Još jednom oklevetani rat

1
795

2017-03-11_050829Strašan je greh naše jugo-srpske beogradske elite, koju sa radošću dočekuju tamo gde neki od nas nikad neće moći da kroče
Ko god nije bio u ratu, u uniformi i u rovu, ko nije gledao mrtve kraj sebe kao neizbežni deo pejzaža i svakodnevice što ga okružuje i pritiska, ko nije slušao zaglušujući tresak eksplozija od kojih mu se sluh tako poremeti da više ne zna šta je levo, šta desno, šta gore, a šta dole (dok se tetura kao pijan), ko nije osetio smrt kako leti, u fijuku granate ili metka, tik kraj njega… – ne može da zna. koliko je to tamo ozbiljno i sudbonosno važno

I uvek će bolje proći (kao i inače u životu) oni koji lukavo sačekaju da prođe sukob i apokaliptički tresak sudara dve vojske i dve države, pa onda brže-bolje iskaču iz svojih skloništa sa već spremljenom „idejom pomirenja” i izanđalom pričom kako su „sukobe izazvali političari, neodgovorni pojedinci, ideološki ekstremisti, ulične siledžije i psi rata” (a narodi se, naravno, „vole i međusobno razumeju”).

Pa, paradoksalno, ispadaju mnogo bolji ljudi, nekako humaniji i normalniji oni najsebičniji, oni što nikada ništa nisu rizikovali, ništa žrvovali – od onih koji su u tom istom ratu sve izgubili (mnogi i život).

RAT I SUDBINA
To je dripačka fora svih „mirotvoraca” sa unapred spremnim kalkulatorom i uključenim taksimetrom (za očekivani dobitak od ovakvog svog profitabilnog i lukavog stava). Svi ti „heroji pacifizma” i navodni „borci za mir u regionu”, što samohvalisavo istupaju sa tezom kako su „svi krivi” (osim njih, naravno), licemerno izjednačavajući borce svog naroda sa njihovim i našim neprijateljima. Oni što se mole „za sve poginule u ratu”, relativizujući tako sve što se zaista dogodilo, izjednačavajući jasenovačke ubice i njihove žrtve, dželate i stradalnike i u onom prošlom (nikad završenom) i u ovom sad ratu.

Da Vas podsetimo:  Bojkot je moguć uvek, a stotina žena u Skupštini?

Kao da je lakše i lepše ustajati u četiri ujutro i kretati u lice smrti po najvećoj hladnoći ili vrućini, čekajući svoju smrt u nekom jarku kraj puta nego piti kapućino sa neprijateljima vašeg naroda u toplom i prijatnom ambijentu, sa sve lepoticama svih nacija oko vas (koje vas milo i sa naklonošću gledaju, ovako „prosvećene” i „urbane”).

To je strašni greh naše jugo-srpske, beogradske elite „boraca za mir”, onih koje sa radošću dočekuju tamo gde neki od nas nikad neće moći ni da kroče (pod pretnjom hapšenja, osude i zatvora). Njihov moralni pad u blato sramnog odricanja od sudbine svog naroda biće, verujem, neuporedivo bolje i jasnije primećen u objektivnim i mnogo pravednijim procenama budućih srpskih generacija na ovu tešku i više nego delikatnu temu.

A svaki pravi rat (krvav, pun stradanja i nesreće) je sve samo ne obična „nasilnička igra” zaluđenih šovinista, ispunjenih mržnjom prema neprijateljima. To je najčešće jedini način opstanka svake nacije u istoriji, ono od čega suštinski zavisi njen uspeh ili propast, pobeda ili poraz, širenje ili sužavanje granica i suvereniteta.

GORI OD DEZERTERA
Rat je neizbežna sudbina svake narodne zajednice okupljene unutar granica svoje države, dovoljno odlučne da se izbori za svoje mesto u istoriji. Najveći gubitnici zato nisu oni koji „gube rat”, već oni koji ga ne razumeju, izbegavaju ga po svaku cenu, osuđujući ga već u načelu i bez obzira na okolnosti i realno stanje stvari.

A najnemoralniji (gori i od pomenutih dezertera iz sudbine svog naroda onda kada je teško) su oni koji preziru svoje istoverne i sunarodničke ratnike i prvoborce, veterane i heroje. Oni koji potcenjuju rat, bilo ga izbegavajući, bilo ga zloupotrebljavajući i gurajući u zaborav (poput regenta Aleksandra nakon Prvog svetskog rata i njegovog odnosa prema junacima koji su podneli rečima prosto neopisivu žrtvu, da bi na kraju bili odbačeni i marginalizovani od države koju su oslobodili i svojom krvlju omogućili njeno postojanje).

Da Vas podsetimo:  Nek’ smo mi živi i zdravi

Njima želim – ne krijem – večne i paklene muke da bi osetili makar deo onoga što su nakon Velikog rata isplakali i izgrcali ratni invalidi i siročad bez očeva palih „tamo daleko” zato da bi se nova jugoslovenska elita opušteno zabavljala uz fokstrot, dame u skupim krznima, aplauze dojučerašnjih protivnika, luksuzne limuzine, prelepe dedinjske vile i obavezni francuski šampanj.

Rat je pre svega ozbiljna stvar, neizbežni deo naših života i istorije naše srpske Otadžbine. Nešto čemu treba prići sa strahopoštovanjem i iskrenim pokušajem razumevanja (počevši od bratske ruke pomoći svima koji su u blatnjavim rovovima i u stalnom druženju sa smrću postajali ozbiljniji i odrasliji nego što su bili pre toga). Sudbinska mera našeg nacionalnog karaktera i onoga što smo zaista.

Rat. Nekom brat, nekom tragedija. A ponekom i prilika za unosnu izdaju svog naroda.

Dragoslav Bokan

www.standard.rs / Fejsbuk strana D. Bokana

1 KOMENTAR

  1. Ako sam dobro shvatio, autor napada one (jugo-srpsku beogradsku elitu) koji ne pokazuju dovoljno razumevanja i postovanja prema bivsim ratnicima.

    Mnogi ljudi – kao naprimer ja – smatraju da je taj gradjanski i bratoubilacki rat bio stetan i nepotreban, da je svima stranama doneo samo haos, razaranje i zrtve.

    I da je vrlo vazno shvatiti ko ga je, kako, gde i zasto izazvao, da ga ne bi ponovo doziveli.

    Rat uopste nije „neizbezna sudbina svakog naroda“ – kao sto autor tvrdi. Narocito ne rat protiv svoje jednokrvne i istojezicne brace.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime