Jezik, interesi, grupe

0
47

Nisu projektovane hibridne nacije, koje osporavaju srpski jezik, nastale „iz osećaja“, nego iz istorijskog otpadništva.

U većini slučajeva valja odmah reći – tim pre ako mora biti grubo i otrežnjujuće – nisu te projektovane hibridne nacije, koje osporavaju srpski jezik, nastale „iz osećaja“, nego iz istorijskog otpadništva u nekom trenutku. Kao što je potpuno besmisleno u doba radiklanog liberalizma-pluralizma, individualizacije, govoriti o jeziku polazeći od individualnih osećaja za njega, jer bi onda imali posla sa privatnim jezicima. A od njih se ne dešava nikakav jezik. Nije jezik tek stvar imena, kako tvrdi „jezička deklaracija“ i ceo taj pokret koji se čudesno zatiče u našim intelektualnim krugovima i lako zadobija pažnju medija.

azbuka01To što su se takve grupe (projektovane u hibridne narode) našle u svojoj borbi očuvanja interesa po genezi ekskluzivno ličnog, a ne grupnog, u ukupno bezizglednom položaju istorijskih autsajdera, kada su u borbi protiv Srba uništene strukture okupatora na Helmu, ne mogu se fakti ovog zbivanja prevazići deklaracijama i floskulama. Ne može se ni poništiti pukom islamizacijom ili katolizacijom, nego ostaje i ono prisutno kao što jeste u punom političkom smislu. Sa svim istorijskim, ali i mnogo ozbiljnijim povesnim bagažom prirode njihovog istorijskog autsajderstva. NJihovih i dan danas težnji.

Sve to pokazuje ova nemoguća tendencija po sebi da budu prepoznati kao narod, čak sa „ravnopravno svojim“ jezikom, sa ni manje srpskim, iako je to samo njegova varijanta, i to opet jedva, samo arbitrarno i puko deklarativno. Ne mogu se tako naivno graditi politički faktori ni na Balkanu, još manje očekivati da oni budi temeljni prostorni faktori, stalno se iznova indentifikujući sa bivšim okupatorima Srba i neprekidno koketirajući sa mnogim drugim pretendentima na taj status. Da bi tako, sa novim okupatirima, iznova zadržali srpski prostor u bezimenosti okupiranog, a naivno misleći da su sebi izgradili mesto, što su sami potvrdili u Drgom svetskom ratu, kad su imali novu priliku.

Takav je i pokušaj da istorijski autsajderi, kao kulturni autsajderi, sa parolom svi smo mi hulje, kroz medijsko-politički narativ Srebrenice prinude Srbe da odstupe sa mesta prostornog faktora Helma. A da se oni politički legitimizuju, čineći i sam jezik ne srpskim, već „našim“, čime se trajno dokidaju Srbi kao prvorazredni činilac na Balkanu. Ali i tada svi oni ostaju hibridi, kojima se bavimo samo kad moramo.

Jasna je „britanska“ strategija što se Srba tiče: bolje je da su sve drugo nego Sloveni. Kao što su i Montegrini počeli da se svakoga dana žale na Ruse. Operacija je uspela, dobili smo nove „poturice“, raspada se ponosna Crna Gora i stvara vera i jezik Milovih montegrina.

Nije čudo čak ni to da različite anacionalne autsajderske grupe u srpskom korpusu s njima sarađuju, rado se bave i nude podršku oko „našeg jezika“. I tek tada svi zajedno mogu samo da se bave banalnostima i budalaštinama jer za bolje i nisu. Tada su i sve te „učene“ lingvističke i nacionalne rasprave parcijalije, koje jedino ne vode računa o samoj celini pojave, jer ih ona osporava i odbacuje. Dok se govori o jeziku, mora se misliti na celinu, a ona je bila i ostala srpska. Otud, i novi narodi, čiji pripadnici govore neke privatne jezike, a među sobom se i dalje razumeju na srpskom.

Olaka „balkanska“ dinamika raspadanja Srba u grupe stoji umesto svesnog stvaranja grupa unutar srpstva, sa podelom poslova i nadležnosti umesto i papagajskog ponavljanja. Nema tu one modernizatorske funkcionalne diferencijacije na suštinski zajedničkom poslu od politike, kulture, do ekonomije i njihovih ostvarenja. Umesto povratne petlje u nacionalno, nemušto se ide ka rošomonijadi naracija. Kao da je lakše posvađati i sam jezik i živeti u prenapetom sistemu ekskluzivno ličnih interesa, koji bi, ako o tome pričamo, verovatno iscrpeo i bogatije i nadarenije nacije.

O tom je moguće govoriti i anegdotski, posebno od onda kad je izjava patrijarha Pavla ostala da lebdi uz pitanja da li je rečena namerno ili nije: „Budimo ljudi iako smo Srbi“. Svi su se mahom bavili cinizmom iako je jasno da patrijarh ne izgovara kolokvijalizme, još manje cinizme. Odakle god i kako god da je došla od našeg patrijarha izjava se jedino mogla razumeti onako kako i kaže – nakon svega što smo doživeli, ne odričimo se ljudskosti. Ni prema neprijateljima, kao ni bližnjima, ali ni prema sebi.

Da se ne raščovečujemo, siti svega u sebičnosti i sladostrašću. A upravo nam se sa svih strana preporučuje to kao prava mera epohe i naših prilika. Uz sve to, nije samo reč o bezbrižnosti kao idealu modernog čoveka i njegovom svetu bezgranične zabave kao otkriću modernog sveta. Reč je o nestajanju iz postojanja i otkriću u raspoloženju, čiji se smisao već predugo pokazuje za nas u pevanju i rijalitijima. Potvrđujući da je to samo posledica, da odavno nemamo naš odgovor.

To nam jezik pokazuje, a ne novostvorene grupe koje bi počele da stvaraju nov jezik. Okrenute samo svom ekskluzivnom interesu, one znaju da to nije dovoljno da emanira i predstavlja bilo ijedan narod. Kod nas sve to već predugo traje i posledice su preteće i već dugotrajne.

Mile Milošević

www.standard.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime