Kakav otac, takav sin…

1
2463

skoro straijiDanas bi moj otac Momčilo Škoro napunio 80 godina. Umro je, nažalost, pre dvanaest, ali je praktično ubijen mnogo ranije. On je bio suviše jak i ponosan da bi to priznao, ja suviše mlad da bih to tada razumeo. Bio je novinar Politike ekspres. Završio je književnost, i iznad svega voleo da piše i istražuje. Posebno su ga zanimale teme o sudbinama ljudi koji su doživeli neku nepravdu. A toga je bar u Srbiji uvek bilo na pretek.

Serija tekstova o mahinacijama sa izgradnjom vila u Grockoj i na Zlatiboru, a posebno dve napisane rečenice su mu zapečatile karijeru i život. Objavljene 3. marta 1972. godine na stranicama Ekspresa one su glasile: „Tako je za jednog vlasnika izgrađen put. Asfaltna traka ide od druma i završava se pred kapijom“. Na prvi pogled tu ništa nije bilo sporno, osim za vlasnika vikendice i puta Dragoslava Dražu Markovića, tadašnjeg predsednika Skupštine Srbije koji se sam prepoznao.

Kao reakcija usledile su pretnje i saslušanja u SUP-u. Tadašnji direktor Politike Mija Lazarević lansira priču kolektivu kako je moj otac navodno imao brata četnika koji je poginuo na Neretvi i da je ovo njegova osveta. Iako su svi znali da je jedinac, a proverom godina njegovog oca, može jasno da se izračuna da moj deda, sve i da je hteo, biološki nije mogao da nekoga stvori i odgaji za bitku na Neretvi. No, istina nikoga nije zanimala. Formirana je čak za tu priliku i specijalna komisija CK SK Srbije koja je trebalo da ispita ceo slučaj i donese zaključak. Ni njih, naravno, nije zanimala istina već ko stoji iza mog oca i pod čijim je uticajem pisao o „uvaženim drugovima“. Ispitivali su ga gotovo ceo dan i na kraju cinično primetili kako nije ni morao da prisustvuje saslušanju, jer su navodno kasno saznali da nije član partije. Pošto je za sve napisano i još mnogo toga nenapisanog posedovao adekvatnu dokumentaciju, komisija CK SK Srbije je donela jedinstven zaključak kako je „Momčilo Škoro na senzacionalistički način podgrevao stare stvari“.

Da Vas podsetimo:  Ljubica sa (95) radi, trči, svira i šali se pesmom na svoj račun: “Matora sam, matora, ali volim da živim”

Zvanična saslušanja pratili su i stalni anonimni pozivi i različite pretnje, kao i upozorenja „dobronamernih“ da ne vozi kola, da pazi gde se kreće i da nigde ne ide sam. Taman kad su oni naivni poverovali da se bura stišala usledio je serijal o izgradnji kuća na Zlatiboru gde su ugledni Beograđani i Užičani praktično dobijali besplatne placeve na ovoj planini, kao i povoljne kredite za razvoj turizma, tako što su se lažno prijavljivali kao stanovnici Čajetine. Onim najgramzivijima materijal namenjen izgradnji pruge Beograd – Bar je istovaran na placeve i ugrađivan u kuće. Prvi nastavak pod naslovom „Kredit preči od obraza“ je nekako izašao, ali posle drugog „Čajetino, ti si kobajagi moj dom“ na intervenciju, a koga drugog, nego Draže Markovića dalje pisanje je obustavljeno. Da li zbog najave sledećeg nastavka „Poznatim građanima vile ispod tržišne cene“ ili nečeg drugog, serija je brutalno prekinuta.

Tadašnji glavni urednik Ekspresa Miodrag Marović je bukvalno oteran sa posla, jer je dodatno insisitirao da uz objašnjenje o prekidu serijala izađe i stav redakcije da je „novinar Momčilo Škoro sve podatke dobio u Opštinskom komitetu SK, Sekretarijatu unutrašnjih poslova i Investicionoj banci Titovo Užice“. I to je moralo biti izbačeno iz beogradskog izdanja lista. Grupa reportera kojoj je pripadao moj otac je po hitnom postupku rasformirana, a on, kao novinar sa iskustvom prekomandovan da prati pijacu i to onu lazarevačku i mladenovačku. Uz to je išlo i određivanje najnižeg mogućeg ličnog dohotka. I tako punih deset godina.

Zbog dve rečenice i istine koju moćni partijski aparat nije ni pokušavao da ospori već samo da je ukloni kao neprijatnu činjenicu koja ih je zabolela. Svaki novi glavni urednik ili direktor Politike imenovan uz blagoslov Draže Markovića je svoju vernost gazdi dokazivao držeći mog oca pomno na oku, ne dozvoljavajući mu da piše bilo šta drugo osim sa pijace ili iz tržišne inspekcije.

Da Vas podsetimo:  Nikolina i Stefan napravili prvo brašno u vodenici staroj 100 godina

Nevoljno, ali da bi se bar nekako sa oka sklonio onima kojima je toliko smetao, 1982. godine prelazi u politikin nedeljnik Radio TV Reviju. Ubrzo mu je dopalo da radi rubriku o smederevskim funkcionerima koji su na boks meč u Kragujevcu putovali helikopterom o državnom trošku. Tekst, iako složen za štampu izbačen je uz obrazloženje da „Draža Marković u ovom kraju postavlja i šefove sala po kafanama, a kamoli rukovodioce“.

Moćni Draža ga je preko svojih poverljivih kadrova progonio sve do 1987. godine kada je dobio godišnju nagradu Politike za pisanje o istim onim društvenim problemima zbog kojih je toliko godina ispaštao. Tada je Draža već zglajzao, a novom režimu je odgovaralo da se čuje šta je sve negativno radio, pa je tako i mom ocu omogućeno da ispriča svoju priču o onome što ga je snašlo. Mala i nedovoljna satisfakcija za nezasluženi progon i diskriminaciju koju je više od decenije stoički podnosio. Tada nije bilo interneta, društvenih mreža i veoma mali broj ljudi je znao nešto o slučaju Škoro. I ko je znao izbegavao je da priča. Makar javno. Ostala je po neka knjiga koja na to podseća kao „Silovanje sedme sile“ Boška Savkovića.

Povukao se, otišao u penziju, zaboravljen i razočaran. Iako je smatran za jednog od najtalentovanjih novinara koje je kuća Politika iznedrila, njegovo znanje i vrednosti za koje se zalagao nikad nisu adekvatno došle do izražaja. Bar ne onako kako je on želeo.

Zato i nije nikad bio oduševljen mojom odlukom da se bavim novinarstvom. Znao je da ću celog života osim njegovog morati da nosim i svoj krst. A to nije ni malo lako, ni jednostavno.

Znao je da je samo pitanje vremena kad ću napisati ili izgovoriti nešto što se neće dopasti moćnicima na vlasti, kako god da se oni budu prezivali Marković, Milošević, Vučić… I bio je u pravu. Sada znam kako mu je bilo, na koji način su ga lomili, sa kojim je mislima legao i ustajao, kako je zadobio bolest od koje leka, nažalost, još nema…
Mudri ljudi znaju kad šta treba i u kom trenutku govoriti ili pisati. Mi smo bili sve samo nikada mudri. To smo bar više puta dokazali. Ne zna se ko više od nas dvojice.

Da Vas podsetimo:  Dejana je rođena bez ruku, prva je na svetu u paratekvondou i slika nogama, a sada joj se ostvaruje san da položi vožnju

Učio me je celog života da pravda mora pobediti. Kad tad. Da istina mora izaći na videlo. Da čovek mora ostati svoj i kad ga razapnu na raskrsnici koju život pravi, mora ići dalje putem koji je sam izabrao. Čak i kad mu se učini da je posut trnjem i da su svi prolazi zatvoreni.
Ne znam koliko sam uspeo na tom i takvom putu. Imam mnoštvo dilema i pitanja. Moćnici na vlasti i njihove sluge su promenili imena, nose druge odežde i propovedaju drugačiju ideologiju, ali su mehanizmi koje primenjuju kad se osete ugroženima ostali isti.

Želim da verujem da bi bio ponosan na mene i na to kako se držim. Danas bi na njegov jubilarni rođendan verovatno i o tome pričali. Možda bi imao i neki savet za mene. Njegova žena, a moja majka Nadežda koja je sve to s njim preživela pre 40 godina sada to, nažalost, mora da preživljava i sa mnom. Previše i za dva životа, ali sigurno bi smogla snage da umesi bar Vasinu tortu koju je najviše voleo. Skupili bi se i njegovi školski drugovi kojima, inače, mnogo nedostaje, pričalo bi se o njihovoj mladosti i odrastanju na kraljevačkim ulicama, nestašlucima uz Ibar, o fudbalskom podmlatku Sloge u kojem je igrao centarhalfa i Zvezdi, o Buni u Hercegovini gde je mnoga leta provodio i Neretvi gde me je naučio da se bez straha spuštam niz njene hladne brzake…

Škore su poreklom sa Bune, a ona u nama nikad ne miruje. I zato hrabro do poslednjeg daha. A kako drugačije. To je, ionako, jače od nas.

Srećan ti rođendan oče!

Srđan Škoro
skoro
Napisano ocu za rođendan koji nije dočekao!

1 KOMENTAR

  1. Eh, Srđane! Tako je to bilo u zemlji Srba, oduvek. I izgleda, tako će i dalje biti. Ništa se nije promenilo, cenzura urednika i autocenzura novinara je danas verovatno još jača. Mislim da je onaj bivši ministar za (dez)informacije, koji je danas „uzjahao“ kompletnu vlast tako „uredio“ medije, da bi mu na tome pozavideo i neki najcrnji afrički diktator. Niko ne sme ni da pisne protiv njega, on je za Srbe postao onaj iz prve božije zapovesti! Znaš kako beše -„nemoj imati drugih bogova osim mene…“
    Liči na onaj margarin.Ljigav, mastan i „u sve se meša“. Za razliku od te reklame, on sve zna, može i gospodari svima. Tvoj pokojni otac je u celoj nesreći imao bar malo sreće- otišao je u penziju! Od nje je, verovatno bar tada, mogao koliko toliko da živi. Danas, ako se neko drzne pa kritikuje „jahača naroda“, leti na ulicu, u glad, siromaštvo i totalnu bedu. Jer, posla nigde. Ali zato i dalje, ovi uz njega a možda i on, pucaju od bogatstva. Ko zna, možda smo kao narod to i zaslužili. Sećaš se kako su govorili naši stari- posle lošeg dolazi još gore. Pitam se, šta dolazi posle ovog zla. Pakao?
    Lepo je da se sećaš pokojnog oca čije sam članke rado čitao, ali se prisećaš u po Srbe zlo doba!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime