Jovan Dučić kao kolateralna šteta

1
1261

jovan-ducic_0Na sednici Gradske skupštine Beograda, održanoj 23. juna, doneta je odluka o dodeljivanju ulica Momi Kaporu, Ivanu Tabakoviću i Bahtijaru Vagabzadeu.

Pošto su gradski odbornici odlučili da naš poznati slikar i keramičar Ivan Tabaković “dobije” ulicu koja već 40 godina nosi ime Jovana Dučića, to je u isto vreme veliki srpski pesnik, putopisac, esejista i diplomata ostao bez nje.

Komisija Gradske skupštine za spomenike i nazive ulica i trgova (a koja, inače, radi uz prethodnu saglasnost Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu) uskratila je odbornicima Skupštine grada opširnije obrazloženje razloga da se Jovanu Dučiću “oduzme” ulica u beogradskom naselju Repište, niti je nagovestila da će mu dodeliti drugu.

Mediji nisu javili da li je odluka o “brisanju” Dučića iz spiska beogradskih ulica doneta jednoglasno, ili je možda bilo i odbornika koji su zahtevali od Komisije da objasni svrhu predloga. Bilo kako bilo, nesumnjivo je da su ostali u manjini u odnosu na kolege iz Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera.

Sem zaprepašćenja i negodovanja stanovnika dosadašnje ulice Jovana Dučića, drugih reakcija, izgleda, nije bilo, što se može objasniti i opštom apatijom i sve prisutnijim shvatanjem da se nikakvo “talasanje” ne isplati, odnosno ne dovodi do promena.

Jovan Dučić je preminuo 1943. godine, a prošlo je mnogo vremena od njegove smrti pre no što je dobio ulicu u čukaričkom naselju Repište. Nedoučeni i priučeni politički komesari koji su 1945. počeli da uređuju Jugoslaviju i Srbiju po svojim partijskim zakonima i ukusu nikada nisu davali visoku ocenu književnom delu Jovana Dučića. Nisu ga zabranjivali (kao, recimo, Slobodana Jovanovića), već su samo nastojali da ono ostane manje-više po strani.

S druge strane, Dučićevi govori i napisi iz 1941. i 1942. o strašnim zverstvima ustaša nad srpskim narodom u Hrvatskoj i Bosni, o pravom genocidu, njegovi stihovi poput onih iz pesme “Sinu tisućljetne kulture”, kada u poslednjoj strofi kaže: “Branio si zemlju od nejači naše, iz kolevke pio krv nevine dece, pod znamenjem hrama u ime ustaše, slavio si Hrista, slobodu i svece”, ili njegove reči da su “Hrvati najhrabriji narod na svetu ne zato što se ničega ne boje, nego zato što se ničega ne stide” – nesumnjivo se nisu slagali sa pričama o bratstvu i jedinstvu kojima se vlast obilato služila.

Da Vas podsetimo:  Trbuhom za kruhom: Ko god može – odlazi odavde!

U godinama posle oslobođenja zemlje od nemačke okupacije, kada je u Jugoslaviji počelo izmišljanje muslimanske nacije, Dučićev esej o Petru Kočiću bio je potpuno u raskoraku sa državnom nacionalnom politikom. “Kočić je pripisivao svu nesreću našeg naroda od kosovske propasti”, kaže Dučić, „slučaju što su Turci uspeli da među nama – više nego igde na Balkanu – odrode veliki deo srpskih masa i da zatim od njih naprave glavnu podršku svoje petvekovne vladavine.” To Dučić piše o Kočiću. Očekujemo njegovo “ali” – ali ono izostaje jer je očigledno da i on misli kao Kočić.

Sve u svemu, nije teško razumeti zbog čega je Jovan Dučić, uz sve svoje “velikosrpske i nacionalističke odlike” (kako bi se reklo i onda i danas), čekao podosta da kruta vlast smekša, pređe preko njegovih “grehova”, a on dobije ulicu na Čukarici. Jedino nije lako shvatiti zbog čega je ostao bez nje 23. juna ove godine. Koji je bio povod da se on “protera” iz Beograda?

Ipak, možda i nije sve tako crno kao što se na prvi pogled čini. Odluku Gradske skupštine o novim imenima ulica valjalo bi posmatrati i sa druge, vedrije strane. Pre svega, vidi se da nije smanjen broj beogradskih ulica sa imenima pesnika. Ako je iz našeg glavnog grada “otišao” jedan srpski pesnik, u njega je “stigao” jedan azerbejdžanski poeta – Bahtijar Vagabzade, dok je istom odlukom Gradske skupštine povećan i broj slikara koji već imaju ulice u Beogradu.

Ostaje pitanje – ko je, u stvari, Bahtijar Vagabzade, sem što je navedeno da je pesnik, doktor filoloških nauka i profesor. Zasad nema podrobnijih podataka o našem najnovijem “sugrađaninu”, te se mora verovati da Komisiji za spomenike i nazive ulica i trgova (koja sve radi uz podršku Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu) ne bi nikada predložila Bahtijara Vagabzadea kad on ne bi bio značajno ime u svetskim razmerama.

Da Vas podsetimo:  Vučić lomi kičmu Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi

Mediji su zabeležili da je na sednici 23. juna odbornik Demokratske stranke Zoran Alimpić pitao kolege da li je iko od njih pročitao neku Vagabzadeovu pesmu ili knjigu, i odmah odgovorio da to niko nije ni mogao pošto još nijedna nije prevedena na srpski jezik.

Pitanje možda treba postaviti drukčije. Recimo, da li je iko od odbornika pročitao neku pesmu ili knjigu Bahtijara Vagabadzea na bilo kom jeziku – od azerbejdžanskog do engleskog – i došao do zaključka da će za stanovnike našeg glavnog grada biti velika čast ako jedna beogradska ulica dobije njegovo ime.

Međutim, gradski odbornici nisu se dugo zadržavali na ovom predlogu Komisije, već su ga prihvatili “u paketu”, te će uskoro na Voždovcu, između Crnotravske ulice i raskrsnice Borske i Pere Velimirovića, biti postavljene table sa imenom azerbejdžanskog profesora, filologa i pesnika. To je, posle podizanja spomenika Hajdaru Alijevu u Tašmajdanskom parku, još jedan očigledan dokaz neprekidnog uspona prijateljskih odnosa azerbejdžanskog i srpskog naroda.

Vojislav M. Stanojčić

NSPM

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime