Da li je i koliko direktor Gerontološkog centra Milan Stevanović kriv za ono što se desilo u ustanovi kojom je upravljao utvrdiće istraga.
Kako je i zašto zaraza ušla u domove u Blacu i Kulini, koji protokoli i preporuke nisu ispoštvani, kao i šta nije bilo jasno u rečima epidemiologa Predraga Kona “da tu korona ne sme da uđe”, ostaće verovatno pitanje kojim će se, nadajmo se, baviti inspekcije kada sve ovo prođe.
Činjenica je jedna – u svim tim ustanovama, godinama unazad direktori se postavljaju po partijskom ključu. Ne, to nije izmišljotina trenutno vladajuće SNS i njihovih koalicionih partnera, bilo je i mnogo pre njih, ali ovo što se desilo sada i nikako ne može da se sakrije njihova je odgovornost.
Takve ustanove, u vremenima bez krize, uglavnom rade ispod radara javnosti. Osim statističkih ili redovnih informacija, ako nešto ozbiljno ne zabrljaju, o njima se mnogo i ne piše. I ne treba, nisu zato tu.
Tako i ti direktori funkcionišu kroz već utabane procedure koje postoje godinama, ali prava njihova sposobnost, kao i ispravnost odluke stranke da baš tog nekog postavi na to mesto, vidi se u kriznim situacijama. Baš kao što je ova koju trenutno svi živimo.
Gore od problema je prikrivanje problema i to mnogi naučimo još u osnovnoj školi.
Međutim, sistemi zasnovani na partijskim i ličnim interesima funkcionišu upravo suprotno – pravi se da se nije ni desilo i da se ne dešava, da ne ljutimo one gore i/ili da sačuvamo fotelju.
Čitajući tekst dopisnika Blica iz Niša Branka Janačkovića, kojem je otac preminuo u Gerontološkom i način na koji je njemu direktor Stevanović odgovarao dok je pokušavao da pomogne svom roditelju, upravo podseća na te katastrofične scenarije.
Jedan od njih bio je onaj u Černobilju gde su radijacija i eksplozija negirani sve dok živi svet nije počeo da umire oko partijskih funkcionera i oni sami počeli da obolevaju od radijacije. Imali su plan da prekinu sve informacije, prikriju dešavanja i iz svega izađu kao heroji. I sa sačuvanim foteljama, naravno.
Opravdanja direktora Gerontološkog centra, kako piše u tekstu, “da će imati problem u ustanovi bez razoga”, “da otac ima povišenu temperaturu jer je spavao pored radijatora”, “da perfektno izgleda i super se ponaša prilikom prebacivanja na Pulmologiju” – doveli su do više od 150 zaraženih od koronavirusa u niškom Domu za stare.
Kolika je krivica direktora za tu katastrofu, ponavljam, utvrdiće istraga, ali to je jedan veliki nauk za sva buduća kadroviranja. Upozorenje da članska karta ne može da bude jedino merilo, jer onda ne dobijamo direktore, već partijske poslušnike. Partijske vojnike i karijeriste. Čast izuzecima.
Aleksandar Vučić, lider naprednjaka čiji je član i direktor Stevanović, inače već kandidovan za odbornika u Paliluli u narednom mandatu, svega nekoliko dana pre otkrivanja obolelih bio je u Nišu.
U nečemu što mnogo liči na političku kampanju doneo je respiratore, netestiran okupio funkcionere, novinare i lekare i govorio da se situacija sa koronom malo smirila u Nišu i kako je sve pod kontrolom. Pa ko je smeo njega da nervira informacijom da ima ljude pod temperaturom u staračkom domu?
Oćutalo se, kao što se oćutao Černobilj.
Vatru su rešili da gase formiranjem posebnog kriznog štaba, ali opet nije na čelo došao kadar iz Niša, već su delegirani ljudi iz Beograda. I to puno govori o stručnosti i poverenju.
Direktori javnih institucija, gradskih i državnih, moraju da budu pre svega kvalifikovani, pa onda ako žele i ako zakon dozvoljava i partijski kadrovi.
Rad institucija mora uvek i svuda da bude transparentan.
U suprotnom će, kad-tad, neka žarišta morati da se gase, a posledice će, kao i uvek i svuda, osećati građani. Na svojoj koži i u svojim dušama.
