Josif Pančić: Osnivač Botaničke bašte u Beogradu

0
107
Josif Pančić / Foto: printscreen

Povodom informacije da Josif Pančić dobija galeriju u Botaničkoj bašti u Beogradu, potrebno je ovdje iznijeti nekoliko  korisnih podataka o tom  svestranom   velikanu koji su u vezi s tim domenom njegove djelatnosti.

Znameniti  naučnik, prirodnjak,  prosvjetitelj  i svestrani pregalac Josip Pančić (1814-1888) jedan je od najznačajnijih srpskih pionira na mnogim područjima teorijske i praktične  djelatnosti.

Negov život i djelo   obilježavaju  i oličavaju  temeljni, početni  period sveobuhvatnog duhovnog i društvenog  peobražaja  moderne Srbije sredinom i tokom druge polovine 19. vijeka. Prvenstveno poznat kao istaknuti srpski i svjetski  botaničar i zoolog, Pančić je dao ogroman doprinos  i  raznim  drugim naučnim oblastima, od geologije i minerologije,  preko biogeografije i dendrologije,  do  agronomije  i arheologije.

Osim toga, njegova ogromna posvećenost prosvjetnoj,  obrazovnoj   i kulturnoj  aktivnosti, koja je trajala  pune tri i po  decenije, ogleda se na iskošolovanju  velikog  broja  naprednih inelektualaca koji su usmjerili dalji duhovni i materijalni razvoj Srbije u vrijeme kada se oslobodila od  viševjekovnog perioda pod tuđinskom vlašću i postepeno zauzimala svoje dostojno mjesto u društvu naprednih evropskih država i naroda.

Njegov doprinos razvoju naučnih društava i prosvjetnih ustanova je od  neizmjernog  značaja, a položaj prvog predsjednika Srpske kraljevske akademije obezbjeđuje mu trajno mjesto među  besmrtnicima nauke i duha. Neumoran putnik i istraživač,  čelične volje, blistavog  uma   i istrajnog i strpljivog karaktera, ovaj velikan je decenijama neprekidno   krstario Srbijom i drugom područjima Balkanskog poluostrva i stalno  obogaćivao nauku novim saznanjima i otkrićima. Kao veliki i  nepokolebljivi   patriota  nastojao je da se plodovi  nauke, kulture i prosvjete prošire   na  sve slojeve  društva i  time obezbijede  što povoljniji  uslovi boljeg, ljepšeg i ugodnijeg narodnog života.

Još od vremena  kada je postao profesor na Liceju  za grupu predmeta iz  prirodnih nauka, Pančić je uvidio potrebu da se  napravi i uredi  jedna gradska   botanička bašta koja bi, u prvom redu,  imala značajnu didaktičko-pedagošku ulogu. Praksa pravljenja botaničkih bašta je postojala u velikim metropolama Evropi, pa je Pančić smatrao da i Beograd zaslužuje jedno slično  uređeno mjesto.  U takvom uređenom i kultivisanom vrtu bi se sadile i gajile razne  biljne vrste, pri čemu bi posebna pažnja bila poklonjena rijetkim i egzotičnim biljkama  što bi imalo veliki značaj ne samo za potrebe školske nastave i prakse,  nego i za grad kao cjelinu. Najprije bi se tu gajile vrste karakteristične za Srbiju i njenu neposrednu okolinu, ali bi se kasnije mogle njegovati i druge vrste koje bi bile ukras srpske prestonice.

Studenti i građani bi se tu mogli upoznavati sa svime onim što ih zanima iz botanike, ali bi tu bio i jedan veoma ugodni kutak vrijedan za uživanje, posmatranje i upoznavanje sa plodovima prirode. Učenici bi tu, na licu mjesta, mogli da prate čitav biološki tok i proces od sađenja, preko uzgajanja do zrelosti mnogih biljnih vrsta o čemu uče na redovnim časovima.

Pančić je bio svjestan činjenice da se u Beogradu, u tadašnjim uslovima, ne može praviti neka raskošnija i veća bašta poput onih koje je imao priluku da posjeti i  posmatra u velikim gradovima Evrope. Ali bi se, ipak, mogla napraviti jedna divna mala i uređenja gradska oaza koja bi istovremeno predstavljala veliki ukras varoši  koja se brzo mijenjala  i dobijala oznake evropskog grada.

Da Vas podsetimo:  Malo poznato o srpskoj divi: Milena Dravić je glumila i majku Bred Pitu

U početku je, međutim, Pančićeva ideja o neophodnosti podizanja botaničke baše  bila neostvarljiva zbog tadašnjih aktuelnih društveno-političkih okolnosti. Ali je on bio uporan i odlučan da ostvari tu plemenitu i neobično značajnu ideju  kako bi i na taj način Beograd približio odgovarajućim kulturnim  standardima evropskih metropola.

U osnovi te zamisli je bila njegova  ideja  vodilja kristalisana u njegovom sledećem stavu: ,,Potreba botaničke bašte već je onda počela da se opaža, kad je u nekadanji Licej, uz novu grupu jesastvenih predmeta, unesena i botanika, koja može jedino  da se nauči u botaničkoj bašti ili u  polju, a učenje u polju, osim toga što je nepotpuno, staje svakad  i većeg truda i dužeg vremena.“

Pančićeve osvjedočene vrline:  doslednost, upornost, marljivosrt i svestranost su i u okviru njegove ideje o potrebi podizanja botaničke  bašte došle do punog izražaja. Vremenom je ta ideja  postajala sve ostvarljivija. On je, kao veoma oštrouman  i dalekovid  čovjek, strpljivo čekao priliku da se veoma ambiciozna i   neobično vrijedna zamisao počne konačno realizovati.   Povoljna prilka se napokon  ukazala posle  burnih  istorijskih događaja vezanih za tragičan  sukob na Čukur-česmi 2. juna 1862. godine.

Istorijske okolnosti su postale tako dinamične da su Turci, i pored svih njihovih političkih i diplomatskih napora, bili konačno primorani da napuste i svoja zadnja uporišta u Srbiji.   Turska  je, naime,  bila primorana da 1867. godine  predade Srbiji sve gradove koji su bili pod njenim viševjekovnim ropstvom. Sa odlaskom vojske, i građani turske nacionalnosti, sledeći  primjer vojnih snaga,  počeli  su masovno da se iseljavaju iz gradova Srbije, posebno Beograda, tako da je ostajalo mnogo neiskorišćenog prostora. Jedna od tako dobijeih lokacija se  svakako mogla  upotrijebiti   za podizanje bašte. Posebno se time pozabavio   počevši od  1874. godine nakon što je dobio poziv  od svojih evropskih kolega naučnika, koji su visoko cijenili njegov doprinos  prirodnim naukama, da prisustvuje botaničkom kongresu u Firenci.

Pančić je bio polaskan tako visokim uvažavanjem  svojih kolega i nastojao da se odazove neočekivanom pozivu. Naravno, da bi mogao otputovati u Firencu i boraviti u tom  gradu za vrijeme održavanja jednog  značajnog evropskog skupa, a riječ je bila o internacionalnom botaničkom konkresu  u okviru kojeg je bila organizovana  specijalna  izložba cvijeća, trebalo je obezbijediti odgovarajuća finansijska sredstva. On ta sredstva nije imao pa  je očekivao da će u tom  pogledu pomoć dobiti od nadležne državne institucije. 

Stoga se obratio  tadašnjem ministru prosvjete i crkvenih djela pismom (molbom) 3. februara 1874. godine da mu se odobri putovanje  i finansijski pomogne kako bi se odazvao pozivu uvaženih kolega i prisustvovao kongesu u Firenci To je, ujedno, bila prilika i da  se   bolje upozna sa načinom rada u pojedinim botaničkim  baštama  i da stečena iskustva na strani prilagodi i primijeni u osvarivanju već  poodavno  zacrtane ideje o  izgradnji  botaničke bašte u Beogradu.  Evo kako se prof. Pančić, između ostalog,  obraća svome prepostavljenom ministru:

,,Iz ovdje priložanog pisma g. Prosora Parlatopra uviđate, da sam pozvan, da kao član odbora učestvujem u internacionalnoj izložbi cvijeća, koja će se, u svezi sa botaničkim kongresom, oko polovine maja o.g  održati u Firenci.

Da Vas podsetimo:  Vojin Popović – Vojvoda Vuk – Zaboravljeni junak Kajmakčalana

Obziri učtivosti nalažu mi da odgovorim, da li se toga časnog poziva primam; a da bih to mogao učiniti potrebno mi je da znam, što o tome vlada Njegove Svetlosti misli.

Stoga dolazim da vas, Gospodine, a molim, da me izvolite uputiti, kako da se na učinjenu mi ponudu odazovem. A da biste znali šta ja o tome mislim, dopustite mi nekoliko primedaba

Ovaj se poziv stiče slučajno sa tom povoljnom okolnosti, što je na poslednjoj skupštini usvojeno, da se u Beogradu zavede botanička Bašča. Da bi se takovo što moglo na najbolji i po nauku najkorisniji način  izvrši, potrebno bi bilo, da mi se da prilika, da nekolicinu bašča u Evropi obiđem i da proučim, kako se one podižu i administruju.  Jer i ako sam u svojim mlađim godinama u Pešti, Gracu, Pragu i Beču za to razbirao, svet je, kao svud  tako i u ovom pravcu, koračio mnogo dalje, nego što sam ja to mogao da pratim.  Prilikom pohoda rečene izložbe obišao bih, osim talijanskih bot bašča u Padovi, Paviji i Firenci, u povratku svome i tri nemačke, za koje odavna znam, da su u svom radu izvrsne i to u Cirihu, Minhenu i Bratislavi.  Osim toga prilikom bih toga putovanja vezao poznanstvo sa direktorima pogodnih zavoda a i drugim stručnjacima, a to bi također išlo u korist tome, da se tom našem novom zavodu pribave prijatelji i otvore izvori za dalje razvijanje.

Jedino što tome putovanju u maju na smetnju služi, to je moja profesorska dužnost.  Ta bi se smetnja mogla odkloniti ili bar kvar,  koji bi mojim odlaskom za slušaoce proizišao na najmanju meru svesti, ako bih sada, kad se novi semestralni tečaj  počinje, predavanja iz mojih materija, botanike i geologije tako udesio, da se ti predmeti do konca aprila svrše.

Što se najposle mene tiče, mislim da ste podpuno uvereri, da sam ja u svako vreme gotov, da pođem tamo, gde se moja i moje škole čast poziva, i gde ima ma i najmanjeg  izgleda, da za nauku, oko koje se trudim, koliko bilo privredim“

Pančić je tako iskorisio kongres u Firenci da se istovremeno dobro upozna sa  odgovarajućim načinima  i iskustvom  vezanim za podizanje, organizovanje pa čak i adiminstrativno rukovođenje   poznatim botaničkim baštama u Evropi.  To iskustvo je, naravno, želeo da na najbolji način, u skladu sa lokalnim potrebema i mogućnosti,  iskoristi i primeni  u Beogradu. Neposredno posmatranje i rasmena mišljenja sa iskusnim ljudima predstavljalo je izuzetno povoljnu mogućnost da se Pančić bliže upozna sa mnogim pojedinostima vezanim za ostvarivanje plana za kojeg je držao da predstavlja zaista veliki projekat koji će imati izvanredno značajnu pedagošku ali i mnogo širu društvenu ulogu. Odobren mu je put i data potrebna finasijska sredstva što je uslovilo da se obogatio novim dragocenim iskustvom i oko organizovanja botaničkih bašti koje je na najbolji mogući način praktično iskoristio. Posle povratka u Beograd,  Pančić se  ponovo obraća ministru  prosvete i crkvenih dela oko  pitanja  izbora  pogodnog terena, kao i  organizovanja neophodnih građevinskih radova:

,,Čim sam se vratio s puta, koji  sam po odobrenju visoke vlade preduzeo da proučim gdekoje evropske bot(aničke) bašče, te da bih mogao oko takove bašče u Beogradu  poraditi, prvi posao mi je bio da sa dvoje profesora tehnike i inžinijerom varoši  Beograda mesto za bot bašču određeno pregledam i da to mesto ako je, prema dobivenom iskustvu za bot bašču udesim u dovoljno prostrano, od uprave varoši  primim.“

Da Vas podsetimo:  Zanimljive činjenice iz srpske istorije koje sigurno niste znali!

