Kapetan Žalosna sova, kako smo ga mi regruti somborskog garnizona prozvali zbog svoje mršavosti, kukastog nosa i sličnosti sa popularnim Indijancem iz stripa “Komandant Mark” čitao je šifre i imena. Vojska u plavim zimskim uniformama nervozno se komešala među sobom, zauzimajući odgovarajući položaj za ulazak u već postavljene vagone. Naši dosadašnji rasporedi po četama i vodovima više ne važe, jer za prekomandu dobijamo nove, tajne destinacije gde će mo provesti narednu godinu vojnikovanja. Kada su nam pročitali iste brojeve, Meho i ja smo se u skoku zagrlili i zajedno srećni krenuli sigurnijim korakom ka za nas određenom vagonu. Nadali smo se da će još neko od naših ortaka poći u istom pravcu. To nam je trenutno olakšanje za predstojeću neizvesnost. Usput se pozdravljamo čvrstim zagrljajima sa drugarima, koji takođe hitaju da nađu svoja mesta.
Ne znam ko je prvi počeo. Mislim onaj momak iz Brčkog što kaže da je igrao fudbal za Bratstvo. Kako li se zvaše? Minirali smo mu krevet dva puta za jedno veče, a on se smeje i ujedno psuje, dok se urušava sve sa posteljinom! Baš se grlio sa Zoltanom iz Subotice, na koga su suze prešle kao kakva dečija zaraza. Pa onda redom kako su se sa kim pozdravljali njih dvojica, sve su ostale ‘kvasili ‘i žalostili. Da li ćemo se ikad više videti? Prekić Miloš iz okoline Kragujevca je bio najbučniji, što se i očekivalo. Na glas je plakao k’o dete! Tri meseca nam je komandovao juriš za vreme obuke, ali usred noći sve sa ura, dok je spavao buncajući samo 10 santimetara pored mog kreveta. A da, Mirko se zvaše onaj vižljasti fudbaler iz Bosne i klub nije Bratstvo nego Jedinstvo, mada mu na kraju to dođe na isto. Sad sam se setio, jer smo imali Slovenca Slavka, pa po uzoru na omiljeni strip iz mladosti “Mirko i Slavko” delili smo dalje imena, koja smo crpeli iz popularnih partzanskih pričica za decu, oživljavajući likove.
Slavko je bio rekorder po zapaljenim “biciklima”. Znači žuta majica i prvo mesto u koloni umornih od kojekakvih dnevnih zanimanja vojnika. Upoznao sam taj vreli osećaj zapaljenog papira među nožnim prstima i ja, verovatno od njega sudeći kako se slatko smejao, držeći se za stomak. Ljut sam bio cele dve sekunde, ali tad sam već stigao na cilj i ugasio plamen. Ulogu Uče dobio je proćelavi i najstariji vojnik, svršeni student prava, jer je samim nedostatkom kose delovao zrelo, a ilegalac Vlada bio je istoimeni dečko iz Novoga Sada. Drug Brka, bez dileme Mithad iz Novog Pazara, sa najgušćim brkovima ne samo u našem odelenju već i u celoj četi. Ni kriv ni dužan, samo zato što se prezivao Vučković, dečko inače Kotoranin dobio je ime vernog partizanskog psa Vučka, pa je morao povremeno i da laje kad se zaigramo u našoj improvizaciji! Prihvatili smo igru rata kroz zezanje da bi nam bio zabavniji naš prvi, duži odvojen život od kuće sa kojekakvim vojnim i ostalim glupim obavezama. Zagrljaj naših Mirka i Slavka posmatrali smo iz kupea i to pozdravljanje, sa izmenama adresa i obećanjima o najbržem javljanju, najduže je trajalo. Dirnut našim iskreno zacrvenelim očima, strogi ali pravični prvi oficir čete, koji je iza sebe imao preživljen pad avionom, prvi put ima razumevanje za vreme koje nenamenski trošimo. I on se srdačno pozdravlja sa ćudljivim ali dobrim ko’leb Behljulj Planom, profesorom iz Prištine. Srećan sam što je Meho blizu mene i što ima nade da ćemo imati isto mesto u prekomandi. Saznaćemo to usput tek kod Zagreba, kad je iz voza na peron sišao Gema bokser iz Pirota uz naše promuklo dozivanje, dok se fajter polomnjenog nosa nije pretvorio u tačku na horizontu.
Urlamo očajni iz petnih žila, glumeći ludilo i dajući oduška neizvesnosti koje nas muči u brzom vozu kroz bratske republike te srećne 75. godine. Vičemo koliko nas grlo i vinjak nosi, a koji se iznenada pojavio u pola puta. Od pića se ne sklanja ni dobroćudni zastavnik koji nas prati. Prerpričavamo jedan drugome, po ko zna koji put, dogodovštine sa drugarima koji su već sišli sa voza.
Najslađa nam je onda kad smo na bojevom gađanju po dogovoru nas nekoliko nestašnih vojnika ‘mašili’ svoju i gađali Željkovu metu. Radosni Dalmatinac je imao neverovatnih 20 pogodaka u centar mete od pet metaka! Mogao je da konkuriše za nagradno odsustvo kao najbolji strelac u kasarni samo ako bi mogao da objasni kako je to izveo?! Glasna erupcija oduševljenja kod vojske nastala je dok je vodnik na strelištu dizanjem zasave iz rova označavao najpreciznije pogodak. Za svaki pogodak po jedno dizanje u vis a onaj dvadeseti je bio propraćen kao recimo kad padne gol u večitom derbiju. Jedva su nas smirili zbunjeni desetari sve sa komandirom čete Žalosnom sovom.
-Ajme meni, pa nisam puca’ iz mitraljeza?! – čudi se zarumeneli Šibenčanin i već jednim okom lovi podsmešljive poglede nas nekolicine sumnjivih. Mi se kidamo od smeha i dobacujemo šapatom jedan drugome samo nama znanu lozinku:
-Mirko pazi metak!
I odgovarajući odgovor:
-Hvala Slavko. Aludirajući na svu naivnost nekad najčitanijeg štiva kod dece.
Nismo zaboravili da sa po jednim metkom overimo i svoju metu da bi izbegli grdnju i prekor starešina.
Lokomotiva ubrzava što smo dalje od Sombora. U vagonu je sve manje vojnika, a moj drugar i ja smo bliže Sloveniji, ali i ostvarenju želje da narednih godinu dana provedemo zajedno. Bezgranično verujemo jedan drugome, jer on je sarajevski a ja beogradski mangup, pa se razumemo u pogledu i pokretu na samo nama znan način. Neka nevidljiva ruka nas razbacuje i seje širom naše lepe otadžbine.
Ta ruka pomračenog uma nam je podelila oružije 15 godina kasnije, huškajući nas jedne na druge u svojim prljavim zamislima, a mi smo bili ubeđeni da agresor u najgorem slučaju može doći samo spolja. Mislili smo da se samo igramo rata za vreme redovnog služenja vojnog roka i da je bratoubilački sukob ružna neponovljiva prošlost naših ratobornih predaka.
Da li su u toj zbrci i haosu građanskog rata moji bivši drugari iz JNA, junaci stripa, uperili puške jedni u druge, okrećući novu stranicu ratnog romana? I ako jesu, ako su morali, pitam se da li su se setili da namerno promaše?
Nenad Simić – Tajka
