Srbi koji i dalje žive u Hrvatskoj, definitivno ne žive istim životom, kao pre 90-ih. To potvrđuje i ova priča.
Marinković Slovenka rođena je u Leskovcu. Otac joj je Srbin, majka Slovenka. 1972. godine je došla u Split, jer se udala, a suprug joj je bio vojno lice.
– U Splitu je bilo, lepo, divan grad pun ljudi različitih nacionalnosti. Sve je bilo mirno do 1990. godine. Udala sam se za čoveka iz Bosne, ali on je srpske nacionalnosti. Odmah sam se zaposlila, u apoteci, pa u bolnici, gde sam radila do svoje penzije. Sa mužem sam se razvela 70-ih godina. Imamo dvoje dece – rekla je Slovenka.
Prijatelji Hrvati više joj nisu govorili dobro jutro
– Početkom 90-ih godina, kad je Tuđman došao na vlast, promenila se politika prema ljudima druge nacionalnosti. Sredinom leta 1991. godine počele su uzbune u Splitu, delovali su snajperisti, prijatelji koje sam imala više se nisu javljali, a na poslu su me čudno posmatrali. Trpela sam ogroman pritisak, niko sa mnom nije pričao, nisu mi ni „dobro jutro“ govorili, niti su hteli sa mnom piti kafu. Kontrolisali su me sve vreme, ko me zove, ko je došao. Bila sam u šoku, da nakon 20 godina rada s tim ljudima, polažem nekome takve račune – nerado se prisećala Slovenka.
Pretresi, pretnje i isključivanje telefona U više navrata su Slovenki pretresali stan, mislili su da ona daje tajne signale Srbima. Isključili su joj telefon, pa nije imala kome da se obrati. Rekli su joj: „Kad četnici oslobode Peruću, onda ćeš dobiti nazad telefon“. Jedva je sredila da joj vrate telefon. Stalno su je vređali, stizale su kojekakve komisije… |
– Sama sam ostala, jedna ćerka je otišla u Beograd na studije, a druga u Leskovac, jer su pretnje bile ogromne. Bilo je užasno. Jednom je došla cela brigada sa namerom da me izbace iz stana. Srećom, predsednica zgrade je reagovala, pa su odustali. 2. februara 1994. su ipak uspeli. Iako sam imala stanarsko pravo, rekli bi da to ništa ne vredi, jer je ovo sada nova država – pričala je Slovenka.
Početkom 1992. sam pokušala da dobijem državljanstvo, iako me je Sud odbijao više puta. Dakle, 3 godine su mi trebale da dobijem hrvatsko državljanstvo.
Izbacivanje iz stana i pretnje pištoljem
– Imali su sve spiskove koga će isterati. Bio mi je rođendan, pravila sam kolač za prijatelje. Kad su ostale susede izbacili, znala sam da sam ja na redu. Došao je komšija sa repertiranim pištoljem, pretio je da će razvaliti vrata. Vređali su me i gurali. Znala sam, ako izađem, da nema povratka u stan. Rekli su mi kao da idem u SUP, međutim nisam htela ni da čujem – kazala je Slovenka.
Onda su je udarili štakom, i ona je znala šta je čeka. Uhvatili su je i izbacili, a zatim odveli u Loru. Čoveka koji ju je branio su istukli pa su ga prezrivo pitali: „Kako možeš braniti tu četnikušu?!„.
Vojna policija joj je rekla da će se vratiti u stan. Kad se vratila, nije mogla da uđe. Svi su je jurili štapovima, pretili joj pištoljima, i nije mogla da uđe. Posle toga, niko nije smeo da je primi ni na prenoćište, jer su ljudi strahovali za sebe.
| Nakon povratka u stan i dalje vređanja i psovke, puštali joj ustaške pesme
„Posle ovog iskustva, nisam se promenila, ostala sam dosledna sebi. A to što su ljudi drugačiji, to se ne može promeniti. Kad sam se vratila u stan, čovek koji mi je upao u zgradu stalno me je vređao u liftu, ponižavao me i puštao mi ustaške pesme“, kazala je Slovenka. „Moji roditelji su jako teško živeli u Leskovcu, i bili su siromašni. Ja odlučujem u svom životu gde ću živeti. Pre mi je bio mnogo topliji grad, sad je sve drugačije“, sa tugom u glasu je izjavila Marinkoviće |
– Jedva sam našla nešto na Bačvicama, gde sam bila oko godinu dana. Posle toga sam živela kod Jevreja 3 i po godine, u jako lošim uslovima, u maloj sobi sa jednim prozorčićem – kroz suze priča Slovenka.
– Kompletno su mi ispraznili stan, ostao je samo luster. Posle sam se sudski borila za stvari, jedva sam nešto povratila od njih – nastavlja naša sagovornica.
Bez ljudske solidarnosti
– Cela bolnica nije reagovala, svima je to bilo normalno – kaže kroz suze. Svima je zakazao ljudski faktor. Zar se 3 meseca niko nije setio da me nazove, da pita kako sam? – pitala se Slovenka. Taj ljudski faktor ju je pogodio više nego ikakav materijalni gubitak.
Morala je da zarađuje za decu. Na kraju, jedva je povratila stan, nakon sudskog previranja. Nije bila toliko ni srećna što se vratila u stan. To je bio težak put, jer je opet krenula od nule, i opet je trebalo da se stvara ispočetka.
Na poslu ništa više nije bilo isto. Pre ih je posmatrala kao svoju porodicu, a sad je hladna zbog svega što se izdešavalo.
Kod Jevreja je plaćala stanarinu, a njen advokat traži da se pokrene postupak za otplatu stana i da se za to iskoristi novac od stanarine koju je plaćala Jevrejima, kao i da naplati duševnu bol.
– Sve vreme su isticali to što sam Srpkinja, ali, da li je to bilo bitno? Nikad nisam potencirala šta sam po nacionalnosti – pravično je rekla Slovenka.
Đorđe Bošković
srbijadanas.com
