Kad pokondireni Domanovićev “Vođa” tumači Pekića

Proletos je veleizdajnički predsednik Srbije izjavio, pri povratku iz Ujedinjenih nacija, da nikada nije ponizio Srbiju. Po našem mišljenju ni jedan veliki župan, kralj, knjaz, predsednik Srbije nije više ponizio Srbiju od Aleksandra Vučića. Dodatno je ponizio sve Srpkinje. Krajnje je vreme bilo da već jednom i u Srbiji žena bude predsednica njene vlade. A Vučić je naimenovao na tu funkciju anonimnu ženu koja se ni u čemu delom nije potvrdila, sem što je milosnica istopolne seksualnosti. Neki bi rekli da je dotična „hrvatskog podrijetla“, a Hrvati („malj Vatikana u rukama Hrvata koji bije po glavama suseda“ – Predrag Dragić Kijuk) od stvaranja svoje nacije ne prestaju da vode rat protiv Srba i Srbije. Pri tom su i izvršili genocid nad Srbima: prvi put u službi Hitlera, a drugi put u službi 19 zemalja Amerike i Evrope koje su bombardovale Srbiju. Ali, mi nećemo pričati o njenom „hrvatstvu“, jer, suštinski, premijerka nema otadžbinu, čak ni Hrvatsku – ona je puka sluškinja globalističkog poretka čiji je cilj, jedan od mnogih na planeti, da zauvek osakati Srbiju. Zato je Bilderberg klub i zove na svoj sastanak ove, 2018. godine. Važno je, međutim, da ju je Vučić doveo na „presto“ i to, sasvim svesno i sasvim namerno, na Vidovdan prošle, 2017, pokazujući šta misli o svom narodu, koji svaki dan ruži kao nesposobne lezileboviće što nisu kadri da se vode „protestantskom radnom etikom“, to jest da rade za strane gazde za 25-30 hiljada dinara mesečno. Predsednicu narečenom Predsednikom narod Srbije nije birao niti pripada ijednoj vladajućoj partiji pa ona ne odgovara za svoje postupke ni narodu ni vladajućim partijama, sem samodršcu koji je postavio.

Nedavno, pri povratku sa sastanka sa nemačkom predsednicom vlade, Angelom Merkel, na pitanje novinara šta joj je odgovorio na pritiske da prizna kvazi-državu „Kosovo“, citira srpskog književnika Borislava Pekića: „Šta sam joj odgovorio? Ono što je veliki srpski pisac Borislav Pekić rekao – da ne žalim za zemljom svojih predaka nego mislim o zemlji svojih potomaka“. Kao još uvek živom svedoku, javljaju mi slike iz sopstvene memorije kako mlađani „Aca Lažov“ cepa Pekićeve postere na ulicama Rakovice i prelepljuje ih posterima svog političkog mentora Vojislava Šešelja. A kao istraživač romana Borislava Pekića, na kojim sam magistrirao i napisao knjigu „Struktura romana Borislava Pekića“, odgovorno tvrdim da te reči Pekić stavlja u usta svom negativnom junaku u sedmotomnom romanu „Zlatno runo“, Simeonu Lupusu (Kurjaku), cincarskom trgovcu iz Moskopolja, koji beži ispred turske kaznene ekspedicije koja je spalila Moskopolje zato što su bogati Cincari pomagali ustanak Grka na Peloponezu. Simeon potkiva mazge naopako da zaturi trag, na njih natovari dukate u ćupovima koje je zalio medom, i beži preko Kopaonika u Srbiju, prvo u Kragujevac pa posle u Beograd, gde se odmah priključuje Kalemegdanskom špijunskom divanu, a potom i Zemunskom – da i za Turke i za Austrijance špijunira protiv srpskih ustanika, kako bi dobio dozvolu da prati i jednu i drugu vojsku i prodaje joj svoje medikamente – samo da mu biznis cveta. Pekić se žestokom i konstantnom ironijom distancira od svog lika špijuna, a Vučić se sa njim identifikuje u hohštaplerskoj zloupotrebi pisca koga nije čitao.

Nisu li i Vučićevi preci učestvovali na Travničkom divanu pa Kosovo i Metohija i nisu ni zemlja njegovih predaka ni potomaka? Zato li ih on tako olako predaje srpskim dušmanima?Zloupotrebio je on i Andrića, i Vebera, i Lajbnica pozivajući nas da se ugledamo na protestante i da menjamo svest naroda srpskog pa što ne bi i Pekića.

Pitam se da li ima i jedan ozbiljan čovek da veruje Aleksandru Vučiću. Večita je istina da postupci govore o čoveku. Navešćemo samo tri-četiri njegova postupka:

• Skorojevićsko preskakanje iz patriotskog tabora u izdajnički kome „Evropa nema alternativu“ – od radikalnog srpskog nacionaliste postao je veleizedajnik države čiji je predsednik;
• Potpisivanjem Briselskog sporazuma on i Dačić su upisani u srpsku istoriju kao izdajnici koji, sa visokih pozicije držanih funkcija, potpisuju sporazum sa neprijateljem koji otima 17% teritorije Srbije, i to zavetne zemlje Kosovo i Metohija;
• Bez rasprave, državne strategije i plana donetih u Vladi i Skupštini Srbije Aca Lažov iliti diktator Vučić odlazi u Brisel da potpiše „trajni, obavezujući sporazum“ sa zločincem Tačijem i NATO bombarderima o priznavanju samoproglašene NATO-države Kosovo posle ubistva i hapšenja visokih političara Srbije i stalnog pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji.

„Po delu se čovek poznaje“, kaže srpski narod, a delo Aca Lažova je veleizdaja naroda i države Srbije.

Naravno, sjajna je, pekićevski sjajna, ironija da Vučić, onaj koji, kako sam kaže, luta Njujorkom bez pratnje u pola dva po ponoći da bi razgledao izloge knjižara i birao knjigu koju će sutra kupiti, citira Pekićevog Lupusa, hulju i pokvarenjaka, kad govori o svom odnosu prema Kosovu i Metohiji i narodu koji vodi i zastupa. To je, opet naravno, dokaz kako on čita knjige i kako ih navodi. (Setimo se njegove posete Davosu, kada je pokušavao da svoju ulogu lakeja globalizma opravda „Čarobnim bregom“ Tomasa Mana).No, pogledajmo, ipak, šta je zaista govorio Borislav Pekić, pisac i javni delatnik na koga se naš Lupus (Lupuščić) poziva. (Svi citati preuzeti su iz njegove knjige „Moral i demokratija“, a sva podvlačenja su naša).

Govoreći o programu Demokratske stranke, Pekić je bio jasan: demokratsko i nacionalno se ne razdvajaju. Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije; autonomije iz Brozovog doba moraju biti ukinute; i Albancima je mesto u Skupštini Srbije, a njihova građanska prava treba poštovati. Jugoslavija ne sme razbiti Srbe, iako je oni neće razbijati: “Pretpostavlja se da će naš nacionalni program, naročito što se tiče nesrećnog Kosova i Metohije, kao i Srba van ove republike i Srba u dijaspori, biti mnogo izrazitiji i, uprkos svom prirodnom demokratizmu, beskompromisniji kad su interesi ovog naroda u pitanju, a oni su pored i naporedo sa demokratijom, naša prioritetna dužnost i moralnopolitička obaveza. To zahteva ukidanje teritorijalnih autonomija, uz striktno poštovanje građanskih prava svih stanovnika koji se nisu ogrešili o zakone zemlje i prisustvo slobodno izabranih predstavnika albanske nacionalne manjine u jedinstvenoj i jednodomnoj Srpskoj narodnoj skupštini. To, takođe, pretpostavlja trezveno nacionalno osećanje tako dugo i tako programski od strane komunista gušeno. Biti rodoljub nije sramota. Za demokratu je sramota biti šoven, a mi to nismo, niti ćemo ikad biti. Ponavljam da ćemo, pored demokratije, kao svoje stranačke obaveze, braniti interese srpskog naroda bez obzira na budući državni model Jugoslavije, pogotovu u slučaju njenog sporazumnog iščezavanja. Jugoslaviju, naravno, nećemo, razbijati, ali više nećemo dopustiti da ona razbija nas“.Njegov osnovni stav, koji bi nas i danas morao rukovoditi, jasan je: “Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj. Demokratija i Nacija – DA! Demokratija ili Nacija – NE!“

VLAST PROTIV KOJE SE BORIO PEKIĆ

Danas, za vreme Vučića Lupuščića, mnogi vele da smo se vratili u devedesete. Suštinski, mi iz njih nismo ni izlazili, jer je obrazac vladanja u postkomunizmu sačuvao mnogo toga iz prethodnog perioda. U svojoj besedi pred članovima Demokratske stranke, pod naslovom „Vreme čuda“, Pekić je govorio:“Vreme čuda je vreme u kome se događaji ne drže ljudske logike, nego uzimaju slobodu da se zbivaju po nekoj svojoj tajanstvenoj, neobjašnjivoj. Zato je to vreme haosa. U njemu ništa unapred ne znamo, ništa ne možemo predvideti, ni u šta se pouzdati, ničemu poverovati. Sve je neizvesno sem osećanja da smo nesrećni jer smo u rukama neznanih sila koje se igraju sudbinom nas kao ljudi i građana i sudbinom našeg naroda. Samo u vremenu čuda jedan istorijski narod kao što je srpski ponovo mora da se bori za opstanak, svoje jedinstvo i pravo na zajednički, slobodan i prosperitetan život. Samo u vremenu čuda njegova vlada može s njim, njegovim slobodama i budućnošću njegovog potomstva, da bez njegovog znanja i znanja izabranih mu predstavnika trguje kao da se ne nalazimo u istoriji nego na stočnom vašaru. /…/Samo u vreme čuda pokušaj povratka Evropi iz zaludnih afro-azijskih izbivanja izvodi uvođenjem afro-azijskih metoda u politički život./…/ Samo u vremenu čuda se razvijanje privatne inicijative, prvi uslov narodnog blagostanja, dokazuje zavođenjem varvarskih poreza i otežavajućih zakonskih propisa. Samo u vremenu čuda jedna socijalistička vlada može predlagati zakon o štrajku koji je ispod standarda i najkonzervativnije evropske države, zakon koji štrajk praktično odvodi u oblast mašte.

U zdravom vremenu i svetu neophodna štednja počinje od države, skupe i kad je najjeftinija; samo u bolesnom vremenu čuda i kod nas počinje od građana, radnika, privrednika, zemljoradnika i stvaralaca, bez kojih nikakve države nema ili, ako je ima – nikakva je. U zdravom svetu i vremenu činovnici opslužuju građane, samo kod nas, u vremenu čuda, građani služe činovnicima. Svuda je državna penzija, za sve jednaka ili bar približna – svetinja o kojoj se staraju razboriti i časni tutori. Kod nas, u našem vremenu, uzimaju uši da bi se krpilo nešto što se ne usuđujem da pomenem, i obrnuto, naravno. Svuda je država u prvom redu sigurnost i pravda; kod nas, u vremenu čuda, ona je osnovni uzrok nesigurnosti i nepravde. Svuda se, nažalost i u normalnom vremenu i svetu, stiču nezaslužene povlastice, vara i krade, uslovno snose posledice, samo je u našem vremenu čuda opšta korupcija podignuta do društvenog načela opstanka, a posledice su ili zaborav ili unapređenje. Samo u vremenu čuda snaga caruje, a um valja klade, te država sprema svoju decu u prošnju i kod kuće i van zemlje – pri tom ih još i rđavo sprema – a kad se ta deca pobune, umesto očinskom brigom, obavija ih suzavcem i otrovnim gasovima, i zasipa gumenim mecima. Samo u vremenu čuda se misli da neko može biti demokrata, a ne biti antikomunista, što je kao kada bi bili gurmani koji ne vole da jedu. Samo u vremenu čuda opozicija je čudo kome u Narodnoj skupštini vladini poslanici, izabrani glasovima jedva polovine biračkog tela, što živog što vampirskog, ne mogu da se načude, nego joj prebacuju da vlast želi, a to je bar kod nas, u našem čudu, nemoralno. Hteli smo opoziciju. Oni je nisu hteli. Najzad nam je stisnutih zuba dadoše. A mi, nezahvalna bagra, nikad siti. Sad i vlast hoćemo. Zar to nije čudno? Ako smo već hteli da budemo opozicija, zar nije prirodno da to zauvek ostanemo. Jer mi to, izgleda, jedini umemo. Samo u našem vremenu čuda se od parlamenta – mesta bespoštedne političke borbe – zahteva tolerancija, čak i finoća koju su vlastodršci uništili u našim životima, i traži sloga, s tim, naravno, da se složimo sa njima. Samo u vremenu čuda poslanici vlade pljeskaju kad neko od debate odustane i tako se odrekne jedine obaveze zbog koje je biran. U takvom vremenu i takvoj zemlji ministar policije kupa se u ovacijama, a narod pod hladnim policijskim tuševima. Samo u vremenu čuda se jedna vlada ponaša prema Narodnoj skupštini kao prema zboru maloumnika – što u pojedinim slučajevima, ali bolje je da ne produžim – kojima je, umesto rečima, razvojni program propasti potrebno objašnjavati dijapozitivima, malne na školskoj tabli crtati. Samo u vremenu čuda, kod nas, predsednik republike opšti sa svojim narodom i njegovim parlamentom putem proklamacija, ako se voda, gas, pendrek i tenkovi trenutno zanemare. I tako bi se obeležja domaćeg vremena čuda mogla u beskraj terati, ali to ničemu ne vodi.“

Šta se promenilo, osim što je društvena svojina prešla u vlast tajkuna, a afrička stvarnost neokolonijalizma biva oličena u Vučićevom ruganju svom narodu kao neradnom i nesposobnom? I zar je slučajno da taj narod, pre svega onaj mladi, mora da ide u pečalbu jer ovde nema od čega da živi?

A sve je, sve je isto: satanizacija opozicije, koju Vučićevi partijski gaulajteri optužuju da želi vlast, Vučić koji se prema Skupštini ponaša kao prema zboru maloumnika, pozivanje na jedinstvo u ime viših nacionalnih interesa u doba kad znamo da postoje samo interesi Lupuščića i njegovog klana…

PEKIĆEVO ZAVEŠTANjE

A evo i Pekićevog zaveštanja, izgovorenog pred mladim ljudima koji su ulazili u život i politiku: “Ne kažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu, imaćemo miran san. Zašto je on neophodan, najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali. O tome se raspitajte kod naših komunističkih prvaka, mučeničkih rekonvalescenata od moralne amnezije, koji kraj svih originalnih čudesa kojima su nas štedro obdarili i još obdaruju, velikodušno nam pokloniše i sopstvenu ratnu i mirnodopsku istoriju u onoliko nepodudarnih verzija koliko tih prvaka, statistički, u ovoj zemlji ima.

Vladimir Dimitrijević, Radomir Baturan

Izvor: Stanje stvari