Jeromonah Damaskin Svetogorac – Donositi mir

0
1075

Gospod zapoveda hrišćanima: „Ulazeći u kuću pozdravite je, govoreći: mir domu ovom. I ako bude dakle kuća dostojna, doći će mir vaš na nju; a ako li ne bude dostojna, mir će se vaš k vama vratiti. I koji god vas ne primi, niti posluša reči vaših, izlazeći iz kuće ili iz grada onoga, otresite prah s nogu svojih. Zaista vam kažem: lakše će biti zemlji Sodomskoj i Gomorskoj u dan sudnji, nego li gradu onome“ (Mt. 10:12-15).

2015-05-29_054143

Gospod ne zapoveda bukvalno govoriti: „mir domu ovom“, nego zapoveda zaista donositi mir domu, Gospod zapoveda donositi mir u kuću, a ne nemir, i to zapoveda svima, a ne samo apostolima. Ali to nije bilo kakav mir i nije mir po svaku cenu, jer veli: „ako bude kuća dostojna, doći će mir vaš na nju; a ako ne bude dostojna, mir će se vaš k vama vratiti“. I na drugom mestu Gospod govori: „Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam; ne dajem vam ga, kao što svet daje: da se ne smućuje srce vaše i da se ne straši“ (Jn. 14:27). Pošto kaže „mir Svoj dajem vam; ne dajem vam ga, kao što svet daje“, to nije mir, koji svet daje, nego to je mir Božji, i zato je Gospod rekao: „mir Svoj dajem vam“. Još tačnije kaže: „ko ne posluša reči vaše, izlazeći iz kuće ili iz grada onoga, otresite prah s nogu svojih“, tj. ko ne prihvati vašu propoved, sam je kriv za svoju pogibiju. To znači da taj mir biva kroz propoved Jevanđelja, s tim što se Jevanđelje propoveda i delima i rečima, i više životom nego govorom, i tada je to prava propoved i tada se daje Jevanđelski mir, Božji mir. To znači da taj mir biva od pobožnog života i pobožnog govora. Zato Gospod i veli „mir vaš“ donosite u kuću, ne tuđi mir, ne od nekoga ili nečega drugog, nego „mir vaš“, tj. vaš sopstveni mir, vaš unutrašnji mir. A da bi mogao donositi i davati mir drugima, moraš taj mir imati u sebi. To je Hristov mir u hrišćaninu i kroz hrišćanina, i nije neki drugi mir i nije neki opšti mir, inače ne bi Gospod u Jevanđelju rekao:

„Ne mislite, da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir, nego mač; jer sam došao, da razdvojim čoveka od oca njegova, i kćer od matere njezine, i snahu od svekrve njezine: i neprijatelji čoveku biće domaći njegovi“ (Mt. 10:34-36).

Prema tome, treba imati u sebi Hristov mir i taj mir donositi, pa ako nevernik ili lažni vernik ili jeretik ili inovernik ne prihvata tvoj mir, onda neka njegov nemir bude na njegovu glavu. Ali da bi mogao donositi i davati mir drugima, moraš taj mir imati u sebi.

Prep. Serafim Sarovski je govorio: „Stekni duh mirni, pa će se hiljade oko tebe spasti“, a po apostolu Pavlu Hristos je mir naš. O tome je govorio i Starac Tadej: „Treba širiti mir oko sebe“, naravno, koliko je moguće, i: „Ne daj svoj mir ni za šta na svetu“; a to kao da kaže: ne daj Hrista ni za šta na svetu. I prep. Isak Sirin veli: „Pomiri se sam sa sobom, pa će se i nebo i zemlja pomiriti s tobom“; kao da kaže, da se u mirnom čoveku i nebo i zemlja mire.

Sveti Oci često napominju savet premudrog Solomona: „Svakom stražom ograđuj srce svoje, jer iz njih su ishodišta života“ tj. raskrsnice života (Priče 4, 23); ili drugačije prevode: „Svrh svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izvire život“. Apostol Pavle veli da unutrašnji mir treba da bude u Duhu Svetome, i govori: „Carstvo Božije nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14:17); a Gospod kaže: „Carstvo je Božije unutra u vama“ (Lk. 17:21). Pa ako se Carstvo Božje nalazi unutra u hrišćaninu, nema smisla sada tražiti Ga spolja, i ako hrišćanin ne nađe u sebi mir u Duhu Svetome, pitanje je: da li će ga ikad naći? Apostol opet govori: „Ako neko nema Duha Hristova, taj nije NJegov“ (Rim. 8:9), i tako sa gubitkom unutarnjeg mira može hrišćanin da izgubi i Duha Svetoga, ukoliko nije bez svoje volje izgubio unutarnji mir. Jer Apostol kaže: „Carstvo Božije… je pravda i mir i radost u Duhu Svetome“, pa ako se izgubi mir u Duhu Svetome, to onda kao da se izgubio Duh Sveti, i čovek kao da i nije hrišćanin. Zato treba paziti, da se ne odagna Duh Sveti voljnim lošim mislima i željama i osećanjima, dok za ne-voljne loše misli i želje i osećanja čovek nije kriv. Ali opet je rečeno: „Pokajte se, jer se približi Carstvo Nebesko“ (Mt. 3:2 i 4:17), jer se pokajanjem stiče i vraća mir u Duhu Svetome.

Za ovo poslednje vreme, kad su ljudi postali naopaki, savetuju spasavati se putem prep. Arsenija Velikog, kome je rečeno: „beži od ljudi i spasićeš se“. Sada je hrišćanin prinuđen da se povlači u sebe i da se moli radi svog mira i spasenja.

Prisilno unositi mir

I Psaltir zapoveda: „Ukloni se od zla i učini dobro: potraži mira i pognaj njega! (Ps. 33:15)“, ne veli: idi za njim ili prati njega, nego: „ganjaj mir“, tj. prisilno unosi mir. Ali ne bilo kakav mir i ne mir po svaku cenu, kao što je rečeno, nego Božji mir, mir u Hristu i Pravoslavnoj veri. A kako ganjati mir, kako prisilno unositi mir? Tako: prisilno unositi Hrista u sebe, On je mir naš, i jedino kroz Hrista čovek se miri i sam sa sobom i sa nebom i sa zemljom, a bez Hrista to nije moguće. A da bez Hrista nije moguće pomiriti se ni sam sa sobom ni sa nebom ni sa zemljom, to potvrđuje i apostol Pavle, koji govori u Poslanicama:

„Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, što Hristos, još kad bejasmo grešnici, umre za nas. Mnogo ćemo onda većma biti kroz NJega spaseni od gnjeva, kad smo se sada opravdali Krvlju NJegovom. Jer kad smo se pomirili s Bogom smrću Sina NJegova, dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se većma spasti u životu NJegovu kad smo se pomirili; i ne samo to, nego se hvalimo i Bogom kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz Koga sada primismo pomirenje“ (Rim. 5:8-11).

Da Vas podsetimo:  Beograd domaćin 700 mladih ljudi iz evropskih gradova

„Zato, ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, evo, sve novo postade. A sve je od Boga, Koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade nam službu pomirenja. Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa Sobom ne računajući im greha njihovih, i položivši u nas slovo pomirenja (logos, reč). Za Hrista onda molimo, kao da Bog moli kroz nas, molimo za Hrista: pomirite se s Bogom“ (2Kor. 5:17-20).

„A sada u Hristu Isusu vi, koji ste negda bili daleko, blizu postadoste Krvlju Hristovom. Jer On je Mir naš, Koji oboje sastavi u jedno, i razvali zid ograde (koji je rastavljao), neprijateljstvo u telu Svojemu (ploti), zakon zapovesti naukom ukinuvši (dogmatima upraznivši), da iz obojega sazida u Sebi jednog novog čoveka, čineći mir; i da pomiri s Bogom oboje u jednom telu Krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu; i došavši propovedi u jevanđelju mir vama, daljnima i bližnjima, jer kroz NJega imamo privođenje k Ocu oboje u jednom duhu. Tako dakle više niste tuđini i došljaci, nego sažitelji svetima i domaći Bogu, nazidani na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla Sam Isus Hristos, na Kome sva građevina skladno sastavljana raste u Crkvu svetu u Gospodu; u Koju se i vi sazidavate u stan Božiji u Duhu“ (Ef. 2:13-22).

„Jer bi volja Očeva da se u NJemu (Hristu) nastani sva punoća, i kroz NJega da primiri sve sa Sobom, pomirivši krvlju Krsta NJegova, kroz NJega sve, bilo na zemlji, bilo na nebu. I vas, koji ste nekad bili otuđeni i neprijatelji kroz pomisli u zlim delima, a sada vas primiri u telu ploti NJegove (mesa) smrću NJegovom, da vas svete i neporočne (bez mane) i nevine (bez krivice) izvede preda Se’; ako samo ostanete u veri utemeljeni i utvrđeni, i nepokretni od nade jevanđelja, koje čuste da je propovedano svoj tvari pod nebom, kojemu ja Pavle postadoh služitelj. Sada se radujem u svojim stradanjima za vas, kako ispunjavam nedostatak nevolja (skorbi) Hristovih u telu svojemu (ploti) za Telo njegovo, Koje je Crkva“ (Kol. 1:19-23).

Ovde Apostol kaže za sebe da je „služitelj Jevanđelja“, a na grčkom „djakonos“, što znači: đakon, dok obično za sebe kaže da je „rab Hristov“ ili „sužanj Isusa Hrista“. Dakle: služitelj Jevanđelju, ali rab ili sužanj Hristov, i ispoveda time da je i on iskupljen na Krstu i zato je rab Hristov, jer iskupljuju se robovi, a ne sluge.

Kao što je rečeno, treba prisilno unositi mir u sebe, tj. unositi Hrista u sebe, jer On je mir naš, pre svega u sebe, a zatim i oko sebe, koliko je moguće. Taj mir u Hristu izgoni nemir zlih duhova, jer ruski Starci govore da: gde je nemir i smutnja, tamo su zli duhovi, i zato Rusi zle duhove nazivaju: besi, besovi, tj. besni.

Od Krsta potiče mir

Svi znamo da Srpski grb ima četiri slova „S“ oko Krsta, a Sveti Vladika Nikolaj objašnjava tajnu srpskog grba i kaže:

„Najčemerniji greh srbski – nesloga! Mnogi zaboravljaju da su četiri !S! (na grbu srbskom) ispisani okolo Krsta. U Krstu je sloga, a ne u slovima. Kad bi svi Srbi to znali i Krstu se poklonili, brzo bi se složili. Ali mnogi vide samo četiri slova, a ne vide Krst na grbu. Krst stvara slogu, i sloga srbina spašava“.

I u knjizi „Kosovski Zavet“ Vladika objašnjava zašto Bog dopušta da bezbožnici ruže Krst Hristov, a vračari da Krst zloupotrebljavaju. Ovako kaže:

„Kada kršteni naruže Krst Hristov bezakonjima svojim, onda Svevideći dopušta da ga nekršteni još više naruže. Da bi se kršteni setili i zastideli. Jer Mu je snošljivije veliko ruganje od nekrštenih nego malo ruganje od krštenih“.

Narodna izreka kaže: „beži kao đavo od Krsta“, što znači da od Krsta potiče mir, jer na Krstu je Gospod pomirio ljude sa Bogom, kao što govori Apostol. Na Krstu je Gospod izvršio Iskupljenje ljudi, koji su bili u ropstvu demona i smrti i ada, pa ko prihvati Iskupljenje i hoće da bude rab Hristov, taj prihvata i mir sa Krsta. Jer iskupljuju se robovi, kao što znamo, pa ko ne prihvata Iskupljenje i neće da bude rab Hristov, taj ne prihvata ni mir sa Krsta.

Protiv neprijatelja Krsta Hristova, koji neće da budu rabi Hristovi i imaju telesno mudrovanje, mnogo govori apostol Pavle, kao ovde:

„Mnogi hode, za koje vam mnogo puta govorih, a sada i plačući govorim, neprijatelji krsta Hristova; kojima je svršetak pogibao, kojima je Bog trbuh, i slava u sramu njihovu, koji zemaljski misle“ (Flb. 3:18-19).

Zato je Gospod zapovedio ne davati svetinju neprijateljima Krsta Hristova, koji neće da budu rabi Hristovi i imaju telesno mudrovanje:

„Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojima, i okrenuvši se, ne rastrgnu vas“ (Mt. 7:6).

LJudi neuzdržljivi, koji ne poste, oni su kao svinje: jer životinja misli samo da se nasiti jelom i pićem, a za čoveka je sramota da bude kao životinja, nego čovek treba da posti i da traži duhovnu hranu. A ljudi svadljivi, koji ponižavaju i osuđuju druge, oni su kao psi: jer pas laje i ujeda, pa i davi, a za čoveka je sramota da bude kao pas.

Zato po Predanju Crkve, kako narod drži vekovima, pred Pričest je potreban post na vodi i mir sa svima, a tome se dodaje i ispovest. Zato i apostol Pavle zapoveda:

„Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svima ljudima“ (Rim. 12:18). „Mir imajte i svetinju sa svima: bez ovoga niko neće videti Gospoda“ (Jevr. 12:14).

Da Vas podsetimo:  „Evropska noć istraživača“ u 30 gradova Srbije

Osim mira, treba imati i svetinju sa svima, tj. čistotu, pre svega čistotu od bluda.

Sv. Zlatoust protiv nesloge i raskola

Kad se hrišćanin obraća Hristu, treba da zna Kome se obraća i kako Ga oslovljava. Naime, kad kaže: „Gospode“, on se obraća Hristu kao Vlasniku nad sobom, bez obzira kako će Bog upotrebiti Svoju vlast nad njim. Upravo tako apostol Pavle nazvao je Boga Vlasnikom nad hrišćanima, kad je pisao njima u Poslanici: „Vi ste Božja njiva, Božja građevina“ (1Kor. 3:9). Pa ako je Bog Vlasnik nad hrišćanima, onda oni nemaju prava na život po svojoj volji i na telesno mudrovanje, i zato neprijatelji Krsta Hristova, koji nisu rabi Hristovi, nemaju spasenja.

I apostol Pavle i sveti Zlatoust često govore protiv plotskog mudrovanja, a mi ćemo reći „telesnog mudrovanja“, pošto je Srbima to više razumljivo. Telesno mudrovanje i strasti pomračuju um i onemogućavaju poznanje božanske istine, kao što govori Sveti Zlatoust:

„Nečist život sprečava poznanje visokih istina (dogmata), ne dozvoljava razumu da projavi svoju pronicljivost. Kao što nije moguće onome, koji je u zabludi, ali živi pravo (pravedno), da ostane u zabludi na svagda, tako nije moguće ni onome, koji živi poročno, da se lako uzvisi do poznanja naših dogmata; nego treba da se očisti od svih strasti onaj, koji želi da dozna istinu. Ko se izbavi od njih (strasti), taj će se izbaviti i od zabluda i poznati istinu“.

Nesloga je znak telesnog mudrovanja i sada je primetno kod mnogih u Crkvi telesno mudrovanje, i što je najgore, od episkopa do poslednjeg vernika niko se ne kaje za svoje telesno mudrovanje. Zato je korisno poslušati 8-mu Besedu na Prvu Poslanicu Korinćanima, gde sveti Zlatoust govori protiv nesloge u Crkvi i ovako tumači reči Apostola:

„I ja nisam mogao govoriti sa vama, braćo, kao sa duhovnima, nego kao sa plotskima (telesnima), kao sa mladencima u Hristu (kao sa malom decom)“ (1Kor.3:1-3).

„Zašto apostol nije rekao: nećete, nego: ne možete; i drugo je postavio umesto prvoga? Jer to – da nisu mogli, to je zato što nisu hteli, i njima je to optužba, a učitelju opravdanje. Ako oni ne bi mogli po prirodi, moglo bi se njima oprostiti; ali pošto nisu mogli po proizvoljenju, onda oni nemaju opravdanja. Dalje on iskazuje i znak, koji objavljuje da su oni telesni: „Jer gde su među vama zavist i svađa i nesloga, zar niste telesni (plotjani), i zar ne hodite po čoveku“ (st.3). On bi mogao prekorevati njih i za preljubu i za neuzdržanje, ali osobito ukazuje na ovaj greh, koji sada nastoji da ispravi. Ako zavist čini telesnim, onda svi mi treba da zaridamo, da se obučemo u vreću i posipemo pepelom. Jer ko je čist od ove strasti (zavisti), ako samo mogu po sebi zaključivati i o drugima? Ako zavist čini telesnim i ne dopušta biti duhovnim čak ni takvim ljudima, koji su prorokovali i činili druga čudesna dela, onda šta će biti sa nama, koji nemamo takve blagodati i predajemo se ne samo tome, nego i drugim većim gresima? Otuda se mi učimo, kako je s pravom rekao Hristos, da „onaj, koji čini zlo, ne ide ka svetlosti“ (Jn.3:20), da nečist život sprečava poznanje visokih istina (dogmata), ne dozvoljava razumu da projavi svoju pronicljivost. Kao što nije moguće onome, koji je u zabludi, ali živi pravo (pravedno), da ostane u zabludi na svagda, tako nije moguće ni onome, koji živi poročno, da se lako uzvisi do poznanja naših dogmata; nego treba da se očisti od svih strasti onaj, koji želi da dozna istinu. Ko se izbavi od njih (strasti), taj će se izbaviti i od zabluda i poznati istinu. Ne misli, da je za to dovoljno samo ne biti koristoljubiv (prema novcu i bogatstvu) i ne činiti blud; ne, ko traži istinu, u njemu treba da se steknu sve vrline. Zato i govori Petar: „zaista shvatam, da Bog ne gleda na lice, nego u svakom narodu onaj, ko se boji NJega i čini pravdu, prijatan je NJemu“, tj. takvog čoveka Bog priziva i privlači ka istini (Dap.10:34-35). Zar Pavle nije bio oštriji od svih u istjazavanju i gonjenju (verujućih)? ali pošto je on imao život besprekoran i nije postupao tako po strasti čovečjoj, onda je bio (posle toga) prihvaćen i prevazišao je sve. Pa ako neko kaže: zašto takav jezičnik (jelin), dobar, milostiv i čovekoljubiv ostaje u zabludi? – na to ja odgovaram: zato, što on ima drugu strast, prazno-slavlje (slavoljublje), ili duševnu lenjost, ili nerad na sopstvenom spasenju, i misli, da sve sa njim biva prosto i slučajno. A pravednikom Pavle naziva onoga, koji je u svemu besprekoran po pravdi, propisanoj zakonom (Flp.3:6), i (na drugom mestu govori): „blagodarim Bogu, Kome služim od praroditelja sa čistom savešću“ (2Tim.1:3). Ali zašto su se ljudi nečisti, kazaćeš, udostojili slušati propoved? Zato, što su oni sami hteli i želeli. Bog privlači k Sebi i zabludele, ako oni čiste sebe od strasti; ne odbaca ni one, koji sami dolaze k NJemu: jer mnogi su od predaka primili blagočestije. „Jer ako su među vama zavist i svađa“, – dalje se on obraća potčinjenima. U prethodno govorenom on je izobličavao načelnike i govorio, da mudrost krasnorečivosti nema nikakvog dostojanstva (nikakve cene), a sada izobličava potčinjene i govori: „jer kad jedan govori: ja sam Pavlov, a drugi ja Apolosov, zar niste telesni (plotjani)?“ (1Kor.3:4)? Pokazuje, da to ne samo nije donelo njima nikakve koristi, ili dobitka, nego je i sprečavalo dobijanje većih koristi. To je naime porodila zavist: zavist je učinila njih telesnima; a kad su oni postali telesni, onda nije dopuštala da čuju o višim predmetima…

„Ko je Pavle, ko je Apolos, do samo služitelji, kroz koje poverovaste, i svakome kako Gospod dade? Ja posadih, Apolos zali, a Bog dade te uzraste; tako da niti je onaj što koji sadi, niti onaj koji zaliva, nego Bog koji daje te raste“ (1Kor. 3:5-7).

Da Vas podsetimo:  Život u nastavcima

„Jer mi smo sa-radnici Božji, (a) vi ste Božja njiva, Božja građevina“ (st.9). Vidiš li, kako on i njima (učiteljima) daje ne malo delo, pošto je dokazao najpre, da je sve Božje? On svagda savetuje povinovati se predstojnicima; zato suviše ne ponižava ni učitelje. „Vi ste Božja njiva“. Pošto je rekao: „ja sam nasadio“, on produžava poređenje (metaforu, prenosno značenje). Ako ste vi – Božja njiva, onda vama sleduje da nosite ime ne radnika, nego Božje, pošto se njiva ne naziva imenom radnika, nego gospodara njenog. „Vi ste Božja građevina“. Takođe i građevina ne pripada zidaru, nego gospodaru. Pa ako ste vi građevina, onda vi ne treba da se raspadate na delove; inače neće biti građevine. Ako ste vi njiva, onda vi ne treba da se delite, nego da se ograđujete jednim oplotom jednomislija (jednom ogradom). „Ja, po danoj mi od Boga blagodati, kao mudri graditelj, položio sam temelj“ (st.10). Ovde, nazivajući sebe mudrim, on ne preuznosi sebe, nego im daje primer i pokazuje, da je mudrome svojstveno da polaže jedan temelj. I vidi, kako on i ovde čuva smernost. Pošto je nazvao sebe mudrim, on nije to pripisao sebi, nego je najpre sebe celog predao Bogu, i tada je već tako nazvao sebe: po blagodati Božjoj, govori, danoj meni. Ujedno time on ukazuje, da je sve Božje, i da je zaista to blagodat Božja, ne deliti se, nego se utvrđivati na jednom temelju. „A drugi zida na (njemu); ali svaki da gleda, kako zida“. Ovde, meni se čini, on podstiče njih na životne podvige, pošto je sve njih sjedinio i učinio jednim. „Jer niko ne može položiti drugog temelja, osim položenog, koji jeste Isus Hristos“ (st.11). Ne može, dok je on graditelj; a ako položi, onda on već nije graditelj.

Vidiš li, kako on dokazuje predloženo poređenje i opštim predstavama (opšte-žiteljnim). Reči njegove znače sledeće: ja sam objavio Hrista, predao sam vam Temelj, gledajte, kako ćete zidati na NJemu, ne sa prazno-slavljem (slavoljubljem), ne da odvojite od NJega učenike i pripojite ljudima (svetskim). Da se ne uvlačimo jeresima: „niko ne može položiti drugog temelja, osim položenog“. Pa da zidamo na tom Temelju i da se držimo NJega, kao loza čokota, i da ne bude ništa između nas i Hrista; jer ako bude nešto između (nas i NJega), onda ćemo odmah poginuti. Loza uvlači u sebe sok, zato što je sjedinjena (sa čokotom), i građevina stoji zato, što je pričvršćena (za temelj); pa ako se odvoji, onda propada, zato što nema na čemu da stoji. Zato se mi nećemo prosto držati Hrista, nego ćemo se prilepljivati NJemu; a ako se odvojimo, poginućemo. „Koji udaljuju sebe od Tebe, ginu“, govori Pismo (Ps.72:27). Zato ćemo se prilepljivati NJemu, i to prilepljivati delima, pošto govori On: „onaj, koji čuva (ispunjava) zapovesti Moje, u Meni prebiva“ (Jn.14:20-21). On ukazuje na sjedinjenje sa NJim mnogim poređenjima (primerima). Vidi: On je glava, a mi telo; između glave i tela može li biti (bilo kakvo) prazno rastojanje? On je temelj, a mi građevina; On je čokot, a mi loze; On je ženik, a mi nevesta; On je pastir, a mi ovce; On je put, a mi putnici; mi smo hram, a On obitavalac; On je prvenac, a mi braća; On je naslednik, a mi sa-naslednici; On je život, a mi živimo; On je vaskrsenje, a mi vaskrsavani; On je svetlost, a mi prosvećeni. Sve to označava sjedinjenje i ne dopušta nikakvu prazninu između, čak ni najmanju. Jer ko malo odstupi, taj će zatim i mnogo odstupiti. Tako i telo, kad dobije makar mali rasek od mača (ranu), istruliće; i građevina, ako dobije makar mali rascep (pukotinu), razrušiće se; i grana, ako se makar malo odlomi od korena, postaje nepogodna. Tako da to malo već nije malo, nego je gotovo sve. Zato, ako mi pogrešimo u nečem malom, ili osetimo lenjost, da ne preziremo to malo (da ne zanemarujemo), zato što zanemareno ono uskoro postaje veliko. Tako i odeća, ako počne da se cepa i bude zanemarena, sva se pocepa; i krov, ako se otkrije sa nekoliko crepova i bude zanemaren, ruši ceo dom. I tako, imajući to u vidu, nikada nećemo prezirati male grehe (zanemarivati), da ne bi upali u velike; međutim, ako preziremo (ne obraćamo pažnju na male grehe) i upadnemo u bezdan zala, ni tada ne treba da očajavamo, da ne bi upali u pomračenje uma (da ne bi izgubili bistrinu uma). Otuda već nije lako izaći onome, ko se ne bodri (ko se ne trezvi), ne samo zbog dubine (tog bezdana), nego i zbog samog položaja. Jer greh je bezdan, koji uvlači u dubinu i davi. Kao što oni, koji upadnu u bunar, ne mogu brzo da izađu otuda i imaju potrebu za drugima, koji bi ih izvlačili, tako i oni, koji upadnu u dubinu grehova. Pa da spustimo njima užad i da ih izvlačimo otuda; ili bolje reći, to nije potrebno samo drugima, nego i nama samima, da se i sami opašemo i da se podižemo ne onoliko, koliko smo se spustili, nego, ako hoćemo, i mnogo više.

Sam Bog je pomoćnik, zato što On „neće smrti grešniku, nego da se obrati i živ bude“ (Jez.18:23). Zato niko da ne očajava, niko da ne strada od te bolesti nečestivih, kojima je taj greh svojstven: „Jer nečestivi“, rečeno je, „kad dođe u dubinu zala, ne radi (na svom spasenju)“ (Pritč.18:3).“

Jeromonah Damaskin Svetogorac

istokpravoslavni.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime