Odmah da kažem najvažnije i očigledno. Ovo su bili nelegitimni izbori. I jedino čisto rešenje bi bilo njihovo potpuno ponavljanje, uz delimičnu izmenu izbornog zakonodavstva, kao i međunarodnu kontrolu – a možda i organizaciju – jedne mešovite komisije OEBS-a, Evropske unije i Rusije. Takvo rešenje ne bi bilo nikakva „destabilizacija“ i „desuverenizacija“, već, naprotiv, verovatno jedini način da se dalja destabilizacija spreči, da se povrati izgubljeno poverenje u institucije, a politički procesi vrate u normalan kolosek. U protivnom, verovatno nećemo skoro imati ono što je minimum minimuma političke stabilnosti i reda – izbore u čiji ishod se ne sumnja i koji, sa više ili manje entuzijazma, priznaju sve zainteresovane strane.
Izbori bi bili bi nelegitimni čak i da se Vučić nije upustio u riskantni postizborni inženjering spuštanja koalicije DSS-Dveri (a po mogućstvu i još nekoga) ispod cenzusa. Jer izbori nisu samo izborni dan i uredno prebrojavanje glasova (mada se ispostavilo da čak ni to ne mogu i ne žele korektno da odrade). Izbori su čitav izborni proces, demokratske procedure i nepristrasne institucije koje se o tom procesu staraju. I ukoliko to sve imamo u vidu, bilo je iz aviona jasno da u „naprednoj“ Srbiji nema ni „r“ od regularnih uslova i ni pomena od iole normalne klime za održavanje koliko-toliko demokratskih i fer izbora.
Možda u čitavoj priči nije najbitniji, ali je svakako karakterističan detalj kada predsednik Republičke izborne komisije Dejan Đurđević, u pauzi između dve zasedanja RIK-a, skokne na sednicu predsedništva SNS-a. Nije slučajno što u većini država na čelu izborne komisije sede najugledniji pravnici te zemlje – najčešće predsednik ili sudije vrhovnog suda, a ne sitni partijski aparatčici, koji odlaze na ribanje kod šefa i koji potom papagajski ponavljaju vođine reči na račun opozicionih lidera.
Samo da rezimiramo.
Izbori su nelegitimni zato što (1.) nisu postojali iole ravnopravni izborni uslovi, opozicija je bila politički šikanirana i medijski satanizovana, ili, što reče Matija Bećković, falila je samo „ćorava kutija“ pa da utisak o „demokratskom kapacitetu“ Vučićevih izbora bude kompletan.
(2.) Na izborima su učestvovale fantomske liste, sa ili dokazano falsifikovanim potpisima, ili, pak, potpisima koje im je obezbedila vladajuća stranka, i koje su imale za cilj da u ionako prekratkoj kampanji stvaraju gužvu i za račun vlasti besomučno napadaju i kleveću onih par zaista opozicionih stranaka.
(3.) Na sam dan izbora vršen je nedozvoljen pritisak na glasače, zabeležene su brojne neregularnosti i masovna pojava kupoprodaje glasova.
(4.) Čak ni na takav (1 plus 2, plus 3) način ostvareni rezultati nisu korektno prebrojani od strane biračkih odbora, nego su u velikom broju slučajeva – koje je opozicija ustanovila prilikom delimičnog uvida u birački materijal – krivotvoreni u korist vladajuće stranke.
(5.) Umesto da tako (kako-tako) prebrojane rezultate od mesta do mesta ili prihvati ili odbije („anulira“) u slučaju povreda procedure, RIK se upustio u riskantan poduhvat arbitrarnog „ispravljanja“ i/ili „rekonstrukcije“ zapisnika sa biračkih mesta, i time dodatno povećao već postojeći stepen neregularnosti. Pri čemu su, gle čuda, po pravilu „nulirani“ rezultati sa mesta na kojima je opozicija – naročito DSS-Dveri stajala dobro, a prihvatani – nakon „rekonstrukcije“ – sumnjivi zapisnici iz, na primer, Tutina, Preševa, Sjenice… na kojima je ova opcija imala nula glasova, ili tek neki mizeran procenat.
Pa ipak, nisu u pravu oni koji kažu da je izbore trebalo bojkotovati. Pre svega, većina stranaka se tom bojkotu ne bi pridružila. Sem, eventualno, lidera DS-a i DSS-a (a i to teško da bi prihvatili njihovi stranački organi), na bojkot nisu bile spremne ni sve opozicione stranke. SPS i Radikali bi, razume se, na izbore veselo pohitali, a da i ne govorimo o buljuku spremnih kvazipolitičkih fantoma koji bi se pojavio da popuni virtuelni politički prostor.
Ali čak i nezavisno od toga. Da se na izbore nije izašlo, ne bismo imali ove dokaze o izbornoj krađi koje danas imamo. I već to je više nego jak razlog za njihovo nebojkotovanje. A par desetina opozicionih poslanika koji će dobiti prostor da ponešto kažu ili učine za skupštinskom govornicom su samo dodatna korist, odnosno bonus koji ne treba precenjivati, ali ni potcenjivati.
Nisam slučajno u poslednjem predizbornom tekstu napisao da „ovo zlo nije došlo na izborima“ i da neće na taj način ni otići. Ali, kao što se i ovaj put pokazalo, izbori jesu način da se režim bar delimično delegitimiše i demaskira. Što se upravo i dogodilo.
Na stranu što je opoziciji u tom poduhvatu izdašno pripomogao sam Vučić (svakako mnogo više nego njihova dalekovidost, vizija i organizacija). On to nije morao. Mogao je ne ići na vanredne izbore. Vojvodinu bi ionako osvojio, kao i najveći broj lokalnih samouprava. A kad je već išao, mogao se zadovoljiti „običnom“ pobedom, nije morao juriti 50 odsto i nije morao bahato krasti da bi se približio zacrtanoj meti. Konačno, kad se već kralo (bilo po njegovom naređenju, bilo u režiji lokalnih SNS-ovaca koji su po svaku cenu nastojali da ispune zadatu im glasovnu kvotu), nije moralo da se toliko bahati i zaklinje pred kamerama kako će odmah podneti ostavku ako se nađe jedan jedini ukradeni glas i da – verovali ili ne – optužuje opoziciju za krađu i pritisak na legalne institucije sistema. E, ali to je na neki način sve povezano i sve vuče jedno drugo – takva je logika autoritarne vlasti i njoj pripadajućeg karaktera. ON naprosto ne može da se zaustavi. Ili, u prevodu, vrč ide na vodu dok se ne razbije.
U ovom trenutku bilo bi možda pretenciozno reći da se Vučićev vrč razbio – ali pukotina je jasno vidljiva i u budućnosti će samo da se širi. Kao i obrnuto. Opozicija je, nakon svega što se događalo na ovim izborima, ponovo dobila šansu. Stvarna opozicija (dakle, ne ona fingirana, provučićevska „opozicija“ sa Pinka i Studija B – kakvu Vučić gaji i na „levoj“ i na „desnoj“ strani političkog spektra), kako ona građanske, tako i ona patriotske provenijencije, na izborima 2014. (delimično i 2016.) doživela je tačku svog najdubljeg pada. Tačku iza koje sledi ili nestanak ili oporavak i uspon. To naročito važi za nacionalnu opoziciju oličenu u DSS-u i Dverima – mada se ne može svesti samo na njih – koja se na ovim poslednjim izborima našla doslovno na ivici ambisa (pri čemu ne mislim samo na borbu za cenzus). No, ako uspeju da izvuku pouke iz te situacije, ukoliko se oslobode manije (sumnjive!) veličine i ekskluzivizma koji se nekad graniči sa autizmom, ukoliko se ne zadovolje pukim političkim preživljavanjem i nađu principijelnu, a opet i dovoljno široku platformu za saradnju sa drugim opozicionim formacijama, ove „neprincipijelne“, „gubitničke“, „cenzus“ grupacije (kako ih nazivaju režimski propagandisti) bi u narednom periodu mogle učiniti veoma mnogo za sebe i za Srbiju. Mi iz NSPM – autori, komentatatori, čitaoci – ćemo, kao i do sada, biti tu da im u granicama svojih mogućnosti principijelno pomognemo (čak i onda kada im se, možda, ta pomoć neće mnogo dopadati). U svakom slučaju, borba se nastavlja.
Uostalom, davno je rečeno da „tamo gde je opasnost, leži i ono spasonosno“, kao i da „bez Golgote nema vaskrsenja“. Ovo važi univerzalno – ali se na današnji dan možda jasnije vidi nego u nekim drugim prilikama.
Đorđe Vukadinović
NSPM
