Kakav politički program treba Saši Jankoviću?

Sada kada je Saša Janković objavio da će se kandidovati za predsednika, znamo i kakve su reakcije na taj čin. Stranke su uzdržane i ne izjašnjavaju se, jedni misle da je još prerano, a drugi da treba videti kakav je Jankovićev politički program ili kakav aranžman mogu stranke dogovoriti sa njim kao kandidatom. Nova stranka već neko vreme daje otvorenu podršku, a pojedinci iz DS javno su podržali kandidaturu, kao i neke javne ličnosti poput Svetislava Basare. Ima i onih koji daju podršku, ali su uvereni da je ona uzaludna za ove izbore i da se Janković nije trebao još ili uopšte kandidovati za ove izbore.

Ali, čini mi se da nema jasne slike o aranžmanu u kome bi Janković mogao dobiti podršku stranaka. Ideja koja se najčešće javlja je da bi to zavisilo od toga kakav politički program Janković ponudi, pa bi podrška stranaka došla ili izostala u zavisnosti od tog programa.

Mislim da ovo nije najbolji pristup i da će, ako ostane jedini, sve završiti sa odvojenim kandidatima svake od stranaka i sa nezavisnim kandidatima Jankovićem i eventualno Jeremićem.

Stvari bi trebalo postaviti drugačije. Naime, Saša Janković se kandiduje za predsednika, a ne za premijera. Da bi bio predsednik nije mu potrebna vlastita stranka, niti celovit politički program, jer ekonomija, recimo, nije u nadležnosti predsednika. Janković, program koji mu je potreban, već ima, a to je njegovo nastojanje da se uspostavi vladavina prava, zaštite prava građana i smanje zloupotrebe vlasti na svim nivoima od medija do rušenja u Savamali. Tome je potrebno dodati generalno usmerenje koje se zalaže za veze sa celom Evropom i nastavak procesa ulaska u EU i to je dovoljan program predsednika.

Stranke koje bi podržale ovakvog predsednika, a ta ja podrška potrebna iz više razloga, treba da se slože samo sa ovim tačkama programa, a ne da očekuju da Janković ponudii nešto novo i dovoljno široko da pokrije sve politike, jer će to iščekivanje završiti sa neslaganjem i odvojenim kandidaturama. Oni bi mogli da javno podrže jednog kandidata, ali da u kampanji, bilo da bude i parlamentarnih izbora, bilo da ne, ističu i svoje ideje iz svih oblasti i zašto bi promena vlasti mogla da nešto popravi u Srbiji u odnosu na sadašnje stanje.

Na ovaj način, Jankovića bi mogle da podrže i leve i desnije partije i da se ne pitaju da li na ovaj način daju podršku programu koji nije njihov. Dovoljno je da se slažu da treba sprečiti sistematsku zloupotrebu i uništavanje svih institucija i da to svoje opredeljenje ističu kroz podršku zajedničkom kandidatu.

Ukoliko mogu da se dogovore kako će organizovati kampanju, kako će koristiti sredstva za nju i ko će na kojoj temi u kampanji insistirati mogli bi da imaju istovremeno i kampanju za sebe i kampanju za zajedničkog kandidata. On bi od njih dobio širinu, a oni od njega dosadašnje zasluge u principjelnim borbama za građane i njihova prava.

U svakom slučaju, ako to stranke i ne urade, to mogu da urade glasači, tako što će obeshrabriti odvojene kandidature. I Apel100 i sadašnja individualna podrška koju dobija Janković kao kandidat, pokazuju po kom modelu bi kandidatura mogla da se odvija i bez stranaka.

Ali, mnogo je bolje da se odvija sa njima.

Kao što rekoh, bolje je iz hiljadu razloga, od kojih je glavni da u izbore treba ući svom snagom, ako se već izlazi na njih.

Vladimir Milutinović

www.dvogled.rs