Zemljište za botaničku baštu je obezbijeđeno neposredno uz Dunav, u Dorćolu, na mjestu koje su napustili dotadašnji stanovnici turske narodnosti.  To je bilo blizu samog  tadašnjeg grada, posebno Kalemegdana, pa je tako bilo dostupno i građanstvu za česte posjete.  Ovo Pančićevo ,,najmilije djelo“ je konačno završeno, uz svesrdnu pomoć graskih organa, ali najveći teret je, razumljivo, snosio sam Pančić svojim neumornim zalaganjem, radom, uskustvom i upornošću. Botanička bašta je postepeno izrastala u veoma uređeni i njegovani dio priobalnog dijela Beograda, uz sami Dunav. Tokom izgradnje tog lijepog i neobičnog kutka mnogi kritičari su sa nestrpljenjem i nevjericom posmatrali čitav taj posao oko izgradnje botaničke bašte. Bilo je jasno da Će to postati oaza odmora i rekreacije.  Nije se poveo sa idejom da se velika površina iskoristi za botaničku baštu jer za to nije bilo uslova ni materijalnih sredstava.   Kritičarima koji su imali takve nerealne predstave, o potrebi izgradnje velike i raskošne bašte,  mirno je odgovorio: ,,Oni su zar negde po svetu viđali koju gotovu bot. baštu, gde je puno lepoga hlada i svakojakog šarenila, pak su zamišljali da je to sve brzo i olako postalo“.  Zahvaljujući svoti  od 1400 dukata koje je dobio iz gradskog budžeta, teren je uređern, podignut je nasip uz Dunav, napravljena kuća za baštovana, odvojene posebne staklene parcele, tako da je bašta konačno izgrađena  1880 godine

Međutim, mjesto koje je izabrano za baštu  bilo je vodoplavno tako da je, i pored ranije podignutog malogh nasipa,  nepuni mjesec dana poslije Pančićeve smrti,  Dunav   (aprila 1888) nadošao i preplavio sve ono što je veliki prirodnjak prethodnih godina napravio. Tako su stradale mnoge  tek  zasađene  Panićeve biljke. Ubrzo posle prve nailazi i druga poplava,   naredne  1889. godine (voda je bila čitav metar iznad tla) što je uslovilo da su stradale i oni od prehodne poplave sačuvani zasadi i objekti. Bilo je jasno da se novoizgrađena bašta nalazi na nepogodno mjestu koje je podložno čestim poplavama nabujalog Dunava.

Srećom, pojedine biljke, koje je Pančić  zasadio, spasene su zato  što  su presađene u vrt Crvenog krsta, ali je novoizgrađana botanička bašta postala neupotrebljiva kao ogledno botaničko dobro. Ponovo je postalo aktuelno pitanje pravljenja nove bašte, odnosno izmeštanje stare. Iako Pančić tada više nije bio među živima, njegova ideja je snažno živjela  i imala veliki broj pristalica.

Zahvaljujući angažovanju ličnog ljekara kralja Milana Obrenovića, suveren je 1889. ustupio svoje imanje (koje je naslijedio od svog djeda Jevrema)  u Paliluli da se pretvori u odgovarajuću botaničku baštu  Tako je, ipak,  Beograd dobio novu botaničku baštu koja se i danas   nalazi na istom mjestu,  istina sa njenim donekle zaboravljenim prvobitnim nazivom: ,,Jevremovac“.

Vojislav Gledić
Izvor: in4s.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime