Izgleda da se kod nas od Maršalovih planova, najbolje ostvaruju – maršali.
Predsedniku Srbije se jedno mora priznati: u vrelim letnjim danima, kada radi samo onaj ko mora (zna se da političari ne moraju) i kada urednici novina sa mukom popunjavaju stranice on je neumoran – u proizvodnji vesti!
Tako je, pre neki dan, obznanio dugačak popis stavki imenovanih petogodišnjim investicionim programom za koji će „biti izdvojeno 10, a možda čak i 12 milijardi evra“. Izgleda da je delovao toliko ubedljivo da je vest o velikom srpskom investicionom programu preneo i američki Blumberg.
Čitanje popisa stavki za ulaganje neizbežno priziva u pamćenje stihove o beskrajnom poverenju u hedonističkoj atmosferi koje zvonkim glasom peva Snežana Đurišić. Ima tu svega i svačega: ulaganja u poljoprivredu, jeftinih stanova, puteva, pruga i pripadajućih infrastrukturnih objekata, škola, zdravstvenih ustanova i štedrih davanja za pronatalitetne mere. Tu su i stadioni i, razume se, kanalizacija za svako selo sa prečišćivačem otpadnih voda.
Nema sumnje da Srbiji manjka ulaganja, osobito javnih investicija, zbog čega trpi infrastruktura a onda posledično i sve ostalo. Kako je nedavno pisao ekonomista Peđa Marković „tokom prethodnih godina Vlada je investirala toliko malo da postojeća javna infrastruktura nije ni mogla biti obnovljena“. Prva žrtva politike štednje vlade 2013. godine bilo je smanjenje javnih investicija sa 3,3 na 2 odsto bruto društvenog proizvoda. Ukoliko se iznos od 10 milijardi evra rasporedi podjednako na pet godina (i uz BDP od nešto manje od 40 milijardi evra) jasno je da je bi u pitanju bio ozbiljan rast javnih investicija.
Pitanje svrsishodnosti pojedinih predloga je otvoreno i to se ne odnosi samo na stadione vredne više stotina miliona evra. Možda se predsednik nosi francuskom poslovicom „kada ide gradnja, ide sve“ – s tim da bi bilo dobro da se graditeljski planovi pretresu javno. Zamisao o kanalizaciji u svakom selu, za četiri pet godina, u vreme kada 1.034 sela ima manje od 100 stanovnika (ovde) deluje kao gromka, ali prazna, parola iz vremena hirovite titoističke modernizacije.
Radi sticanja preliminarnog dojma o perspektivama petogodišnjeg plana nije zgoreg podsetiti se jedne ranije eskapade Aleksandra Vučića. Isto je leto, avgust 2013. godine, a Aleksandar Vučić obavlja specijalno smišljenu dužnost prvog potpredsednika Vlade. Mesto je, sudeći po draperijama, neki Vladin kabinet, ali to je od drugorazrednog značaja. U opsežnom intervjuu za list Kurir Vučić brani naimenovanje Lazara Krstića, pozivanje stranaca u Vladu i ono što je nazvao „nekom vrstom Maršalovog plana“.
Pored neizbežnih opštih mesta o vladavini prava i stvaranju povoljne atmosfere za investitore i graditeljski planovi: „trideset izvanrednih hotela, i skupih i jeftinih, na obali Dunava, da izgradimo marine, plaže, možemo da uvežemo to s Borskim jezerom, da naše banje podignemo infrastrukturno, da u njih dovedemo i Kineze i Japance […] da završimo Bistricu, Topionicu u Boru, „Petrohemiju“, s „Mubadalom da završimo fabriku čipova“. Pravde radi, vredi zabeležiti da je Boš u Pećincima. Što se ostalog tiče, učinak je koliko i narodno sećanje na Lazara Krstića.
Izgleda da se kod nas od Maršalovih planova, najbolje ostvaruju – maršali.
Miloš Milojević
Izvor: stanjestvari.com
“Наш сународник Желимир Ћопић је, обилазивши Зејтинлик, угледао
једну поруку.
Фотографисао ју је, уз коментар „Помислиш да си све видео, а онда
налетиш на овако нешто… Зејтинлик данас“.
“А тих шест написани речи /у поруци /, остављених на гробном месту
редова српске војске Радомира Матејића, шест речи исписаних руком
његовог потомка Небојше, нешто су због чега нико ко их је видео није
остао равнодушан.“
Тих шест речи заправо су порука славном, палом претку, а гласе:
„Још увек оремо све наше њиве“.
/фотографија, слика поруке – фејсбук Желимир Ђопић/
“ЈОШ УВЕК ОРЕМО СВЕ НАШЕ ЊИВЕ“ – инвестициони програм који
гарантује опстанак и останак СРБА и Србије, а метрои, путеви, стадиони…
су – “ОБЕЋАЊЕ – ЛУДОМ РАДОВАЊЕ“, јер је то све за “БОЉЕ СУТРА“,
које ће се остварити – МАЛО СУТРА, ако нисмо ПООРАЛИ НАШЕ ЊИВЕ.
Наше ће њиве ОРАТИ “дођоши“ – мигранти – хистерично
навијајући на стадионима / обећаних – 1 + 9/, возити се метроом, користити
предности инвестиционог плана АВ – комуналну инфраструктуру /канализацију,
водовод/, добијати багателно јефтине станове намењене за војску,
полицију, јер наших људи неће ни бити у војсци и полицији, већ све – “дођоши“!
Драган Славнић
Predsednik daje nadu narodu, e sad dali ce i kako sve biti ostvarivo, to je drugi deo romana o jednom vrlo vrednom i uspesnom predsedniku koji nije spavao, nije jeo, nije odmarao jer se borio za svoju Srbiju.
Da opet budem malo ironicna.
– On je retoriku govora ucio od Blera, sta vas cude njegove izjave i njegovo obracanje narodu.
I oni pre njega pricali su jedno, mislili drugo radili trece.
Od vrsnog politicara se ne ocekuje da kopa kanale vec da ume retoricki da gladnog coveka ubedi da je sit i pretilan, da siromaha ubedi da je srecan i bogat al mora da bude jos skromniji itd…
Politicari su ljudi koji su sposobni puno da pricaju, lepo da upakuju, i da to prodaju kao najvecu vrednost.
Marsal je konstantno palio narod svojim povisenim tonom kad bi govorio o politicarima i neznim tonom kad je pominjao narod i radnicku klasu, umeo je i tigra da prikaze kao malo mace, gradio jeste ali mnogo vise u zapadnim republikama nego u Srbiji. Srbiju je razarao pa mozete da mi osporavate do mile volje a racune placamo od 1991.
Vucic je covek koji se ceo zivot bavi politikom, stoga njegov nacin obracanja narodu ne treba da iznenadjuje niti njegove suze u oku kad pokusa da bude saosecajan, ne treba da vas cudi nista.
Dobra retorika govora jednog politicara je isto kao dobro osmisljena reklama za nepotreban proizvod.