Srpska narodnjačka konzervativna misao je dugo vremena svoje uporište imala u kosovskom zavetu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi i vojsci (koja je obeležavala ratničku tradiciju). Posle petog oktobra dvehiljadite godine sve tri stubne tačke srpskog tradicionalizma su snažno napadnute, a udari traju i danas.
Nažalost, ali čini mi se kako je pod tim udarima najviše stradala upravo Vojska Srbije jer je kao institucija kojoj se veoma verovalo svedena na dosta bezličnu i u društveno političkom smislu instituciju sa uticajem na nivou nevladinih organizacija. Tome je naravno doprinelo sistematsko dvadesetogodišnje urušavanje koje je započeto izručivanjem Hagu komanadnog kadra koji je izneo rat. Potom se nastavilo kroz sklanjanje sa pozicija i penzionisanje srednjeg nivoa oficirskog kadra koji je u ratu učestvovao. U svrhu rušenja vojničke časti Srbije bilo je i pretapanje oružja koje se vršilo u smederevskoj železari koja je tada bila američka kompanija. Tamo su bezmalo ezoterički i ritualno vršena žrtvovanja tenkova i haubica koji su onako jako odolevali NATO udarima i time prkosno dokazali da ta najveća vojna sila u istoriji čovečanstva nije uspela da vojnim sredstvima porazi našu državu. Jak udarac simbolu vojske nanela je i bezočna negativna kampanja posle pogibije vojnika na Topčideru, a što je iskorišćeno za ukidanje redovnog vojnog roka i tzv. profesonalizaciju vojske čime je ona posle duže od jednog veka prestala da bude narodna, a što je u simboličkom smislu očito i bio cilj.
Dakle, posle svih ovih radnji došli smo do situacije u kojoj danas o Vojsci Srbije malo ko razmišlja kao o faktoru preko koga bi se na bilo koji način moglo uticati na društvena i politička kretanja u zemlji. Odavno nisam čuo da je bilo ko, čak ni u čaršijskim pričama rekao da očekuje da će recimo vojni vrh sprečiti potpisivanje nekakvog lošeg sporazuma oko Kosova i Metohije. A i kako bi se moglo očekivati kada u tom istom vojnom vrhu sede generali koji su u prethodnih dvadeset godina filtrirani po volji i želji NATO i one zloglasne kancelarije koju ta vojna alijansa ima u našoj državi. Na prste jedne ruke se mogu nabrojati oni generali koji imaju ugled među vojskom, a tek nekolicina od njih ima neki ugled u narodu. Možda bolje rečeno tek za nekoliko oficira ljudi uopšte znaju da postoje što je opet prvi put u istoriji Srba situacija u kojoj je vojni vrh anoniman, bezličan i odvojen od naroda.
Voleo bih da neko uradi test i u vojsci i među narodom i da se objavi koji procenat vojnika i oficira zna biografiju Načelnika generalštaba, general-potpukovnika Milana Mojsilovića i po čemu je taj čovek poznat u široj javnosti sem po tome što je dugo godina proveo pri misiji NATO pakta, a pre toga u raznim kampovima i edukativnim centrima ove vojne alijanse. Sa druge strane, general-potpukovnik Milosav Simović komandant Kopnene vojske je neko u čijoj biografiji postoji pregršt detalja koji su ga apsolutno kvalifikovali za mesto Načelnika generalštaba koji bi vojsci vratio komponentu narodne. Pored neprikosnovene ratne i vojničke karijere ovaj oficir je poznat po javnim izrazito patriotskim stavovima, kao i brojnim spomenicima poput onog u Vranju na kojem je upisano preko pet hiljada imena žrtava rata uključivši i onog poslednjeg sa NATO paktom. Takođe, general-potpukovnik Simović je u Nišu osnovao Muzej kopnene vojske koji je po mnogo čemu nadmašio Vojni muzej u Beogradu. Na sve to, šira javnost je ovog oficira posebno zavolela kada je na televiziji i na društvenim mrežama u milionskim pregledima mogla da vidi njegovo izvođenje čuvene komitske pesme „Planino moja planino“, što je pravi raritet imajući u vidu dugu komunističku taradiciju oficirskog kadra u Srbiji koja je kao što već rekoh nastavljena NATO standardima i onda tu nikada nije bilo mesta za vraćanje tradicionalnim srpskim vojničkim vrednostima i tradicijama poput one komitske i četničke.
Jedan drugi visoki oficir Vojske Srbije, brigadni general Miroslav Talijantakođe ima veliki ugled u vojsci i u narodu. Trenutno je ovaj oficir na mestu komandata Specijalne brigade Vojske Srbije u okviru koje su sastavljane manje više sve od ranije poznate specijalne jedinice vojske. Pre toga je dugo godina bio Načelnik vojne akademije i jedan od zaslužnih što je ova institucija očuvala svoj ugled i renome, ali i za to što je na neki način ponovo popularisana preko jedne dosta uspešne televizijske serije što je možda bio najuspešniji propagandni projekat Vojske Srbije u poslednjih trideset godina.
Razlog zbog kojeg sam naveo kratke biografije tri generala Vojske Srbije je da ukažem na jedan po mom mišljenju ponovo smišljeni akt diverzije. Naime, pre desetak dana je izvršena jedna čudna i po mnogima sporna reorganizacija unutar vojske i sada se Specijalna brigada više ne nalazi u okviru Kopnene vojske već je izdvojena i stavljena direktno pod Načelnika generalštaba i Ministarstvo odbrane. Na ovaj način su vojni specijalci dovedeni pod komandu politike odnosno onoga što se u NVO terminologiji zove civilnom kontrolom vojske, a dva najuglednija oficira Simović i Talijan su značajno oslabljeni prvi time što više nema pod komandom najelitniji deo kopnene vojske, a drugi tako što je primenjena stara tehnika smene „šutom u vis“. Za mene je ovo dokaz da se i dalje nastavlja proces urušavanja ostataka vojničkog ponosa Srbije i onda nikoga ne treba da čudi to što kada čitav vojni vrh pre nekoliko dana izađe i saopšti kako neće dozvoliti državni udar ta vest ne doživi čak ni da bude ozbiljno komentarisana.
Miroslav Parović,
Izvor: Narodni slobodarski pokret
