način izaziva respekt, koliko sa druge strane nekad svojim ponašanjem zbunjuje i razočarava čak i one kojima je makar simpatičan, što je samo donekle razumljivo nakon torture koju je prošao zadnjih godina u Hagu. Međutim, mislim da je Šešelj stalno uslovljen pritiscima iz Haga (troje visokih funkcionera SRS su pod podignutim optužnicama za „vređanje“ Haškog suda i takođe su u opasnosti da budu izručeni od režima), te da veoma taktizira u odnosu na vlast, naročito premijera, napada Tomu Nikolića, odbija saradnju sa ostatkom patriotske opozicije, i na momente je čak napada.
Niz organizacija u okviru patriotske opozicije nisu obuhvaćene Patriotskim blokom, ne zna se kako će se sve izaći na izbore, i tu ima vrlo kvalitetnih organizacija, sa kojima nakon izbora treba nastaviti saradnju i proširivati na programu zajedničkom što širu kooperaciju, jer patriotska opozicija treba da se udružuje na programskim principima, gde sujete i druge stvari treba iz obaveze prema zemlji i narodu stavljati po strani. Sa druge strane neke do sada nazivane patriotske organizacije ili možda među njima samo neki pojedinci će eventualno svojim držanjem to dovesti u pitanje, ali treba sačekati sledeće nedelje pa i mesece da bi se to rasvetlilo iz više uglova.
Šta možemo da uradimo iz patriotske opozicije u ovakvim trenucima prevage iracionalnosti, sputavanja demokratskog delovanja i parlamentarizma i vešepartizma do ugrožavanja esencije demokratsko-pluralnog sistema u zemlji. Kako je u našim rukama alternativni program postojećem pogubnom stanju u zemlji, moramo da istrajavamo da ga prezentiramo i u ovako otežanim i sve manje demokratskom ambijentu javnosti i to na jedan korektan i dostojanstven, ali stručan i argumentovan način, da izbegavamo incidente koliko je to god moguće i da tražimo načine komunikacije sa narodom: od tribina, skupova, predizbornih mitinga, štandova, korišćenja interneta, ju tube i dr, ali i televizija, štampanih medija koliko je to god moguće.
Među nama trebaju da imaju prednost u nastupima, ljudi izuzetno stručni i odmereni, racionalni, i lišeni bilo kakve konfliktnosti, moramo činjenicama stvarnosti koje pretežno same po sebi opoziciji idu u prilog, a ne režimu da nastupamo i svakako ćemo i u ovako skučenim uslovima imati rezultat. Slede i predsednički izbori, moramo da radimo na proširenju patriotsko-opozicionog bloka, gde svi koji prihvataju njegovu esenciju imaju svoje mesto, sem onih ekstremista i verovatno i provokatora koji nam kao takvi nisu potrebni, jer već sada imamo veliki projektovani ekstremizam sa režimske strane, koji nikako ne trebamo prihvatati i na takve grane se spuštati.
Snaga patriotske opozicije je u činjenicama, stručnosti i istini, te uz minimalan medijski prodor to će ozbiljno, već i na ovim izborima zaljuljati onu drugu, pažljivo i perfidno građenu sliku samo u medijima kreirane stvarnosti, a to je da će sve više ljudi u zemlji shvatiti da je „Car go“, i da je jedna konstruktivna, uljudna, stručna i etična alternativa potreba i da ona uglavnom uz određene dorade i filtere, postoji u okviru patriotske opozicije, ali i svih onih u politiku još neuključenih, kvalitetnih i stručnih, etičnih ljudi u našoj zemlji.
Dr Dragan Petrović
