… “Kad obučem uniformu zagleda me svaka žena, šta da radim kad mi brate stoji kao salivena”. Sa stihovima ovog “narodnjaka” u srcu, Aleksandar Vulin, Ministar vojni Republike Srbije, poveo je četu uniformisanih istomišljenika u susednu suverenu državu Crnu Goru, da na dvadesetogodišnjicu ubistva, oda pomen bivšem Ministru odbrane Savezne Republike Jugoslavije, Pavlu Bulatoviću.
Pavle Bulatović, naš prvi civilni ministar odbrane, je bio miran porodični čovek, umereni političar. Valjda zato ga je i zapala čast, koja je uzgred rečeno, bila i odraz tadašnjeg nevelikog renomea i te države i njene odbrane. Čovek, kako je potom pisalo, koji nije hteo ni da ima obezbeđenje, koji je sam išao i u bakalnicu i na fudbalske utakmice, gde je te 2000. godine i ustreljen sedeći u restoranu u društvu još nekih prijatelja, od kojih je jedan bio direktor YU Garant banke, a drugi upravnik restorana.
Niko nikada nije utvrdio ni ko bi mogao biti izvršilac, ni koji bi mogli biti motivi tog ubistva, čak ni skupštinski anketni odbor koji je potom bio formiran. Crnogorci, čiji je on po nacionalnosti građanin bio, se za istraživanje njegove smrti nsu mnogo ni interesovali, tako da je to ostalo jedno prilično zaboravljeno, a nerazjašnjeno ubistvo, pri čemu nije isklkjučena ni mogućnost da on zapravo i nije bio meta tog ubistva.
Crnogorski mediji, povodom ovog pomena, navode da nema informacija da je u Rovcima, mestu gde je Pavle Bulatović sahranjen, bilo zvaničnog pomena Bulatoviću još od 2001. godine, a Balša Bulatović, sin Pavla Bulatovića, kaže da za čitavu deceniju niko od zvaničnika iz Crne Gore i iz Srbije nije izdao nijedno zvanično saopštenje, niti se obratio tim povodom.
No, bez obzira na sve to, našem ministru odbrane je palo na pamet da baš sada kada su odnosi između Srbije i Crne gore – zbog događaja vezanih za donošenje Zakona o slobodi veroispovesti, na nivou nižem nego ikada, krene u Crnu Goru sa svojom družinom pobornika i to u vojnim uniformama. A Crna Gora, neka čudna država – ima svoje propise. Pogledali u njih i rekli – Gospodo, možete da uđete i da odete tamo gde ste se zaputili, ali ne u vojnim uniformama. Naše Ministarstvo kulture propisuje način na koji se koriste vojne uniforme i one su predvidjene samo prilikom posete spomenicima od državnog značaja. A “pošto spomenik Bulatoviću nije na toj listi, uniforme druge zemlje nisu opcija koja se razmatra.“
Ima jedna, kažu engleska poslovica, po kojoj se samo budala dva puta o isti kanmen sapliće. Isto se desilo i u septembru prošle godine kada su delegaciji vojske Srbije, koja se zaputila na obeležavanje dana Jasenovačkih novomučenika, hrvatski carinici u prtljagu pronašli vojne uniforme i vratili ih sa granice, pa je tim povodom predsednik Vućić dao diplomatsku izjavu – „Hrvati ne žele da se prisećaju svoje prošlosti“, koju, eto – Hrvati ko Hrvati, nisu dobronamerno shvatili.
No, da se vratimo na Vulina. Zar ambasador Srbije u Crnoj Gori – onaj bimboje Vladimir Božović, koji se vidi i na fotografijama sa pomena, koji je u ovoj jebenoj zemlji na mnogim značajnim funkcijama bio – čak i kao advokat, nije mogao diplomatskim putem prethodno kod crnogorskih vlasti da raspravi pitanje dozvoljenosti nošenja vojnih uniformi, a ne da nas i on i Vulin, izlažu tolikom blamu.
Bilo kako bilo, delegacija je – odevena u civilu, stigla na pomen, gde je Vulin, opet u svom stilu, ali ovog puta u stranoj zemlji, održao zapaljiv govor u kome je, između ostalog, zatražio od vlasti Crne Gore da brinu o Srbima koji žive u toj državi, jer će Srbija „čuvati i braniti Srbe gde god da oni žive i šta god da im se dešava“, da Crnoj Gori smeta sve ono što je srpsko …
Čudan je to poriv odraslog čoveka u punoj životnoj dobi, koji je takav bio i za vreme rata na Kosovu – a ne postoje podaci da je u tom ratu ni kao dobrovoljac učestvovao, da se u vremenu bez rata igra ratnih igara. Od toga je jedino čudniji onaj koji takvu osobu postavlja za ministra odbrane.
Sećam se da je Vulin jednom prilikom izjavio da je svojevremeno – na regrutaciji, zbog prevelike dioptrije, odbijen od služenja vojnog roka, tako da mu iskustvo „ratnika“ nedostaje, što se očigledno odrazilo i na svojevrsne komplekse, pa je prošle godine nedostatak tog iskustva nadoknadio petnaestodnevnim kursom, što ga je, po njegovoj pameti, kvalifikovalo za obavljanje funkcije ministra odbrane. A s tim u vezi je, po svemu sudeći, i njegova pasija oblačenja vojnih uniformi svih vrsta – čak i onih koje ne nalikuju uniformama vojske Srbije.
Ali da se vratim na ono iz naslova pa da zapevamo dalje:
Nije luda moja mala, sto je mene izabrala …
Za mene se zene lepe, potomak sam slavnog Stepe
U venama mojim ima krvi Misic Zivojina
Kad me vide oci sire, zene vole oficire …
Dragiša Čolić
Uopste ne navijam za milogorce i vlast crnogorskog mafijasa, (ali „znacajnog investitora“ u „Beogradskoj nahiji“ u koju racunam i Pancevo…naravno sa njegovom siptarskom narko sabracom). Zato mi ni malo nije zao ovog „crnokosuljasa“ ministra koji je osnovao svoj pokret socijalista da bi postao „proksi“ partija SNS-a, sto su ga Milove vlasti vratile nazad da se sa svojom delegacijom o trosku drzave Srbije presvuce! Poltroncina jedna par ekselans je taj Vulin „koalicioni partner“ Vuciceve vlasti, kakva je minorna partija, poput „koalicione partije“ goluba prevrtaca Vuka Draskovica! Da li smo zaboravili onaj specijalno uredjen SNS voz od pre nekoliko godina koji je krenuo, a nije stigao do krajnjeg odredista na relaciji Beograd – Pristina u juznoj srpskoj pokrajini KIM. I, sta je sa tim vozom i „ministrom Vulinom dobila drzava Srbija – u oba slucaja nepotrebnu šamarčinu! Ozbiljna drzava sa ozbiljnom diplomatijom to sebi ne bi dozvolila! Zato volim da citam Korene i elokventne tekstove Dragiše Čolića advokata, pisca i osnivaca i urednika „Opancar agencije“. Cinjenica je da se Vulin ni po cemu nije mogao meriti sa mucki ubijenim i casnim covekom, ministrom Pavlom Bulatovicem. Vulin sa svojom „svitom“ nije orisao u Crnu Goru zbog pijeteta i postovanja prema Pavu Blatovicu, vec radi svoje politicke promocije – i naravno da su sva njegova javna istupanja i govori besmisleni, kao i govori i istupi „svinjoglavog koferceta“, bivseg PPV i istovremeno ministra unutrasnjih poslova, politicara „velikog kalibra“, bez kakvih bi Srbiji bilo mnogo bolje. Setimo se samo Dinkica i onog Djelica koji je „spavao na tetkinom kaucu“! (molim administratora „Korena“ da moj prethodni komentar obrise zbog nekih slovnih gresaka koje sam primetio pa ispravio)
Hvala Boško!