Kad ubice postanu dobrotvori

Tomino euforično spomenikovanje

2
690
2014-07-18_221007
Tomislav Nikolić

Zamislimo situaciju u kojoj čovek odlazi na noge razbojnicima – koji su mu zapalili kuću, oteli veliki deo imanja i pobili jedan deo porodice – da bi od tih istih razbojnika i ubica zatražio pomoć. Tako nešto teško je zamisliti, zar ne? Naime, iz iskustva znamo da se pomoć može tražiti (i dobiti) samo od prijatelja. Od neprijatelja niko zdrave pameti ne traži pomoć, jer je svakome jasno da se pomoć od neprijatelja ne može dobiti.

Od prijatelja se, relativno lako, može napraviti neprijatelj, ali, sa druge strane, od onih koji su vam razrušili dom i ubijali vam decu, nikada se ne može napraviti prijatelj. Jednostavno, tako nešto je nemoguće i tako nešto u istoriji se nikada nije desilo. Najviše što se sa neprijateljem može ostvariti, to je ono što se u političkom žargonu zove „mirna koegzistencija“ ili „dogovor o obustavi vatre“.

Ima nekih mislilaca (pa i ozbiljnih) koji veruju da je neprijateljstvo među narodima genetski uslovljeno. Teško je reći da li je to tačno (verovatno nije), jer neprijateljstvo ne bi trebalo da bude urođena kategorija (mala deca se ne mrze), već je neprijateljstvo nešto što se, po osnovu tradicije i vaspitanja pojedinaca, konstantno, tokom odrastanja, usađuje u svest. Problem je što se zbir takvih pojedinaca (ili rezultanta takvog zbira) pretvara u armiju mrzitelja čija destruktivnost ponekad postaje gotovo nemerljiva. Pronalaženjem i korišćenjem medija za masovnu komunikaciju uticaj na svest pojedinca postaje sve brži i sve efikasniji, a takav način širenja određenih zamisli može da se upotrebi ili zloupotrebi za različite ciljeve – počev od onih humanih (kosmopolitskih) do onih krajnje zlih (surovo egoističnih).

Ipak, nikakav socio-psihološko-filozofski „traktat“ ne bi bio u stanju da objasni ponašanje srpskog predsednika nakon skupa u Briselu; onog skupa kojeg su organizatori (niko ne zna zašto) nazvali „donatorska konferencija“. Zapravo, donacija je reč koja ima značenje dar, poklon (lat. donare ’pokloniti’, donum ’dar, poklon’), a najveći deo onih sredstava koja su na pomenutoj briselskoj konferenciji ponuđena Srbiji, zapravo su krediti, verovatno (mada se to još ne zna tačno) ponuđeni po nešto povoljnijim kamatama nego što bi se oni mogli dobiti na regularnom svetskom finansijskom tržištu.

Da Vas podsetimo:  Okrugli sto

Dakle, u Srbiji javnost je (da li namerno) dovedena u zabludu, da su zapadne zemlje uistinu nešto Srbiji poklonile. U pohvali takvih „poslovnih donacija“ najdalje je otišao srpski šef države Tomislav Nikolić, koji je takvu novčanu ponudu (transakciju, kredit) nazvao, ni manje ni više, nego – dobročinstvo!?

Zelenaši dobročinitelji

Po onome što je za RTS izjavio Majkl Devenport (šef delegacije EU u Srbiji) ispada da niko u Briselu nije poklonio našoj zemlji ni žutu banku, osim što je Srbija dobila 80 miliona evra iz IPA fondova (Instrument pretpristupne pomoći), na šta ona ima zakonsko pravo kao zemlja kandidat za članstvo u EU. Otuda se prirodno nameće pitanje, zbog čega se predsednik Nikolić onako napadno klanjao i zahvaljivao zemljama učesnicama konferencije? Čak je, između ostalog, rekao i sledeće:

„Srbija dobročinstvo ne zaboravlja, podigla je spomenik zahvalnosti Francuskoj za pomoć u Prvom svetskom ratu, a obeležiće dostojno, spomenikom u nekom od poplavljenih gradova, i ovo do sada nezabeleženo svrstavanje celog sveta uz naš narod.“

Celi svet uz naš narod! Da se čovek prekrsti i levom i desnom. Kakav, bre, svet, pa još „celi“? Zabole svet za Srbiju, da ne kažemo šta. Da li se ikada u istoriji sveta desilo da jedna država podiže spomenik onim državama koje su joj odobrile kredit? Ko još normalan slavi kreditore (zelenaše)? I još im podiže spomenik? Zašto? Da li zato što su nam isti ti zelenaši („dobročinitelji“) razorili državu, uništili pruge, puteve; porušili mostove, bolnice, škole, obdaništa; zatrovali nam zemlju, vodu, vazduh; zasuli nas klaster bombama i osiromašenim uranijumom, kojeg se nikada nećemo do kraja rešiti. Konačno, zar nije sramotno da dižemo u nebesa one koji su ubijali naše vojnike, civile, majke, decu?

Da Vas podsetimo:  Nemate para za sir? Eto vam ljubavi!

Čovek ima pravo da samog sebe ponižava kako mu je volja, ali niko nema pravo da ponižava celu zemlju i narod. Pogotovo to nema pravo da čini predsednik države, da bi, valjda, sebe zaštitio od „kumovske“ sudbine. Da bi udovoljio prohtevima onih kojima je voljan da pravi spomenik, za kontrolore sprovođenja Briselskog sporazuma postavio je Natašu Kandić i Sonju Biserko. Onu istu Natašu Kandić koja ga je pre nekolikogodina optužila da je svojevremeno ubijao babe u selu Antin iz čiste obesti? Zar nam taj detalj ne govori sam po sebi kakvog nedoslednog (da ne upotrebimo neku težu kvalifikaciju) predsednika države imamo? O Sonji Biserko bespredmetno je trošiti reči: žena svedoči protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), a po hrvatskoj tužbi da je Srbija počinila genocid!

Grandomanska poetika

Koliko je Tomislav Nikolić, čini se, pogubio orijentire, mogla bi da ukaže i činjenica da se on juče oglasio na svom Tviter nalogu, sa još neviđenom pohvalom na račun „građana Srbije“:

„Pоnоsаn sаm nа grаđаnе Srbije, pоsеbnо mlаdе kојi su bеz mаšinа, svојim tеlimа, zаustаvlјаli pоplаvu kојој niје bilо krаја, dаnimа i nоćimа.“

10462799_749890735057640_7134851817194851422_nKakva epika! Kakva grandomansko-herojska poetika! Ovakvog (pokušaja) zaglupljivanja naroda nije bilo ni u vreme Josipa Broza. Zar čovek zaista misli da  ovakvim blesavim pohvalama može da pridobije naklonost masa? Ko zna, Srbija je nepredvidljiva – možda i može. Uostalom, setimo se kako je narod progutao Nikolićevo gladovanje i žednovanje, kao i sedenje na stiroporu.

Srbe bi ovde najviše trebalo da zabrine činjenica da predsednik Srbije, izgleda, ima problem da pojmi realnost. Nije nepoznato (niti neobično) da čovek može u nekom trenutku da reaguje euforično na određene spoljne nadražaje, ali posle, kada mine noć i osvane novo jutro, on se ipak sabere i vrati u stvarnost.

Da Vas podsetimo:  Kad 10.700 dolara znači siromaštvo

Ali, kod predsednika Nikolića euforija ne splašnjava ni onda kada vidi da Srbiji niko ništa nije poklonio, te da nema nikakvog razloga da tim srpskim (ne)prijateljima i lažnim donatorima podiže spomenik. Svanulo je novo jutro, a on i dalje, kao da je, ne dao Bog, od silne radosti i sreće sišao s uma, pevuši istu pesmicu:

„Srbija dоbrоčinstvо nе zаbоrаvlја. Pоznајеm svој nаrоd, оvu dоbrоtu vаm ni nаši pоtоmci nеćе zаbоrаviti.“

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

2 KOMENTARA

  1. Ima mudrih naroda (i mudrih ljudi) koji su uspeli da sa svojim neprijateljima izgrade odlicne odnose.
    Najbolji primer su Nemacka i Japan koji su uspostavili cvrste i prijateljske odnose sa USA, i koji danas stoje na celu uspesnih naroda.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime