Jevremova ulica

0
677

Dovoljna je mala šetnja po najpitomijim delovima Beograda da bi se i tamo uočio poremećaj na fasadama kao na licima

gradnjabg01Da li svet postoji [1] ili, okruženi prirodom, čovek i društvo stvaraju svet kao postojanost, ono treće koje nisu našli ni u sebi, ni u društvu, ni u prirodi. Pa opet svet je očekivan jer je, kao jezik, nastao po uzoru jezika, i tako je očekivano da se uvek nađe kao što se nalaze reči, makar u trenutno postojanom smislu (koliko je samo ljudske vere i sudbina uloženo u takve trenutke). Ideja sveta se ne menja, ali svet itekako, pa tako i njegove predstave i sve što je u njemu, ali sa svetom je moguće razgovarati, što je nemoguće sa prirodom. Kad je čovek naslutio ideju sveta, spoznao je i Boga, zakoračivši u transcendenciju, ostavivši magijsku svest prirode. Savez sa Bogom je otvorio svet za čoveka i istinu [2]. Međutim, u svetu, svet je ostao vezan za jezik po poreklu, prirodi i izrazu, i pored svih drugih medija, izraz sveta za svest čoveka ostaje jezik i reč. Tako da nastajanje, život i nestajanje jezika, prati i jednak ritam svetova. A sve se to događa u društvu, u beskonačnoj otvorenoj igri ljudi koji stvaraju i uništavaju svetove, a samim tim i svoja društva.

Društva su, ne samo po ideologijama, jezičke igre ljudi. Uostalom, ni svet ne postoji bez jezika. Društvena analiza nema nekog velikog smisla i ostaje neuhvatljiva ako se ne uradi jezička, jer samo ova stiže do svih društvenih i egzistencijanih dimenzija i razume međuzavisnost ustanova ljudskog života, bez kojih je čovek bačen u ništa.

O KAKVOM TO SVETU JOŠ PRIČAJU MEDIJI?
Uostalom koliko puta čujemo: ja ovaj svet više ništa ne razumem. A onda, kad pogledamo oko sebe, vidimo da se baš u njemu najbolje snalaze konfuzni ljudi. A da je svet oko nas, dakle naš, kao i naš jezik [3], počeo da bude za malo, a najčešće pola broja netačan, samo što se to više ne primećuje, koliko god postajao razrok, mutav u raštimovanosti koja uzima zamah. Uguranost (konglomerantnost) koja se uvećava i izobličava, nepopravljivo menjajući svest, izlivajući se na sve forme, pa i materijalizujući se kao u arhitekturi grada. A mi već dugo u Beogradu jesmo svedoci najneobičnijih graditeljskih poduhvata (davno sam pisao o onom slučaju stuba uličnog osvetljenja koji prolazi po sredini terasa) koji čitave krajeve grada postavlja kao urbanističke spomenike duhovne opustošenosti, gde cele ulice nemaju više svoje priče, nego su to zgrade bez veze i smisla, veličine, jedna pored druge, a ulice tek slučajna veza neprilagođena mestu i životu [4]. Reč je o prostorima prepuštenim individualno konfuznim poduhvatima, kao i celo naše društvo. Jer sve dolazi od istog, našeg sve bezličnijeg sveta, indukcije plitke provincije, imitacije kojoj ne treba jezik, pa otud provala tuđeg, stranog, narastajuće slučajnosti i inflacije rešenja – sve slabije jezičke stvarnosti. Uostalom šta kod nas znači reč i koliko duboko zna – izgleda ništa – rastvarajući u prostakluku čitave dimenzije egzistencije čoveka i društva, koga je i po mnogo čemu tek bilo u tragovima.

Da Vas podsetimo:  Slovenski toponimi na Balkanu pre dolaska Kelta

Inače, kakvu nam stvarnost zagovaraju rečima mediji, institucije, i o kakvom to svetu još pričaju?

Tako oslabljenost jezika povratno ubrzano uvećava i sve ništavniji svet bezličnosti i konfuzije društvenih dimenzija, koji kao da gradi po Borhesovom predlošku za Alefov svet uz mnogo buke i keženja posthumanog zverinjaka (a i tamo je sumanuta arhitektura dok čovek živi po rovovima dosegavši sanjanu večnost).

SVE JE POČELO SA DVE ALPSKE KUĆE NA VRHU ZGRADE
Uostalom, pogledajmo savremeni film. Većina naših filmova retko pričaju priču o savremenim životima u Srbiji (skoro uvek je to iznova, ili prestabilizovano, ili propaganda), a to ne uspevaju ni kulturni eseji, referati, ni elaborati, ni institiucije, mediji (danas čujem od ljudi da je neka žena prosila u autobusu za troškove da sinu izvadi ličnu kartu), sve, kao mere posustale reči i oslabelog jezika – zar se još uvek groteskno zamišlja da će to slabašna ekonomija i tržište pozavršavati, kao neka Aladinova lampa?

Da li je još sve samo ekonomsko udešavanje, a sve izvan toga populizam? Iako je tu već dovoljna mala večernja šetnja po najpitomijim delovima Beograda da bi se i tamo uočio poremećaj na fasadama kao na licima, klatno jezika ne osciluje predugo u pravilnom ritmu samog našeg postojanja, ne nalazeći ga, kao što to potvrđuju čitave unakažene četvrti. Sve je krenulo od dve alpske kuće na vrhu zgrade na prilazu Brankovom mostu, da bi se do danas raširilo, i to svuda, pa i u starom jezgru, u malim pomacima koji pokazuju da je reč o suštini, samom jeziku, zadržavajući linije, ali uništavajući bez stida sadržaj odnosa. Jer tamo gde su bila dva nivoa, sad su i tri, i dodati u komotnosti ponegde još neki. Eto, da se nađe investitoru, koji ne mora više da mari za celinu.

Da Vas podsetimo:  Beogradski sindikat: Skandalozna cenzura — udarili na pesmu „Sviće zora“ oni koji udaraju na litije!

Zanimljivo je samo što baš ti, iz ovog starog jezgra kad otputuju, upravo tamo hvale tu celinu o kojoj ne mare u svojim investicijama, dok se na srpskom izgovaraju sve beznačajnije i nerazumnije reči, ali još zvuče. Takav se obrazac ponavlja u svim dimenzijama društva, i mnogo puta deluje malo, tako da ništa ne znači, pa opet, kao i jezik, samo se briše u samozaboravu i potire novim dogodovštinama, povećavajući broj delatnika jezika (Humbolt) u gubljenju jezika, dok ostaju one običnije zgrade i ulice.

Mile Milošević

www.standard.rs

___________________
Uputnice i napomene:

[1] Gabriel, Markus, Warum es die Welt nicht gibt, Ullstain, 2013.
Kao i mnoge opravdane reakcije na njegov koncept negiranje sveta i ontološki pluralizam, što je oživelo preko potrebnu polemiku o svetu.

[2] Kritika Dekartovog programa Milana Brdara, ali i Gerharda Folkera, da bez Božije „garancije“ nema ni nadalje istine, samo je ova garancija sad povučena u senku (kako znam da je istina?)
(Brdar, Milan, Između bezdana i neba, 2015; Gerhardt, Volker, Glauben und Wissen – Ein notwendiger Zusammenhang, 2016)

[3] „Svaki poseban jezik svojom formom i sadržajem određuje prirodu mišljenja koje se u njemu iskazuje…“ (po Humboltu), u: Žunjić, Slobodan, Filozofija i njen jezik 1, 2012.
A šta kad govornik postane „mutav“, jer je izgubio razum mere i pristojnosti; da li i taj jezik propada, konačno postaje svačija prćija i sa raznim imenima na kraju nestaje.

[4] Pri čemu u svetu nema grada koji nema ružne krajeve, zapuštene, arhitektonske promašaje, ali ovde se ne govori o tome nego o čitavim starim ulicama na Vračaru, Zvezdari u novom ruhu, i po drugim opštinama.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime