Glumicu Rahelu Ferari gledamo često, iako ona odavno nije sa nama. Preminula je 1994. godine, u 82. godini u Beogradu, a samo nekoliko meseci pre toga prestala je da se bavi profesijom koju je obožavala. Snimila je preko 90 filmova u periodu 1951-1993. godine, a i danas svi pamtimo njene replike iz “Tesne kože”, “Davitelja” i mnogih drugih ostvarenja.
Rođena je u Zemunu, a jedini spomen na nju je nedavno upisano ime na stepeništu na Kalvariji. Po njenom životu mogao bi da se snimi film koji bi iza sebe ostavio mnoga holivudska maestralna dela.(…) Odbivši da nosi žutu traku kojom su fašisti obeležavali Jevreje, Bela Rohel Frajnd, tad već prvakinja Srpskog narodnog pozorišta, čitav rat provela je skrivajući se od Gestapoa. Stalno menjajući prebivalište, noći je provodila po palankama i selima između Beograda, Zemuna, Novog Sada. U periferijsku udžericu kod Magde, sitne nepismene žene, jedne večeri upala je racija. Dok su nacisti lupali na vrata, Bela se pogledala u ogledalo i shvatila da joj je kosa u trenu potpuno pobelela. Tako je, u svojoj trideset i nekoj godini, osedela jedna od naših najvećih glumica, Rahela Ferari – izvod je iz pozorišne predstave “Rahelina kutija” koja je pre nekoliko godina oživela ovu slavnu glumicu u “Jugoslovenskom dramskom pozorištu” i bio je ovo sjajan omaž umetnici koja od svog sna nije odustajala ni kada se suprostavila nemačkim vojnicima kako bi preživela ratne godine.
Ono šta je Rahela preživela bukvalno je izgledalo kao scena iz filma.
– Muvala sam se po periferiji, tražila gde da prespavam. Saznala sam da jedna žena izdaje sobu. Nije ni pitala ko sam i šta sam. A gazdarica cele kuće stalno me je opominjala da se prijavim i upišem u knjigu. I, jedne večeri oko deset sati, a u sedam je već bio policijski čas, zaustavio se automobil pred kapijom. Racija. Pitaju gazdaricu koga sve ima. Ona kaže ima ovoga i onoga i jedna koja se tu danima muva, a nikako da se prijavi. Bila sam već legla. Čujem da idu prema sobi. Ustanem, ogrnem se i kažem sebi: “Sad je gotovo. Ali, drži se do kraja elegantno!”. Priđem ogledalu i vidim da sam za tih nekoliko trenutaka osedela. Kucaju, ja otvaram. Traže legitimaciju. Srećom, nekoliko dana ranije uspela sam da dobijem legitimaciju sa izmenjenim imenom: umesto Rahela – Ruža. Kažem im da sam Ruža Ferari i da sam glumica. Gledaju me nepoverljivo i pitaju što se nisam prijavila. I onda, ne znam ni sama kako mi je palo na pamet, odgovorim: “Svaki dan se spremam ali, znate, čekam angažman u Pančevu. Zato se nisam upisala. Treba da mi pošalju telegram iz pančevačkog pozorišta”. I ja tako govorim, oni me čudno gledaju, kad se otvaraju vrata kuhinje i ja vidim svoju prijateljicu Smilju. Policijski čas je i ne znam kako se usudila da dođe, a ona s vrata: ”Ružo, kaži dragička, dobila si angažman, stigao telegram! Hajde, odmah pođi kod mene da prespavaš, pa ujutru odmah u Pančevo.”. Ja počnem da skačem, kao od radosti, i kažem ovima iz policije: “Baš ste mi talični, dobila sam angažman!”. Zgrabim kaput i legitimaciju, i izletim iz kuće. Oni svi ostanu zbunjeni. Smilja i ja trčimo, trčimo preko bašti i plotova i, kad smo malo odmakle, ja je pitam otkud ona. Objašnjava mi da je od komšije koji je radio u policiji saznala za raciju. Kako je baš smislila Pančevo, ne znam. Sve to sada liči na bajku, košmar, na ružan san… – ispričala je jednom prilikom Rahela.
Bela Rohel, odnosno Ruža, jedina je uspela da dočeka kraj rata. Svi ostali Frajndovi su pobijeni.
