Premijer Srbije nije ni zadovoljan ni siguran. Dobro: Znamo da je ispravno reći „predsednik vlade“, ali to nije toliko bitno. Bitno je da on nije ni zadovoljan, ni siguran. Činjenica da ga je podržalo 50 odsto onih koji su izašli na izbore (grubo – nešto manje od 25 odsto glasača), a da mu je stranački pristupilo 10 odsto, njemu nije dovoljna. Svakog dana sve teže podnosi kritike i neistomišljenike koji se oglašavaju sa raznih strana.
Poslednji u nizu je ispad vezan za komentarisanje protesta sindikata Vojske Srbije. U svojim sve nervoznijim obraćanjima medijima nije u stanju više ni da prikriva kompleks inferiornosti u odnosu na Josipa Broza i Zorana Đinđića. Negde ih je targetirao kao dva omiljena lidera na prostorima današnje Srbije i iz sve snage se upinje da bude voljen kao što su oni bili.
Njegova želja da i za njega kao graditelja kažu da je napravio toliko da generacije posle neće stići da okreče ili da je reformator koga podržava elitistička i intelektualna Srbija, toliko su snažne, da mu ponašanje prelazi u patetiku. Njegovo obraćanje medijima pada sve niže i izjave su mu na nivou uličarskih naklapanja ispred lokalne prodavnice, uz flaše piva.
S obzirom na to da se radi o „studentu generacije“ (što tvrdi dekan pravnog fakulteta, iako to nije tačno), genijalcu, nameće se zaključak da je takva njegova retorika smišljena kako bi ga što bolje razumelo ona poslušna gomila koja je za njega glasala.
Ali, zar mu to nije sigurna podrška?
Činjenica da ima 10 odsto stanovništva u svojim redovima i da svaki upisani član nosi još jedan siguran glas, trebalo bi da Aleksandru Vučiću da stabilnost u vladavini i pred očekivane predsedničke izbore, ko god da se kandiduje ispred SNS-a.
Trebalo bi ali, očigledno, nije.
Nedavno se pojavilo pismo koje je uputio svojim članovima – on ili neko iz njegovog nesposobnog tima. Nesposobnog, jer, da su dobro proučili prvo listu članova, a potom i osmislili sadržaj pisma, ne bi ga slali svima redom i ne bi ga sročili na način koji su to učinili.
A opet, poznajući premijera Vučića, ne bi čudilo da je on sam dozvolio da baš takvo pismo krene put članova SNS-a, jer on i računa da je 90 odsto njih praktično nepismeno da razume i da samo donosi zaključke.
Pismo počinje sa: „Molim vas da nam verujete…“, a potom, ispod hedera sa ovom molbom, ide i lično obraćanje, imenom, onome kome je pismo namenjeno. Uz činjenicu da je puno gramatičkih grešaka, navodnika koji dovode u zabunu, jer se ne zna da li se citira ili se misli suprotno od onoga što piše, to pismo je poziv konkretnom članu da veruje svom premijeru i njegovom timu. Čemu molba posle tako izvanrednih uspeha o kojima premijer Vučić uporno govori, a njegovi saradnici ponavljaju kao dobro naučen tekst?
Zato što je više nego jasno da je SNS tvorevina koja počiva na strahu, s jedne strane i udvorištvu, s druge strane.
PUCA ŠAV NA SNS POSTAVI
Udvorice i poltroni spremni su na sve samo da dobiju ili sačuvaju privilegije, danas za ovu vlast, sutra za neku drugu. A oni zastrašeni spremni su na sve, samo da sačuvaju golu egzistenciju i posao od 200 evra, sa ugovorom od nekoliko meseci.
I opet pitanje, zašto premijer moli da mu se veruje?
Zato što je svestan da će ga preletači i udvorice prodati prvom prilikom, a da trpljenje siromaštva, ucena i iživljavanja lokalnih političara po Srbiji, ne može u nedogled da traje. Ljudima prekipi kad beda zakuca na vrata. Iako ne voli da mu se saopštavaju ružne vesti, Aleksandar Vučić je svestan da je unutar stranke, celom dužinom, počelo da puca po šavovima, kao na truloj postavi i da je pitanje vremena kada će se postava rasparati, a onda zna se…
I osim što moli svoje članove (a i narod) da mu veruju, premijer Aleksandar Vučić suočava se sa drugim problemom, sve izraženijom činjenicom da nikad neće biti voljen kao Tito ili Đinđić. U maniru razmaženog deteta, gotovo patetično, u stihu, pravi poređenja tipa: Kad je bilo protiv Đinđića… a kad je protiv Vučića?! Patetični vapaji za ljubavlju celog naroda, a naročito onog intelektualnog dela Srbije koji mu se drsko i inteligentno suprotstavlja i ismeva ga, čine ga sve manje strašnim, sve manje ubedljivim, sve manje velikim, čak i za one koji su mu bezrezervno pružali podršku. Eto, i zato mora da ih moli da mu veruju.
KOMPLETNI IDIOTI PRAVE KLOVNA OD PREMIJERA
Njegovi nesposobni pijuni poput Siniše Malog, kompletnog idiota koji je rušio u Savamali, Nebojše iz Beograda koji tuži, pa ne sme sam u sud da ode, Vučićevića koji histerično svakog vikenda najavljuje atentate i niz drugih, srozavaju mu ugled i poverenje među članovima. Pretvaraju ga u smešnog klovna čija reč nema nikakvu težinu.
Zato on histeriše, zato je sve nervozniji i zato više ne može da se kontroliše i zaboravlja šta je govorio pre mesec, dva, tri…
Na sve to, bezrezervna podrška koju je imao u Evrospkoj uniji i za koju je mislio da je ima u NATO i SAD, topi se i poprima druge dimenzije.
Aleksandar Vučić oseća da se njegovo služenje velikim silama bliži kraju i zato postaje sve nervozniji i zato mu je retorika sve prizemnija, uličarska, neprimerena premijeru jedne civilizovane i kulturne Srbije. Aleksandar Vučić nije siguran da njegova podrška budućem kandidatu SNS-a za predsednika države može da bude dovoljna za pobedu.
Opciju da se lično kandiduje sasvim sigurno ozbiljno razmatra, ali to bi značilo manje ovlašćenja, što on nikako ne želi. Kao iskusan političar koji je prošao devedesete i obaranje režima Slobodana Miloševića, on zna da prepozna nezadovoljstvo, bunt koji tinja i silnu želju da se nađe jedan kandidat koji će da objedini ponovo Srbiju i pomogne u obaranju režima Aleksandra Vučića.
Saša Janković kao kakav moderni Robin Hud koji otima od vlasti i dodeljuje narodu zaštitu, predstavlja po njemu tu neku pretnju, iako zna da realno nema političku infrastrukturu da to i politički iznese.
Premijera Vučića ne ohrabruje čak ni činjenica da je uspeo da demokratsku opoziciju gotovo potpuno uništi i onesposobi. U njegovom se ponašanju, njegovim diplomatskim susretima, izjavama i aktivnostima koje sprovodi po lokalima, oseća ogroman strah da se kula od karata, zvana SNS vlast, može lako urušiti. Predsednički izbori nisu samo pitanje neposrednog biranja jednog čoveka kao reprezenta države, već su test za iluziju koju pokušava da održi u životu Aleksandar Vučić, najveći mag među iluzionistima, koje je Srbija imala u novijoj istoriji.
Violeta Živkov
www.kolumnista.com
