Kad krst postane pretežak- tad ga je najlakše nositi

0
635

Kad posrneš i padneš znaj da si na pravom putu, dobri moj, jer svaki drugi je lak, bez zapreka i odrona. Samo pogrešan put vodi pravo, ne umara, lako se njime korača, previše je odmorišta, tušta “dobronamernih” voljnih da pođu s tobom dalje i prekrate vreme…

Ne prekraćuj vreme, brate, nije nam dato da ga kratimo ko podrane nogavice, ne nasedaj na tu obmanu- dana ima dovoljno ali trenutaka premalo, a oni su suština.

Trenuci nas čine kadrima da učinimo čuda, a dani su svakome dati…

Kad pomisliš da ne možeš više tad možeš najviše, veruj!

Kada krst postane pretežak tad ga je najlakše nositi- što je korak teži to je veći. Kad s mukom koračaš- najdalje stižeš!

Ne ubeđuj nikoga u snagu svoje vere, slabiš je, samo ubeđeno veruj i nećeš čuti te pogane glase, ništavni su.

Snaga vere je u njihovoj nemoći da te ubede kako je staza dolinom planine lakša od one koja vodi strmo naviše- nije ih Gospod sazdao da mimo njih prođemo već da se na njih uspemo.

Na vrhu ćeš vazda naći sebe gde u smiraju sediš spokojno zagledan u dostižne daljine…

Vazda ćeš biti sam, no to nije progonstvo niti prokletstvo, naprotiv, nema većeg blagoslova od samovanja jer kako bi drugčije jasno čuo sebe?!

Kad čuješ sebe čućeš i druge, one istinske glasove, iskrene, i tada neće zvučati kao topot, zastrašujući huk bujice, već ko liturgija.

Kad pogledaš videćeš nebrojeno samih kako zajedno gazite planinom kao oblakom i znaćeš da razlikuješ samoću od usamljenosti.

Sami pobadaju raspeća na vrhovima- usamljeni tovare svoj krst na tuđa pleća ne shvatajući zašto im je “rasterećenima” svaki korak okamenjen.

Da Vas podsetimo:  Pusti(mo) vodu, da „majstori“ konačno odu

Ne dozvoli da te ubede kako sam ništa ne možeš da učiniš, jer učinio si toliko toga čim pokušavaju da te razuvere!

Ne zastaj dok ti dobacuju kako borba nema smisla, izgubišeć korak s trenutkom a njih je premalo.

Dana ima dovoljno, ali šta su dani do jalovište puko ako te ustave u trenu?!

Dani su prevrtljivi i lažljivi, trenuci su suština, istina, i sve što učiniš u njima sabraće se u dane koje ćeš jasno videti s vrha zagledan u dostižne daljine.

Ne daj, niko i nikada ne daj, sebi naročito, da pomisliš kako je šta nepovratno izgubljeno!

Nepovratno je tuđe, a svoje ne možeš da izgubiš dok god ga tražiš!

Kad tražiš ne odustaj jer ćeš ga naći, tvoje je!

Mogu oni pogano da ga zaturaju ali ne mogu da ti ga izgube dok god imaš vere da nije zaludno tražiti ga!

Nisu Dečani, brate moj, visoki jer su nedogledni, već zato što mi kraj njih uzrastamo…

Mogu da ih kriju ali ne mogu da ih sakriju, veruj u to i videćeš da su Prokletije proklete samo za one koji ne žele da su popnu na njih.

Gde te ubeđuju da nema srpske glave- ima srpskih kostiju.

Gde su kosti tu su doveka žive glave…

Kad ti kažu: “Ne idi”, a ti zakorači- što je za njih ponor za tebe je korito reke svih suza vekova.

To je naš Jordan!

Gde kažu da ćeš pasti ti stani i raširi ruke- razviće se senka krsta po čitavom Prizrenu, Peći, Đakovici, Orahovcu, Hoči, Prištini, Obiliću, Drenici, Kosovu Polju…

Kad čuješ neznani jezik s praotačkog praga veruj da oni ne razumeju sebe ali znaju svaku reč tvoje tišine.

Da Vas podsetimo:  Ni evro za kulturu po glavi stanovnika

Gde oni zagrabe da preoru ti zagrabi da požnješ- to je snoplje naše večnosti!

Granice su na onim stazama podno planina, vrhove niko da razgraniči ne može- tu se na svome sa Gospodom razgovaraš!

Ne skrivaj patnju, nek je vide, dok patiš živ si, a dok si živ patnjom ćeš znati dokle je tvoje!

Oni se nadaju bolu, bolom je lako trgovati, ali patnjom ne može niko.

Nije to slabost već jačina čovečja. Bolom će zgasnuti tamjaništa Gračanice ali će patnjom doveka blagosloveno mirisati vidom oslepljene Simonide…

Ne daj, brate moj, da te ubede kako će ti trenutke ukrupniti za dane, jer danima se može trgovati ali trenutkom smo usidreni u večnosti.

Ne boj se ako posrćeš i padaš- to je jedini ispravan put!

I ako ti ugase voštanicu ti nastavi za njenim plamenom…

To je blagovesni mrak a ne tmina.

Njihovi dani su crnilo kroz koje se sunce ne vidi, a tvoje je sunce tamo gde te ubeđuju da za nas više ne sviće!

Nikada ne zalazi, veruj, videćeš sa vrha kad krst postane pretežak a ti ga poneseš ko da je čitav od oblaka…

Jeste! Tu je nebo Srbinovo!

Tu gde bi oni da graniče ljude odvajkada se ne međašimo ni s Gospodom…

P. S. Posvećeno sabratu koji je poklekao, baš kao i svakome od nas koji bi radije podnožjem planine…

Mihailo Medenica
Izvor: dvaujedan.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime