Pokret ujedinjenih fantoma (PUF) izabrao zrenjaninskog naj-lažova, a tu prestižnu titulu za ovu godinu poneo je zrenjaninski gradonačelnik!
Tek na drugo čitanje, sa žalošću konstatovah da ovo priznanje ne nosi časno ime Karlo Fridrih Jeronim od Minhauzena.
Pustolov poznat pod konspirativnim imenom „baron Minhauzen“, a još poznatiji kao najpoznatiji lažov na svetu, bio je, elem, stvarna ličnost, i zaista se borio protiv Turaka u Rusiji, ali je nakon povratka iz rata izmišljao priče o svojim avanturama, preuveličavajući svoje podvige i junaštvo do apsurda, toliko da mu više niko ni u šta nije verovao. Meni omiljena je ona njegova laž kada je ono, kao, ukasao u snežni Petrograd na sankama u koje je, umesto konja koga je vuk upravo progutao, bio upregnut – baš taj kurjak konjožderac!
Ali, Minhauzenove laži bile su, sve odreda, benigne. Nikome od tih laži nije moglo da bude, ne daj Bože, gore.
U realnosti, preferiram presne laži. Onoooolike da i sam lažov koji ih laže najiskrenije (po)veruje u njih.
Zato mi je zadovoljstvo bilo potpuno kada sam ukapirao da nagrada koju dodeljuju PUF-ovci, oni, jelte, što s motornim testerama upadaju u Javnu medijsku kuću, nosi ime ne onog avanturiste iz osamnaestog, već upravo našeg savremenika i pustolova iz ovog veka, pa još i doajena u ovoj oblasti – „Zlatni Vučić“!
Ima kod Šopenhauera, u onom izboru pod naslovom „Eristička dijalektika ili umeće kako da se uvek bude u pravu“ (mislim da je u pitanju neki novosadski editor), kroz 38 trikova, objašnjena cela eristika u kojoj danas, voljom prvog pustolova, svi zajedno živimo. Eristika iliti umeće vođenja javne prepirke. U našem slučaju, posredovane, jer naš glavni junak, u daljem tekstu, Vrhovnik, kao đavo od krsta, beži od svakog direktnog ljutog, pogotovo medijskog, boja čak i sa najslabijim političkim rivalima…
Tako, u eseju o eliti i plebsu, ničim izazvan jer njegovu fakultetsku diplomu niko ne dovodi u pitanje (a i kako bi, kada smo Vrhovnik i ja skoro, pa kolege, stipendisti Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka, a to nije moglo da se bude bez proseka najmanje 9,01 i to na državnom fakultetu!?) – naš pustolov pljuje po tzv. eliti jer se ona, prema njegovom shvatanju, sladostrasno bavi diplomama, umesto da ceni znanje dr Stefanovića, dr Malog, dr Tončeva, master Nikolića i ostalih najprominentnijih „profesora emeritusa“ s ovih prostora.
Posle ere Vebera i „Protestantske etike i duha kapitalizma“, nakon konzumiranja Pekića na preskok, Vrhovniku je njegovo Savetodavno Klimoglavstvo, očigledno, podmetnulo, iz konteksta istrgnutog, Artura Šopenhauera. Otuda toliko „pokuda pohvali i pohvala pokudi“, otuda toliko jezika prenemaganja i zapomaganja (spava na podu, mala plata, živi u garsonjeri, ne spava, ne jede, ne ide u ve-ce po ceo dan, sve radi nas, nezahvalnika i nezahvalne Srbije…). Zato Vrhovnik uvek „pita, a ne odgovara“, zbog toga on postavlja pitanja umesto da na njih odgovara. Otuda i stalni Vrhovnikovi pokušaji da imaginarnog protivnika, uvlači u procep između dokazivanja zablude i zablude dokazivanja, zato Vrhovnik tako često upotrebljava lažne tvrdnje, jer je unapred siguran (pošto se jedino njemu slivaju na sto sve informacije, ali i dezinformacije) da, recimo, opozicioni protivnik ne zna koje su istinite, a koje ne.
Ipak, u jednoj erističkoj oblasti, Vrhovnik se oseća baš baš kao riba u vodi.
U preuveličavanju brojeva koji mu idu u prilog, na jednoj, i minimiziranju negativnih brojki i trendova, na drugoj strani.
Od onoga „najviši u Evropi“, mislim dži-di-pi, preko „najvećeg skoka na biznis djuing listi u novijoj istoriji“, do nebrojenih samohvala o tome kako je izgradio više puteva za nekoliko godina vlasti nego svi Obrenovići, Karađorđevići, Tito, Sloba, Koštunica i Tadić, za više od dva veka, i to svi zajedno!
O dvema poslednjim, najsvežijim, neka sude pokolenja koja dolaze:
„Srbija će, za godinu dana, imati najveće plate na Zapadnom Balkanu!“
„Uložićemo 9,5 milijardi dinara u srpska naselja u Metohiji i Kosovskom Pomoravlju!“
O fascinaciji, preciznije samofascinaciji brojkama, o „mešanju quantuma i qualea“, pisao je u svom dnevniku objavljenom 1946. pod naslovom „Lingua Tertiii Imperii“ (Jezik Trećeg Rajha), nemački Jevrejin Viktor Klemperer
On je u svoj dnevnik, još 1937, zapisao da je impresioniran koliko su nacisti bili impresionirani brojkama, rekordima i sličnim numeričkim superlativima, „nezabeleženim u istoriji“ stvarima. Hvalili su se, recimo, kako je za ukrašavanje ulica Berlina, prilikom posete Benita Musolinija, utrošeno čak 40.000 metara tkanine, samo za šivenje zastava; onima iz ostatka Evrope koji su tvrdili kako je došlo do propasti (slobode) štampe u Nemačkoj, nacisti su podastirali neverovatan podatak da bi tiraž svih nemačkih novina obrazovao stub koji bi sezao 20 kilometara u stratosferu! Tada je Klemperer, naivno, tu fascinaciju ciframa karakterisao kao „amerikanizam najgrublje vrste“.
Sam Firer se, 26. aprila 1942, u svom obraćanju Rajhstagu (parlamentu), skromno i plastično, samouporedio sa Napoleonom, podsećajući da je francuski vojskovođa u Rusiji ratovao na -25 stepeni, a on, Hitler, bez problema i na -45, pa jednom čak i na -52 Celzijusova stupnja!
Klemperer je to opisivao kao sličnost sa američkom manijom za postizanjem rekorda u svemu i svačemu, odnosno „američkim kultom brojeva“. Pa je sve ilustrovao jednim vicem o slonovima: Kao, Amerikanac se hvali kako je ubio svog hiljaditog slona, onaj Nemac iz nemačkog naroda mislilaca, pesnika i zanesenih naučnika s početka 19. veka bi pričao o slonovima iz punskih ratova, dok bi se Nemac iz Trećeg rajha, na istu temu, hvalio kako je najboljim oružjem na svetu ubio najveće slonove na svetu i to u neshvatljivo velikim količinama!
A gde je u svemu, onome onomad i ovome danas, moral?
Hemingvej je zapisao da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a nemoralno ono posle čega se osećate loše… Nemam tu šta da dodam velikom Ernestu.
Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com
