Kadrovski duhovi prošlosti

1
597

bojan-duric-fonet-1384337712-396509-640x440„Sindrom Bojana Đurića“ ili šta razni prebezi iz antisrpskih partija i NVO rade u kuluarima vlasti i nacionalnim institucijama? I ko koga vara – oni aktuelnu vlast ili ona nas?

Živimo u doba – kako je to najpreciznije rekao Kornelijus Kastrodijadis – „lobija i hobija“. Ako ne svi onda sigurno mnogi, utonuli su u dubine vulgarnog individualizma, u kome skoro da su jedino bitan lični interesi. Da se ne lažemo, oni su uvek igrali važnu ulogu u društvenim odnosima, ali nisu bila nebitna i uverenja. Tradicija, moral i ideologija – nametali su neke granice. Tražio se kompromis, već zavisno od karakternih osobina i društvene klime, između ličnog i društvenog interesa. Sada su stvari otišle u egoističku krajnost. To se projektuje i na politiku ili tačnije pogotovo na nju. U partijama danas ima manje nego ikada ranije ideologije i entuzijasta a više pukih lovaca na korist, i to čak i po cenu bagatelisanja nacionalnih interesa. Da se poslužim rečima Maksa Vebera, prevagnuli su „oni koji žive od politike“ (a bilo ih je nemalo i u njegovo vreme) nad „onima koji žive za politiku“.

IDEOLOŠKA IZNEMOGLOST

U drugoj polovini 20. veka – da se vratim pomenutom grčkom političkom misliocu (u mladosti i levičarskom aktivisti) – ogromna većina stranaka na Zapadu ušla je u proces koji je doveo do totalne „ideološke iznemoglosti“. One su se, uglavnom, pretvorile u „birokratske mašine“ koje imaju za cilj da – marketinškom veštinom, demagogijom, potkupljivanjem – privuku što više glasova. Ideologija je u toj igri manje-više ambalaža, a aktivisti su tzv. profesionalni politički radnici. Razume se, rečeno sada važi i za naše i druge istočnoevropske partije. Možda je neko kratko vreme posle sloma komunizma, na evropskom Istoku, kao ranije na Zapadu, zasijala ideološka zvezda. No, to vreme je odavno ostalo iza nas.

Naravno, ne znači da moderne stranke – ako ne sve bar većina njih – ne pokušavaju nešto da urade za zajednicu. U krajnjoj liniji, pogotovo kada su na vlasti, od sposobnosti njihovog vođstva da uveri građane u dobre namere pa i da postigne neke pozitivne rezultate, zavise perspektive partija. U pitanju su lobiji koji služe svojim vodećim „akcionarima“ ali nije isključena i želja da se nešto dobro učini i za građane. Zbog političkog opstanka, samorealizacije, mesta u istoriji – nije ni bitno. Štaviše, nekada je težnja ka postizanju pozitivnog društvenog efekta vrlo izražena. I danas postoje lideri koji žive za politiku a ne prevashodno od nje. Stvari uglavnom nisu crne ili bele. No, ponekada ipak jesu totalno crne. To je slučaj sa onim partijama koje su lobisti inostranih centara moći, a spremne su da brutalno gaze interese svojih nacija i država.

ANTISRPSKI LOBI

Najogoljeniji primer takve partije – zapravo inostrane antisrpske lobističke skupine – kod nas je LDP. Ta stranka – sa grupicom lažnih nevladinih organizacija sa kojima je tesno povezana – bila je i ostala transmisija stranih interesa. Doduše, izgubila je snagu pa je danas samo senka onoga što je nekada bila. To se odrazilo i na značaj koji ima u očima onih koji su u LDP-u i pratećem NVO orkestru videli asistente u vezi sa otmicom Kosova i Metohije, potkopavanjem Republike Srpske i nacionalnog duha u samoj Srbiji, udaljavanjem Novog Sada od Beograda.

Brodolom LDP-a 2014. doveo je do drastično manjih kapaciteta njegovih domaćih „akcionara“ da zadovoljavaju lične interese. Nekome se i u takvim uslovima isplati da bude prvak i tog traljavog lobija, ali za doglavnike je deo kolača postao drastično manji. Stoga su se mnogi razmilili na razne strane. Trbuhom za kruhom. I pri tome ne mislim samo na direktno kurentnu poziciju u našem sistemu. Još važniji je njihov, kako bi oni verovatno sa evroatlantskim šmekom rekli – posredni „benefit“. Kada dođu na mesto koje nešto znači za funkcionisanje srpske države i društva, ponovo postaju interesantni stranim pokroviteljima a to može da se manifestuje i kroz rađanje nekih novih partijskih ili drugih šansi u budućnosti.

Da Vas podsetimo:  Samo narodi koji znaju da se bore naći će branioce svoje stvari

PRAGMATIČNI JASTREB

Stigli smo tako do slučaja Bojana Đurića. On se uklapa u priču kao pogodan ogledni primerak. Za one koji ga se ne sećaju ili ga u moru njemu sličnih nisu zapazili: bio je funkcioner Beogradskog centra za ljudska prava, jedne od NVO koja je, makar dok je on bio njen deo, naglašeno zloupotrebljavala ideju građanskog društva delujući sa propagandnih pozicija u korist naroda sa kojima smo bili u ratnim sukobima tokom devedesetih. Da se time sada šire ne bavim, tu je bilo svačega, od širenja laži o 8 hiljada ubijenih u Srebrenici pa nadalje.

Sa takvim drugosrbijanskim pedigreom Đurić ulazi u politiku i brzo postaje potpredsednik LDP-a, čije stavove je kao poslanik (2010-14) logoreično branio. Posebno bi istakao njegovo zalaganje za ulazak u NATO te kritiku vojne neutralnosti za koju je 2012. rekao da je „mantra koja se ponavlja već dva-tri izborna ciklusa“. Ništa manje nije ga ljutila sklonost vlasti – po njemu i one pre sredine 2012, a kamoli SNS-ovske – da uspostavlja „lažnu ravnotežu između Zapada i Rusije“. Za Đurića su, izgleda, najbolji prijatelji Srbije oni koji su na nju izvršili agresiju 1999. To je mislio dok je bio u LDP, a uveren sam da takav stav ima i danas. No, mora da pazi kada i gde ga ispoljava. Za političku psihorelaksaciju mu služi tviter dok u medijima licemerno odrađuje ono što misli da mu koristi kod vlastodržaca.

Stvar je u tome da je Đurić, pošto je LDP 2014. postao vanparlamentarna stranka, brže-bolje pobegao iz starog društva. Setio se da ne valja ono što je gotovo do juče hvalio (a danas ga nije sramota da kuka nad problemom „naknadne pameti“ u Srba). Doduše, u pokušaju da sačuva obraz, gotovo da se zakleo da će ostati van politike. I da li je to učinio? Pogledajte njegove medijske nastupe u kojima vrve pohvale Vučiću. Kritika je namenjena drugima ali onaj ko je najmoćniji u Srbiji uvek je hvaljen od, prema njemu ne tako davno kritičnog, Bojana Đurića.

NEUKI SAVETNIK

Nije njemu lako. Zasigurno se seća šta je nedavno govorio (radi toga sam namerno izabrao njegove geopolitičke stavove), a onda mu zapadne domaći zadatak da hvali najnoviji premijerov ekspoze (https://www.youtube.com/watch?v=B2JU9GnP7HM) u kome Vučić ističe vojnu neutralnost i potrebu vođenja izbalansirane spoljne politike. Sigurno to Bojana Đurića boli ali profesionalno određuje svoje, isto kao kada je komentarisao događaje posle napada na Vučića u Srebrenici prošle godine (https://www.youtube.com/watch?v=hW6m_l1T5l4). Taj borac za ljuska prava po receptu Nataše Kandić tada nije ni zucnuo o omiljenoj temi svog bratstva – izmišljenom srpskom genocidu, ali se zato, u jeku odbacivanja laži o „genocidu“ od strane oficijelnog Beograda, upinjao da istakne značaj regionalne politike premijera.

Kako bi i bilo drugačije kada je, nedugo pošto je napustio LDP – da citiram par rečenica koje podsećaju na nekadašnja saopštenja komunističkog establišmenta – „prihvatio poziv predsednika Privredne komore Srbije Marka Čadeža da bude njegov savetnik u poslovima korenite reforme PKS“. Hteo ili ne mora da plaća ceh za taj „poziv“. Obično savetnik ima iskustvo u oblasti u kojoj nekoga savetuje. Tako je bar u razvijenim zapadnim zemljama na koje Srbija želi da se ugleda. Međutim Đurić se nije bavio ni radom u privredi a kamoli da je neki ekspert iz domena delovanja privrednih komora u svetu, ali eto dat mu je delikatan posao da se bavi reformom naše. Lepo. No, nakratko ostavimo Đurića po strani a pozabavimo se vlašću koja mu je to, makar indirektno, dopustila.

Da Vas podsetimo:  Fridom Haus: Popovićeve tužbe protiv KRIK-a podrivaju slobodu medija

SVEOBUHVATNOST I RIZIK

SNS je proizašao iz SRS-a, na osnovu procene dela vođstva te stranke da je njen koncept borbe za zaštitu nacionalnih interesa i dolaska na vlast nerealan. U ocenu svega toga sada ne ulazim, bitno je reći da je SRS u odnosu na poredak koji je uspostavljen posle 5. oktobra bila tzv. antisistemska stranka, a one su, po pravilu, manje ideološki sterilne. SNS je, bez obzira što se ograničio na korito umerenih političkih tokova, u nasleđe dobio bar ponešto od toga. Nemalo njegovih kadrova, iako „reformisanih“, bar pomalo su ostali „radikali“, kako u nacionalnom duhu tako i sklonosti da se sruši loš, kako se doživljavalo, „žuti“ sistem.

Bez obzira na proces koji je tu stranku približio evropskom političkom „mejnstrim standardu“, SNS je ipak ostao partija kivnih ljudi zbog socijalnih i nacionalnih poniženja Srbije. No, kao što to po pravilu biva, sa dolaskom na vlast i tu je došlo do devalvacije značaja uverenja. Uz to, radi uspešnijeg snalaženja na vlasti ta partija je postala otvorena za veliki priliv kadrova koji su u nju pohrlili da bi učestvovali u podeli „kolača“. Nedostatak funkcionera sa isksustvom na polju vođenja državnih i drugih sa njima povezanih institucija, kao i težnja da se stekne podrška što širih slojeva, doveli su do toga da SNS postane sveobuhvatna (catch up) partija, sa posledicama koje to ima. Ipak, SNS nije postao anacionalni i totalno idejno amorfni DS; tim pre ne antisrpski lobistički LDP. I oni koji su posle zadobijanja vlasti došli u njegove redove ipak su najčešće ranije bili u DSS-u ili nekom drugom nacionalno i državotvorno opredeljenom krugu.

S druge strane – gle paradoksa – u državnim i drugim institucijama na koje vlast ima neki vid uticaja, neretko na važna mesta dolaze nekadašnji pripadnici pa i antisrpski jurišnici „žute oligarhije“. Tako je od privredne do medijske sfere, a verovatno se radi o želji da se postigne još veći unutrašnji catch up efekat a na spoljnom planu pošalje poruka u prilog demokratičnosti i otvorenosti za saradnju sa Zapadom.

SISTEMSKE BOMBE

Do neke granice i to ima razumljivu političku logiku, ali stvar postaje opasna kada se brod prepuni raznim Đurićima, odnosno kada ljudi baš toliko ekstremno antinacionalnog profila dobiju odgovorne dužnosti u strukturi koja ipak ima nacionalnu političku potku. Neko će reći – to i nije loše. Oni prodaju sebe tj. zbog funkcija se odriču ekstremnog antisrpskog delovanja; pogledajte Bojana Đurića i njegove nastupe u medijima – ni reč u prilog NATO-a ili o izmišljenom genocidu u Srebrenici. Međutim, to je samo površina stvari. Dubinski se njihovim uvlačenjem u sistem postižu mnogo veći i višeslojni negativni efekti.

Jurišnici tzv. druge-Srbije – formalno bivši kao i oni aktuelni – ravnodušni su prema srpskim nacionalnim interesima ili ih shvataju na perverzan način kao da je za nas dobro da se odreknemo KiM, suočimo sa prošlošću tako što bi priznali tuđu krivicu kao svoju a sopstvena stradanja pripislai izmišljenim žrtvama. Sve u svemu vole svoju zemlju kao što se obično „voli“ neprijateljska, a mnogi iz tog tabora na neki način i lobiraju u korist stranaca. To je već i promovisanje laži o prirodi sukoba sa kraja prošlog veka, koja idu u prilog interesa NATO-a, Zagreba i Sarajeva, a kamoli nešto više. I šta onda možemo da očekujemo? Da oni koji su na to bili spremni sada u institucionalnim okvirima rade u srpskom interesu? Sumnjam. I to dok je situacija regularna, a zamislite da nastupi ratna nesreća.

Da Vas podsetimo:  Srbija će stati iza čoveka koji pomaže da države povuku nezavisnost Kosova

Vidimo da naše okruženje postaje turbulentno i ne može se odbaciti mogućnost da u nekom trenutku dođe do sukoba. Oni koji su se u nekoj fazi rada profesionalno angažovali u antisrpskim falangama u takvim okolnostima bi postali jako opasni. Predstavljaju potencijalne tempirane bombe. Da li o tome razmišljaju u vrhu SNS-a koji ih vadi iz naftalina i postavlja u razne (polu)nezavisne institucije? Konkretno kada se radi o Đuriću, da li je neko čitao njegov (koautorski) spis – „Country specific report: Conflict settlement agreement Serbia“ (2007) – namenjen blaćenju Srbije i Srba u svetu i to na omiljeni evroatlantski način tako što neki „pošteni“ Srbi „objektivno“ iznose tvrdnje po meri NATO centara moći, koji su na Balkanu, pretvarajući se da su mirotvorci, izvršili niz agresija a za zlo nabedili druge. To je ubedljivije nego kada oni sami pišu „istorijat“ nedavnih konflikata na našem prostoru.

REINKARNACIJA LDP

Ako je Marko Čadež ravnodušan zbog takvih (ne)dela ljudi koje zove da mu u vezi sa obavljanjem strateški važnih poslova budu saradnici – i tako samo dodatno ide na ruku pričama da je naša privredna komora postala stecište nemačkih, hrvatskih i raznih drugih lobista – uveren sam nije ravnodušan Vučić koji nastoji da u samoj Srbiji i oko nje razbije mozaik laži o našoj preovlađujućoj krivici za raspad Jugoslavije i ono što je u kontekstu toga usledilo. Ali borba za istinu o Oluji i postavljenja raznih Bojana Đurića ne idu zajedno. Kome to još nije jasno neka pažljivo pročita spis koji sam naveo (a dostupan je i na internetu) a, verujem, promakao je pažnji onih od kojih u krajnjoj instanci zavisi novopečena „privrednika“ karijera bivšeg potpredsednika LDP-a.

Po meni negativna, ali uobičajena postideološka „hobi – lobi“ tranzicija političkog života, jedna je stvar, a nacionalno-državni nihilizam je nešto drugo. Ajde što se i kod nas prečesto samo živi od politike a ne i za politiku – to je širom sveta rasprostranjeno – bitno je i kako se živi i radi tj. da li se nanosi (ili je već naneta) šteta nacionalnim interesima. A u tom slučaju, da zbog drugih usluga nagrađuje takav model ponašanja, pa na neki način i da ga ohrabruje (slanjem poruke da se ne uzima za zlo ako se kompenzuje personalno usmerenom spremnošću na služenje), sadašnja vlast nema pravo. Inače smo džabe krečili žute zidove. Bez obzira što je SNS sačuvao i dosta toga nacionalnog, kada se u sistem ugrade razni pozajmljeni kadrovi anacionalne i antinacionalne provenijencije – ozbiljno se rizikuje da se stvari otrgnu kontroli! I bez toga ima suviše kompromisa na račun srpskih interesa, a sa tim na nekim poljima možemo da stignemo do sistemskog oživljavanja duha LDP iako je ta partija gotovo klinički mrtva i van vlasti.

Dragomir Anđelković

Pečat

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime