Povodom obeležavanja 175 godišnjice rođenja našeg znamenitog istoričara, filologa i državnika Stojana Novakovića na njegov grob je venac položila delegacija Srpske napredne stranke predvođena Aleksandrom Martinovićem.
Ovim činom oni su svakako želeli da nam poruče da je ova stranka ideološki nastavljač i sledbenik istorijskog i političkog nasleđa Napredne stranke. čiji je jedan od istaknutih vođa i osnivača bio Stojan Novaković. Ova bizarna i pretenciozna namera Srpske napredne stranke samo ukazuje na njihovu očajničku težnju da nađe svoje uporište u našoj političkoj tradiciji, bez obzira što to u ovom primeru nema nikakvog smisla i realnog utemeljenja.
Uspostavljanje kontinuiteta između Napredne stranke u kojoj su delovali Stojan Novaković, Svetomir Nikolajević, Vladan Đorđević, Milan Piroćanac, Milan Kujundžić, Ljubomir Kaljević i Mita Rakić, sa Srpskom naprednom strankom je sasvim neprimereno i nema nikakvog uporišta u političkom delovanju naprednjaka polovinom 19. i početkom dvadesetog veka.
Pre svega, radi se o posebnim istorijskim i političkim okolnostima u kojima je funkcionisala Napredna stranka, težeći da u tadašnje srpsko društvo unese ideje liberalizma i vladavine zakona. O tome je najupečatljivije govorio Boško Mijatović u predgovoru knjizi „Srpski konzervativci 1878 – 1914 godine“.
Pogledajmo programske stavove:
Osnovni stav naprednjačkog programa iz 1880 godine bio je : „Zakon, sloboda, napredak, to su tri glavne boje zastave koju, evo, razvijamo“. Zakon bi, rekoše morao postati„svetinja i za male i za velike“. Da bi zakon morao postati„opšta svetinja i preći u samu krv građana“ nužno je da im „osnovi“ budu u „svesnome dogovoru“ i uz „javnu kontrolu“.
Ovim je sugerisano da bi zakone trebalo da usvaja (i)predstavničko telo(svesni dogovor), a uz kontrolu javnosti. Prisutna je implicitna kritika autokratske države ( pa i kneza Mihaila): „zakoni prestaju biti izvor snage, ako se neprirodno nameću“, pa je nužno da „narod preko izabranih svojih predstavnika ima učešća u javnim poslovima“, što se može ostvariti tek pod pravom ustavnošću i političkim slobodama.
Stojan Novaković, viđeni naprednjak, smatrao je da „u konservativne ideje poglavito ide čuvanje reda, pažnja na tradicije koliko ih ima, strogo držanje zakonitosti, žrtvovanje sviju sitnih obzira disciplini, odanost k svojoj službi, vernost k zadatoj reči, k svome starijem i k zakonu, reforme evolucijom, iskrenost političkih ubeđenja“.
Doduše, neke od navedenih stavova konzervativci dele i s liberalima, tako da napredna stranka poseduje i izražene osobine liberalne stranke.Naprednjačka stranka je bila jedina potpuno prozapadnjačka u Srbiji, pa se borila i izborila za liberalni kapitalizam, što je predstavljalo epohalni rezultat za tadašnju Srbiju, u kojoj su mnogi, od socijalista do radikala, tražili izlaz za Srbiju u patrijarhalnoj tradiciji(zadrugama, opštinama).
Kada se sagledaju ovako iznete osnovna idejna polazišta Napredne stranke i njena osnovna politička opredeljenja, svako poređenje sa političkom praksom Srpske napredne stranke čini se grotesknim i izlišnim. Jer ova stranka, vršeći vlast u savremenoj Srbiji, upravo drastično negira političko i idejno nasleđe Napredne stranke Stojana Novakovića i Milana Piroćanca.
Jer, mi očigledno danas nemamo situaciju u kojoj je zakon postao svetinja i za male i velike, nemamo svesni dogovor i kontrolu javnosti, ne postoji poštovanje ustavnosti i političkih sloboda, stvarna ministarska odgovornost nije ostvarena, a ne postoji ujamčena potpuna nezavisnost sudske vlasti, izostaje strogo pridržavanje principa zakonitosti, kao i žrtvovanje svih sitnih obzira opštem dobru, ali i iskrenost političkih ubeđenja bez pretvaranja i špekulacije.
Boško Mijatović je s puno prava označio Naprednu stranku kao liberalno orijentisanu, što se nikako ne može reći za političko opredeljenje Srpske napredne stranke koja se u svom delovanju oslanja samo na one „ideje“ koje im donose trenutnu pragmatičnu korist, a bez jasnijeg utemeljenja u određenom političkom i idejnom korpusu ideja.Njeno političko delovanje je upravo negacija osnovnih načela demokratije i društva zasnovanog na liberalnim vrednostima.
Srpska napredna stranka stvara sistem u kome se ostvaruje uspostavljanje apsolutne vlasti u rukama njenog predsednika koji vrši sada i funkciju Predsednika Republike. Radi se o uvođenje klasičnog primera neoliberalne demokratije u kome se razvija razobručeni kult neprikosnovenog vođe koji ne poštuje osnovne liberalne i demokratske principe: podelu vlasti, nezavisnost sudstva, postojanje funkcionalne kritičke javnosti, ustavnost i zakonodavnu vlast oličenu u Narodnoj skupštini.
Zato je i razumljiva potreba Srpska napredne stranke da se po svaku cenu, i to bez ikakvog osnova, osloni na dragoceno političko i istorijsko nasleđe Napredne stanke jer ona i nema svoju jasno određenu i profilisanu ideološku matricu.Što se može videti u stvaranju neprincipijelnih koalicija, preuzimanju različitih i kontradiktornih političkih i idejnih stavova, gušenju slobode govora i uticaja kritičke javnosti i negiranju temeljnih demokratskih načela.
Bezobzirnost, bahatost, trivijalizacija političkog života, neodgovornost i stvaranje kulta ličnosti spadaju među glavne odlike vlasti Srpske napredne stranke, a pokušaj neprimerenog preuzimanja političke tradicije Napredne stranke samo su dokaz više da ova stranke nema snage i sposobnosti da artikuliše svoju jasno određenu ideološku i političku koncepciju.
Zato i poseže kao i njeni funkcioneri oprobanom sredstvu – prepisivanju i grubom plagiranju liberalnih i demokratskih ideoloških i političkih ideja koje ona svojim dosadašnjim delovanjem neprestano dovodi u pitanje i poništava.
nspm.rs
