Dragoljub Živković: Jezik političara pun ironije

0
894

Politika-srpski-političariČudnovat je jezik koji se neguje kao velika vrlina u svesti političara. Ovde se misli na ljude koji, na bilo koji način, učestvuju u političkom životu, osim u onom izvornom značenju koji još postoji u etimologiji.

Kada je prvi ozbiljni mislilac politike i države, veliki Platon, stvarao delo ,,Država“, da bi pokazao na kojim principima i vrednostima počiva ,,dobra država“, poučen primerima loših država koje su se nizale u viševekovnoj istoriji Helena, potražio je one temelje na kojima bi mogla i morala postojati dobra, prava, pravedna i umna država. Otuda je on smatrao da ljudi, koji upravljaju državnim poslovima, na svim nivoima vlasti, moraju biti umni ljudi, najbolji znalci tog složenog i važnog posla, koji se ne bi mogli od čuvara države pretvoriti u njenog neprijatelja. Čak je duboko verovao da ljudi moraju proći najveće stepena obrazovannja da bi mogli znati upravljati državom, pod uslovom da imaju u sebi najveće sposobnosti koje čovek može imati. Dakle, znanje plus sposobnost, treba da krase političare. To je jedina garancija da će politika biti umno upravljanje državom za dobro svih slobnodnih građana. Govorimo ,,slobodnh“ zato što neslobodni građani ili robovi, a robovi su svi oni koji nisu slobodni, ne mogu učestvovati u politici kao mudrom upravljanju državnim poslovima jer oni su karakterom svog životnog položaju, primorani da budu robovi politike a ne njeni tvorci. Dakle, Platon je smatrao da ljudi koje ne krasi slobodoumnost i ljudi ekonomski zavisni od drugih, bogatih ljudi, ne mogu biti dibri političari. Pri tome treba znati ni da pojam ,,robovi’ ‘ne znači ono što se u našem rečniku podrazumeva pod robom. Rob je svaki čovek koji ima iznad sebe gospodara, koji je poslušan i spreman da radi po želji nadređenog. Ako tako razumevamo reč „rob“ onda ćemo videti da u svim društvima ima toliko robova da ih u robovlasništvu nije moglo ni imati.

Kada je Platon bio uveren da je pronašao i državu i vladara koji će njegove ideje sprovesti u život, otišao je u Sirakuzu, na periferiju Helenskog sveta i tamo potražio šansu za nastanak dobre države. Dogodilo mu se da je jednog momenta tiranin Sirakuze osetio najveću opasnost od Platonove teorije dobre države, pa je naredio da ga uhapse i prodaju na nekoj tržnici robova. Tako je platio prvi teoretičar dobre države i tako su prolazili svi slični Platonu, sve do danas. Izgleda da se organski, prirodno, ne mogu susresti politika i mudorst, pamet i država, da imaju nešto u sebi što ih udaljava i čini gotovo neprijateljskim energijama u čoveku.

Demagogija

Proučavajući sve vrste državnih uređenja, sve vrsta politika u njihovom celovitom obliku i životu, Platon dolazi do zaključka da su ,,demagozi najveći neprijatelji države i naroda“.

Pod demagozima misli na ljude koji, svojom političkom aktivnošću, lažu, varaju, govore jedno a rade drugo, predstavljaju se narodu kao jedini istinski borci za istinu, pravdu, slobodu i korist naroda, a u stvari time samo unose zablude, smanjujući sposobnost ljudi da shvate istinu i da razlikuju dobro od onoga što je zlo. Ako bismo tome dodali moćna sredsta propagande i informatike kosmičkih razmera, onda nije čudo što ogromna masa naroda prihvata te demagoške vrednosti kao prave i istinske.

Pećina

Jasno, Platon će nam pomoći da tu masovnu histeriju neistine i laži kod velikog dela naroda razumemo još i zbog drugog razloga. On nam nudi ,,sliku o pećini“, koja neverovatno tačno pokazuju i tu unutrašnju čovekovu osobinu da lako prihvati laž kao istinu i istinu kao laž. Naime, ako shvatimo da je svaki čovek jedna vrsta svoje pećine,ograničene i zatvorene jame, u koju svetsko (znanje) ne ulazi ni iznutra ni spolja, onda život u toj ličnoj ili individualnoj pećini, nudi samo ,,senke“ od stvarnih pojave kao istine. Ta vrsta lične ograničenosti ili ličnih idola, kojih su ljudi najčešće nesvesni jer ne poštuju elementarno pravilo da prvo upoznaje sebe i druge ljude da bi donosili prave sudove i da bi dobro postupali, već postaju robovi svojih vlastitih ograničenja i u tom stanju sude o svemu što dodirujue njihov život.

Da Vas podsetimo:  Glasači SNS i SzS kažu da glasaju za one koji poštuju zakon

Pored te ,,pećine“, postoje još mnoge druge: pećina porodice, društva u kome se krećemo, specijalne sredine, nacije i religije, pećine profesisije , države i svetskih sila moći, i kada se sve te pećine saberu u malenom ljudsom biću, ništa drugo se ne može očekivati do pogubni sudovi i još gora ponašanja.

Ako ovome dodamo i misli Platonovog učenika i prijatelja Aristotela o fenomenu ,,idiotizma profesije“, onda nam biva još jasnije otkuda masovna pojava da se svaki čovek može baviti politikom i da svi ljudi duboko veruju da je njihova profesija kojom se bave, najbolje izvorište svih istina o svemu a oni pozvani da o svemu sude. Dakle, idiotizam je da stavove iz naše profesije smatramo ne samo najvažnijim nego i najtačnijim stavovima, a svaka vrsta idiotizma dovodi do čudnovatih sudbina da se politika pretvara u opštu papazjaniju, da komunistička deviza da su svi ljudi jednaki, sa istim pravima i ulogama u društvu, nudi i najvećim neznalicama da zauzimaju najveće i najvažnije društvene položaje. Ne samo to. Beže u politiku zemljoradnici, zanatlije, lekari, profesori, oficiri, kelneri, ekonomisti, pravnici, umetnici, naučnici, fizičari i hemičari, čistači ulica i šoferi autobusa, svi jer im se politika nudi kao najlakši i najsigurniji izvor zarade i moći. Mnogi nisu ništa radili pre nego što su postali akteri politike na raznim funkcijama, porazumevajuđi i funkciju potpredsednika države ili ministra. Oni nemaju radne biografije kao dokaza da će nešto dobro uraditi i kao političari. Oni beže od rada u politiku.

Nekada mudar seljački sin, kad bi poželeo da nađe sebi mladu i majku svoje dece, sa provodadžijom bi otiša u kuću mlade i video gde ona živi i u kojim je uslovima rasla, a zatim kakvo ,,ruho“ ima, odnonosno šta je sama isplela i izatkala, čime se bavi i kako to radi, pa tek onda bi joj davao jabuku kao znak da je želi kao svoju suprugu. Ti relikti prošlosti su davno zaboravljeni i kao pojava i kao poruka, pa se danas čudimo ko sve, kako i zašto sklapa brak i ko sve ne poštuje reči oca ili majka. Koji više nemaju značaja za vaspitalje pokolenja, kao što nemaju značaja ni najumniji iz prošlosti. Prošlost je prošla za mnoge ljude sadašnjeg vremena. Ali i budućnost ne znači ništa. Značaj ima samo sadašnjost. Ono što se uhvati u sadašnjosti to je pravi ulov i najveći domet mudrosti. A šta je bili i šta će biti, to nema značaja za duhove koji kradu sadašnjost. To se najbolje vidi u ponašanju političara. Duboko veruju da će sadašnjost pretvoriti u svoju večnost, pa se komotno ponašaju u toj ,,večnosti“. Taj rezon je dobio svoj surogat u najgorem mogućem obliku.

Ako iz političkog života i rečnika izbacite i prošlost i budućnost ne preostaje vam ništa drugo do da lovite u sadašnjosti najveće koristi. I to se čini. To nas uči ,,zapadni rezon“ i sadašnja surovost života.

Kad je prvi i najveću Helenski mudrac, Sokrat, učitelj Platonov, rekao ..,,Znam da ništa ne znam“, mnogi ljudi u to nisu mogli poverovati ili su sa nekim čuđenjem to negde pročitali ali to je bilo daleko od njih. Treba duboko zaroniti u te misli, koje imaju u sebi večno značenje, da bi se razumele. Promišljati, misliti je najteži posao , kako to kaže stara kineska poslovica. Rene Dekart bi rekao da bi nam trebale metode dobrog vođenja uma da bismo došli do neke istine. Treba nam prvo sumnja, kao početak svakog ozbiljnog mišljenja. Zatim analiza, pa sinteza, pa još jedno proverevanja, i tek tada se možemo nadati da smo na putu dolaženja do istine, Takav način upotrebe uma za političare je pravi luksuz. Oni nemaju ni vremena ni sposobnosti da idu tim put kad misle. Dovoljno je šta vođa misli i to najsigurniji put istine. Do kakave istine se dolazi, pokazuju more zabluda koje nam nudi politički um.

Da Vas podsetimo:  Poslanik DS nudio Vučiću izlazak stranke na izbore!

Političari, za razliku od Sokrata, znaju sve i najbolje i ne treba im nikakav učitelj. Zaista, savremenim generacijama ne treba nikakav učitelj, a pogotovo ne treba političarima koji odavno uzimaju za savetnike i saradnike ne one koji znaju više od njih, nego one koji rade po zakonu poltrona,evetefendija – klimoglavaca, pogodnih u svetu opšteg divljenja i odobravanja nadređenih političara kojima ne preostaje ništa drugo no da umisle da su oni pravi bogovi. Oni vrlo brzo zaborave ne samo birače, nego i svoje školske drugove, prijatelje, rodbinu, svoj zavičaj, sve što bi im smatalo da se bahato ponašaju.

Onda se izmisle sekretarice koje odgovaraju na sve telefonske pozive, tvrdeću da je dotični toliko zauzet državim poslovima da nije u stanju čuti bilo koju vrstu molbe ili kritike. Tako se stvara zatvoren krug političara i njihovih saradnika i bez obzira što pripadaju navodno različitim partijama, isto misle, isto se ponašaju, jedan drugog javno napadaju a privatno ljube i vole. Tako političar postaje homodupleks, homotripleks ili homomultipleks, pa mu je sve jedno u kojoj je stranci, ko mu je šef i šta treba da radi osim da njega u savom svom nastupu hvali i proglašava najpametnijim čovekom, osnosno mesijom,

Držeći mase u što većoj zabludi, političari imaju svoje odabrano društvo ne samo u institucijama vlasti, nego i kada piju i pevaju, kada se odmaraju ili kockaju, kada uživaju u mondenskim odmaralištima ili u malo poznatim ćumezima, gde je sloboda definisana kao anarhija. TAKO SE NEPERSTANO PODIŽE ZID KOJI DELI POLITIČARE OD NARODA, ZID KOJI JE SVE VIŠE OBEZBEĐEN RAZNIM TELOHRANITELJIMA, PA JE VELIKO ZADOVOLJSTVO NARODA ŠTO SVOJE POLITIČARE MOŽE VIDETI STALNO NA EKRANIMA TELEVIZORA. Tako se stvara svet politike i jedan normalan, mukotrpan, radan svet, kojima zabluda postaje nit koja ih povezuje.

Jezik šarlatana-sofista

Normalno je očekivati da svaki političar mora biti dobar govornik da bi što bolje i sugestvnije prikazao ono o čemu govori. Kada je Aristotel definisao osnove Retorike kao veoma važne filosofske discipline, imao je nameru ne samo da pokaže od kakve je važnosti dobar ili adekvatan govor za svakog čoveka i svaku nauku, nego i da ukaže na pogubnosti sofistike koju su razvijali sofisti kao veštinu govora u kome se istina dokazuje kao neistina a neistina kao istina. Na njegovu i našu žalost, sofistika je postala vladajući sistem govora ne samo u politici, u kojoj političar govori jedno a misli i radi sasvim drugo. Svojim govorom, koji je uopšten, alogičan, formalan, ne dodiruje suštinu onogao čemu govori. NJegov govor je pun strasti, emocija, zabluda i neistina. Da bude još gore, on često veruje u ono što govori i radi.

Da bi taj nemušti govor imao što veći efekat na slušaoce, govornik galami, preti, kovitla očima, prenemže se, gotovo plače i moli da mu veruju svi. Dakle, izveštačenost, šarlatanska igra reči vlada nad stvarnom prirodom onoga čemu je govor usmeren.

Zato političar govori uvek na isti način, gotovo sa istim rečima, pa se lako može, i pre njegovog govora, znati šta će reći ako ga neko poznaje. Tu nema skromnosti, samokritike, ne prethodi misao rečima, pa one bivaju flaktus vocis. Istinu ne vide kao rezultat procesa istraživanja, dijaloga, promišljanja, nego kao političku moć, kao nagovor narodnim masama da im slepo veruju. I to se, nažalost, i dešava. Tako ,,vešti sofisti“ i naivan narod čine jednu monolitnu celinu političkog života koji i najveću tiraniju može proglasiti demokratijom.

Da Vas podsetimo:  Medveđa: Izborna kampanja pod sačem

Političar ne pita kakvog znanja su ljudi koji im se dive, nego samo koliko ih ima. Ako se neko usudi da ih osporava, pa i najjačim argumentima, postaje predmet poruge, uvrede, psovke, kažnjavanja, podcenjivanja i odbacivanja. Tu se nalazi uzrok što i najveći umovi beže i od politike i od političara. Doduše, neme ni onda kada su naciji najpotrebniji ali ne zato što neće da joj priteknu u pomoć, već zato što nemaju nikakvu šansu. SREDSTVA INFORMISANJA SU OKUPIRANA ZABAVLJAČIMA, REKLAMAMA, KVIZOVIMA, SERIJAMA TIPA ,,VELIKOG BRATA“, VESTIMA IZ SVETA, POGOTOVO ONOGA KOJI VLADA INFORMATIVNOM SCENOM.

Političari bi, doduše, voleli da imaju nekog od znalaca koji bi im, s vremena na vreme, pisali govore i tako ih činili, pred narodima mudrim, ali ne i onu vrstu kritičke svesti koja bi pokazivala slabosti njihovih govora. Nikada jedan političar nije rekao ko mu je napisao govor. On je postao njegova čim mu je dat na uslugu. Tako je i sa svim drugim pojavama. On se u njima ne oseća nelagodno, lopovski, nego uživa.

Konačno, političara ne obavezuje ni njegova reč. On je daleko od one ,,Bog reče i stvori“. NJemu reč ne treba da bi ništa stvarao. Kao što nema odgovornosti ni onda kada je prihvatao funkcije političke moći, koje prevazilaze njegove sposobnosti, tako i reči koje bi Aristotel nazvao ,,brbljanjem“, nemaju nikakvu odgovost. Može se, čim ih političar izgovori, pokazati njihova nerealnost, neistinitost, protivurečnost, on će to negirati, ma koliko bilo istinito. Istina nije merilo vrednosti njegovog govora. Nema ništa lakše nego bez pardona obećavati narodu sva dobra sveta kad ,,ON“ dođe na vlast a odmah posle izbora zaboraviti sva obećanja ali biti na vlasti više godina a ne odgovarati za ono što je loše urađeno ili što nije a moralo je biti.

Dakle, čudnovati su putevi političkog govora i samih govornika. Izgleda da korist, koja se ima od političkog angažmana, prevazilazi sva pravila umnosti, nauke, istine i pravde. Političarima je dozvoljeno da mogu govoriti koliko hoće i kad hoće. Zašto bi nešto i uradili. Oni, za svoje govore dobijaju veoma velika sredstva. Nikada toliko ne bi zaradili da ostvaruje ono što govore. Tako govor političara postaje sam sebi najveći cilj. To što on može biti nelogičan, gramatički i stilski rogobatan, što sa istinom nema nikakve veze, nije merilo vrednosti političara.

Politika ,,zapadnog sveta“, prikriva sve svoje slabosti veštinom govora koji je višesmislen, koji je privlačan uhu i srcu masa ljudi, koji upotrebljava najlepše reči za najgore stvari, pa se ne zna da li stoluje đavo ili anđeo, iza onoga pto je izgovoreno. Ta vrsta podvale je rezultata timova vrlo obrazovanih ljudi, specijalista magije reči, koji rade na veštini zavođenja naroda. Beskrajne su moći takvog jezika koji odavno boravi u svim političkim govorima, odlukama, objašnjenjima, nagovorima.

Kad reč postane nemoćna, doziva se u pomoć slika, film, gluma, zabavljači, sve što odvraća pažnju od istine. Tako se stvara moćna industrija jezika kao ,,neistine bitka“. Sve se pretvara u svoju iskonsku suprtonost. Snaga podvale melje svoje žrtve a njeni tvorci uživaju. Taj svet podvale se sve više nameće kao stvarni svet. Pored ogromnih sredstava za ratne svrhe, sredstva za industriju laži i podavale, čine više od 50% sredstava bogatog sveta.

Prof dr Dragoljub Živković

Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime