Srpski iseljenici koji već decenijama žive u demokratskim zemljama Evrope kao i u nekim zemljama na američkom kontinentu i u Australiji svakako mogu da posvedoče, da je Srbija sigurno jedna od retkih država koja svojim manjinama dozvoljava sve i svašta!
Pitam se, može li neki doseljenik na primer u Nemačkoj, umesto učenja nemačkog jezika u školama da zahteva, da mu država omogući učenje njegovog maternjeg jezika kao glavnog jezika a da jezik većine stanovnika uči samo kao manje važan, sekundaran jezik? Da li mu u delu države gde živi, uzmimo kao primer opet Nemačku i njen gavni grad Berlin gde u jednom delu tog grada živi oko 300.000 Turaka, država omogućava sve napise sa imenima ulica, institucija, škola i sl. na njegovom maternjem, dakle turskom jeziku? Da li ijedan stranac -doseljenik može da zahteva u nekoj demokratskoj zemlji, da se kompletna komunikacija vodi ne na jeziku većine nego na njegovom jeziku? Naziva li država u kojoj sada živi doseljenika, u međuvremenu državljanina te zemlje, po imenu zemlje čije državljanstvo ima, ili mu se ulaguje, oslovljavajući ga još uvek sa Turčin, Srbin, Vijetnamac, Kinez itd.? Izmišljaju li evropske zemlje neke nove nacije i jezike, samo da bi se dodvorili dođošima ili starosedeocima tuđeg porekla ili neke druge vere, kao što to čini Srbija sa muslimanima u Sandžaku preimenujući ih u „Bošnjaci“?
Sigurno NE! I niko od došljaka nije došao na ideju da preko međunarodnih institucija, Evropskog suda pravde, nevladinih organizacija, OUN, NATO, EU, OECD i ko zna kojih drugih svetskih dušebrižnika i „uterivača demokratije“ zatraži da mu se daju gore pomenuta stalna „prava“!
U pomenutim zemljama se zna: govori se, piše, komunicira itd. na jeziku većine. Momentom dobijanja državljanstva, individua postaje isključivo Amerikanac, Englez, Danac, Nemac a njegovo ranije poreklo kao i jezik može da ističe, koristi ili uči samo privatno! Naravno da mu ni jedna demokratska zemlja ne brani da po privatnoj inicijativi ili u organizaciji svoje nekadašnje postojbine, uči svoj maternji jezik i sebe, ako to želi, privatno naziva čak i Marsovcem! Ali zvanično -on je svoje ranije državljanstvo, stavio ad akta! Sada se zove imenom zemlje čije državljanstvo ima.
U Srbiji je, kao posledica komunističke vladavine i Josipa Broza čiji je glavni cilj bilo uništenje Srba i Srbije, sve moguće. Tako se, zvanično, Srbijanac mađarskog porekla naziva Mađar, Šiptar je Albanac, oni poreklom iz Bugarske nisu Srbijanci nego Bugari, „pronalsakom“ novog imena za muslimane „Bošnjaci“ Srbija je dobila još jedno, dodatno i za budućnost problematično „državljanstvo“ svojih građana itd.
Namerno pišem „Srbijanci“ jer kako bi inače nazvao stanovnike i državljane Srbije koji su drugog etničkog porekla nego tako? Jesu li svi od preko 100 etničkih grupa pa i čitavih naroda koji žive kao drđavljani u SAD Amerikanci? JESU! Kako se nazivaju državljani Austrije bez obzira na etničko poreklo? Naravno Ausrijanci. U Brazlu su -Brazilijanci itd.- primera je bezbroj. Samo se građani Srbije plaše da najzad u svojoj državi uvedu red- da Mađari, koji 90 godina žive na teritoriji Srbije više ne budu „Mađari“ nego Srbijanci, da Slovaci, isto tako državljani Srbije budu Srbijanci itd. A one njihove nazive svog porekla, neka koriste privatno! To im, sigurno, niko neće braniti.
Šta je sa muslimanima? Pa zar oni nisu ranije bili Srbi, doduše muslimanizovani kroz vekove? Onda su, po ovoj logici, i oni mjuslimanski Srbijanci! Pa i „pravi“ Srbi su, jer žive u državi koja se zove Srbija, pravoslavni Srbijanci!
Naša crkva bi najzad morala da prihvati činjenicu, da u Srbiji mogu da postoje pravoslavni, muslimanski, katolički, protestantski, jevrejski i budistički -Srbijanci!
Jasno? Meni -da. Stalno me zbunjuje kako naša država Srbija zvanično nekoga naziva Mađarem? Pa Mađari u Srbiji nisu mađarski turisti, već državljani Srbije, mađarskog porekla, a Mađari žive u Mađarskoj, Albanci u Albaniji, Makedonci u Makedoniji, Slovaci u Slovačkoj. Ako je neko „novokomponovani“ Bošnjak -on živi ne u Srbiji nego u Bosni. A ovi koji žive sa nama -većinskim narodom Srbima u Srbiji su -Srbijanci!
Tito i njegovi su se držali stare poslovice „zavadi, rasturi pa vladaj“. Samo tako mogu sebi da objasnim zvanična imena pomenutih naroda koji su državljani Srbije- a kao da nisu!
Naravno da znam da bi odricanja od „svojih“ imena mnogim manjinama palo dosta teško. Ali zarad boljeg suživota, zarad opstanka države Srbije, treba bar pokušati da se na tom polju nešto poradi. Kada je sve pomenuto moguće u Evropi, SAD i šire, zašto ne i u Srbiji?
Ali, mi Srbi mnoge stvari svesno ili nesvesno, radimo na svoju štetu. Ministarstvo prosvete je još pre tri-četiri godine dozvolilo stvaranje nekog novog, lingvistima do tada nepoznatog, bošnjačkog jezika u Sandžaku. Sada je uveden i u škole Republike Srbije u Sandžaku kao glavni jezik. Novom sazivu Ministarstva prosvete, valjda da taj jezik „zapečati“ za vek vekova, pridodat je novi državni sekretar Muhedin Fijuljanin. Ime govori o poreklu, ne verujem da će da se on ikada izjasni Srbijancem muslimanske vere! Znamo da bi Sandžak, posle Kosova a kao „predigru“ Vojvodini i Pčinjskom okrugu, neke evropske sile rado odvojile od Srbije. Možda su igre sa jezikom i stvaranje nove nacije u Sandžaku „Bošnjaci“ samo uvertira u taj čin? Ko to (koliko uskoro?) doživi -pričaće!
Ako ovako nastavimo i dalje, onda pitanje iz naslova ovog članka treba da glasi:
KADA ĆE SRBIJA DA P RESTANE DA BUDE SRBIJA?
Za “Korene”: P. Rakočević
glavni cilj sovjetske komunističke partije,lenjina i staljina je bilo uništenje kraljevine srbije,zbog prijema carskih izbeglica.na svojim tenkovima su doveli na vlast svoje komuniste uz aminovanje engleske.srbija se po svim šavovima rastakala,a tako do danas,do potpunog brisanja.
Hvala bogu da je neko, bar na internetu, pokrenuo nesto ovako. Imam samo jednu malu ispravku. Naime, u nemackoj novopeceni „nemci“ nisu Nemci vec drzavljani nemacke poreklom npr. iz srbije sa istim pravima a bogami i obavezama kao i tamo rodjeni nemci.
To sto je u srbiji drugim narodima dozvoljeno nema nigde u svetu a na zalost nema ni nikoga ko bi toj tzv. medjunarodnoj zajednici jednom rekao „GOSPODO SAD JE DOSTA“
Ne postoji u ovoj danasnjoj srbiji niko ko bi rekao da se u srbiji ukidaju nacionalne manjine kao kategorije gradjanstva a uvodi bas to “ srbijanac“ uz pridev geografskog porekla doticnog gradjanina republike srbije. Takodje nedostaje izjava ili obaveza LOJALNOSTI drzavi srbiji. Nemoze se ziveti u jednoj drzavi a ne postovati njeno postojanje, istorija i kultura vecinskog naroda koji je i osnovao tu drzavi.
Uzimam sebi za slobodu da dodam nesto i o ovoj nasoj drzavnoj himni. Nedavno smo se uverili u to koliko danasnja, po meni draskoviceva, himna nije prilagodjena geografski, politicki i nacionalno drzavi srbiji. Nije nikakvo cudo sto muslimani, pardon, bosnjaci, hrvati, madjari, albanci i drugi ne zele da pevaju himnu koja moli boga da spasi srbe i srpske zemlje a znamo koliko nas vole.
Osim toga u danasnjoj himni nema ni trunke o patriotizmu i ljubavi prema zemlji u kojoj se zivi. Neka se neko seti kako smo se jezili a kosa se dizala od uzbudjenja dok smo slusali onu divnu pesmicu koju su pevala ona dva devojcurka: „srbijo majko“. Himna drzave morala bi biti prihvatljiva za sve gradjane te iste drzave.
Veliki pozdrav i moja zahvalnost autoru clanka.
Проблем је много старији.
Од тренутка када су хрвати (пишем ”х” малим словом, јер хрвати нису народ, него нација, а по мени, они то је занимање) прихватили реформисани Вуков српски језик као свој, а наивни Даничић им потврдио да је реч о Српском ИЛИ хрватском језику, добили су легитимитет. Одлуком Ватикана да се сви католици у Хрватској сматрају хрватима, изгубљен је корпус Срба католичке вероисповести. Далматинци се никада нису изјашњавали као хрвати, нити је Далмација икада била у склопу неке Хрватске.
Обзиром да тада није било реакција, наставља се опробаним методом, па имамо бошњачки, црногорски и ко зна који ћемо још језик имати.
Дакле, проблем је у инертности постојећих институција и немању адекватних, које би прихватиле борбу на том пољу.
За аутора текста – извршена је исламизација, а не муслиманизација…