Kako biti slobodan i srećan, šta je koren svega?

0
1167
Foto: printscreen

Kažu kako je Vuk Karadžić bio genijalan kada je uveo ”piši kao što govoriš”. Eh, kako kod nas radi ta mitologija. Evo jednog primera. Proučavam Zakonopravila svetog Save i tu naiđem na staro-srpsku reč svoboždenie – sloboda.

Kada je Vuk Karadžić uveo pisanje reči po zvučnosti izgubili smo koren reči i više ne znamo tačno poreklo svake reči. U engleskom i drugim jezicima reči se pišu po tvorbi a ne po zvučnosti, komplikovanije je ali zato možeš da vidiš od čega je ta reč potekla i kako je sastavljena.

svoboždenije
sve bog daje
svo bo da
slo bo da

Drugim rečima sloboda je ”sve Bog daje” ali bez ovde izloženog objašnjenja teško biste bili svesni prisustva Boga u reči ”sloboda”.

Zato ne volim Vukovu reformu i to uvođenje pojednostavljenog jezika. Nekada je bilo potrebno samo da čuješ kako neko govori pa da ti bude jasno sa kim imaš posla. Nakon Vukovih reformi, svi govore slično i slabo se razlikuje obrazovan gospodin od ostalih, pa onda gledamo kako je neko obučen, šta vozi ili koji sat ima kako bi prepoznali sa kim imamo posla. Međutim, ovakvo gledanje i te kako može da zavara.

Od đavola

Kada vidimo da reč sloboda sadrži u sebi Boga, odmah mi padne na pamet da je i reč bogat nekad značila da je to neko ko zna za Boga. Pisao sam već o tome pa neću o tome široko ali da li ste znali koja je reč ranije korišćena za đavola??

Bes.

Otuda kada je neko ”besomučan” on je ustvari besom-mučen, tj. muče ga neki đavoli. Zaista kada je neko pobesneo on kao da je opsednut, reaguje nekontrolisano i agresivno. Zato se molitva u hrišćanstvu koristi da bi se umirili i približili Bogu. To umirenje je nekako suprotno od besa.

Kad je neko obesan, on je ustvari arogantan, a to je suprotno od skromnosti koja se smatra velikom hrišćanskom vrlinom. Kada nekom kažeš da ”ide bestraga”, to je isto kao da si rekao ”idi dođavola”…

Ako je reč bogat od Bog i predstavlja da imate nešto, onda bez predstavlja kada nemate nešto. Čini mi se da je u nekom trenutku bes je prešao u bez. Tako imamo besposlen, pa bezočan, bezobziran, bezobrazan, bezuman…

Kako biti bogat sa malo?

Davno sam probao da čitam Novi zavet i tamo naiđoh na kriptovanu poruku:

Onaj ko ima ono malo, on će uvek imati sve više,
a onaj ko nema ni to malo, njemu i kada dobije neće biti dovoljno
i uvek će biti siromašan.

Dugo nisam razumeo šta je pisac hteo da kaže i nije mi bilo jasno. Hrišćanstvo nije za tupane i prepuno je skrivenih poruka u metaforama. Vrata se ne otvaraju svakome lako. Šta je pisac hteo da kaže?

Onaj ko ume da uživa u malim stvarima taj će uvek biti bogat. Recimo onaj ko voli da čita, ko uživa u porodici, ko voli da neguje baštu ili crta nešto. Kada vi uživate u malim stvarima onda ste već bogati i zato je sve što dođe preko toga čist dobitak.

Sa druge strane onaj ko ne ume da uživa u malim stvarima, za njega nema nade, jer nikad nije dovoljno ništa što dobije. Njega novac ne zadovoljava jer teži samo da ima više i više, a ne razume da je novac samo alatka. Kada zaradi milion, on bi deset miliona, a kada zaradi deset on vidi nekoga ko ima sto miliona i nikada nije zadovoljan.

Da Vas podsetimo:  Ljubav u doba korone

Niko se nije rodio bez ičega. Svako je dobio neki dar od Boga samo treba da ga u sebi nađe. Ako se potrudi da nađe to malo, on postaje Bogat. Oni koji misle da nemaju ništa oni ustvari ne gledaju u sebe, već gledaju šta drugi imaju. Zato im se čini da nemaju ništa jer se porede sa drugima. Ovo se posebno odnosi na Fejsbuk generaciju.

Tako isto za ljude koji nikad nisu zadovoljni ima izraz u srpskom jeziku – kažemo da su besni. Imamo i poslovicu ”kad deca nisu besna, kuća nije tesna”. Onaj koga ne muče besovi, lakše će biti srećan i osetiti bogatstvo.

Zapadni koncept sreće

Danas kada kažemo sreća, mi ustvari mislimo na zapadni koncept fortune i on nema baš nikakve veze sa načinom kako je nekada kod nas definisana sreća.

Zapadna kultura je u večnom padu jer je zasnovana na Makijavelijevom ”cilj ne bira sredstva”, ovo bi zahtevalo dugo objašnjenje ali reći ću samo da odatle danas imamo današnji koncept sreće gde je sreća ustvari kada je sve onako kako vi želite.

Da bi dobio ono što želiš i bio srećan tebi treba puno para i sva zadovoljstva će ti biti dostupna. Kako cilj ne bira sredstva, na zapadu a i kod nas danas, oni koji su poduzetni i poslovni ustvari beskompromisno se trude da u životu zarade što više para i da pri tome uživaju. To je ultimativni uspeh i sreća po šablonima zapadne kulture – pare i uživanje.

Nekoliko vekova je trajala ta promena obrasca sreće iz starog pravoslavnog načina preko renesansne fortune do danas. U srednjem veku ikona je bila na sred zida dnevne sobe a danas je na tom mestu televizor. Isto tako, ne ide se više u crkve i hramove jer njih su zamenili tržni centri, umesto brojanice imate kreditne kartice, a umesto Boga imate novac. Više niko ne gleda u sebe već svi gledaju šta imaju drugi. Bes.

Kako prokleti svoju decu?

Roditelji danas pričaju svome detetu kako je ono najbolje i najlepše na svetu i kako može biti bilo šta što poželi u životu samo ako se potrudi dovoljno. Takođe mu prenesu da je cilj života da ono bude srećno. To je potpuno kontra od onoga kako je ranije podizano dete u srednjem veku.

U srednjem veku bi recimo ćerka jednog pekara iz malog mesta ugledala princa kako prolazi na belom konju i pitala tatu: ”Tata da li bi ja možda mogla da budem njegova princeza?”.

On bi joj rekao da je sigurno da će biti pekareva kći i da će raditi u pekari i možda naći nekog poštenog momka u selu. Postoji mala šansa da postane princeza ali da je to do Boga. Ipak, objasnio bi joj da je mnogo veća verovatnoća da je princ ugleda i iskoristi, da ostane trudna i ostavljena.

Da Vas podsetimo:  Bogorodica Ljeviška – biser naše kulture, vršnjakinja pariske katedrale Notr Dam, uništena je u pogromu 2004 g.

U to vreme koncept Boga je bio konkretan i ljudi su bili mnogo svesniji da nije sve do njih i da treba biti zadovoljan malim. Koncept Boga je predstavljao ”veliki random” ili nepoznato-nemerljivo o čemu priča Nikolas Taleb u svojoj knjiži Crni Labud. Prihvatanje ”volje Božije” je smanjivalo stres i pomagalo ljudima da prihvate svoju situaciju i da se snađu u njoj.

Tata u srednjem veku ne bi pričao šarene laže kao roditelji danas i obećavao ono što nije od njega da obeća. Ne bi rekao ”da može biti šta god poželi i da je cilj života da bude srećan” jer ste sa time svoje dete prokleli.

Vi ste ustvari time što ste rekli programirali svoje dete da ne bude zadovoljno u životu jer se na kraju često ne desi ono što mi želimo. Kažu ”ja sam završio fakultet i imam diplomu, a vidi kako živim…”. Da, to je zato što mu roditelji nisu objasnili da nije sve do njega i što su mu obećali ono što nije do njih. Mnoge želje nisu realne ili nije momenat da se ispune.

Još su roditelji dodali ono ”samo ako se potrudi dovoljno” i ako da sve od sebe. I onda kada dete ili mladi čovek posle sveg svog truda ne dobije ono za šta se potrudio, ono ili padne u depresiju ili se napne još više u nameri da uspe. Neki se napnu toliko da ako treba prodaće i svoju dušu.

Roditelji ustvari na taj način prenose onu Makijavelijevu krilaticu ”kako cilj ne bira sredstva”, a ne uče decu da nije sve do njih i kako treba da prihvate život kakav im je dat i da tu nađu zadovoljstvo i da se trude i menjaju ga lagano ali ne toliko da ostanu bez svoje duše, obraza, sreće, zdravlja, slobodnog vremena ili porodice. To napinjanje života bez osluškivanja je rezultat zamene koncepta Boga konceptom sudbine.

I najgore od svega je kada roditelji kažu ”cilj života je da ti sine budeš srećan”, a pri tome ne objasne šta to znači biti srećan ili definišu sreću kao ”šta god tebe čini srećnim”. I onda mladi čovek se oženi, dobije dete i u prvoj većoj krizi kada krene da se svađa sa ženom, on kaže sebi ”Šta će meni ovo? Ja treba da budem srećan, a nisam srećan ovako…” i onda porodica puca. On diže ruke jer od malena smatra da je cilj života da on bude srećan.

Ovo je samo jedan primer, međutim ljudi se predaju oko bilo čega čim zahteva napor jer nisu srećni kad se naprežu. I onda mnogi mladi sede u kafiću i grckaju kašičicu, ili igraju igrice po ceo dan ili završe ko narkomani… I roditeljima ne bude nikako jasno gde su pogrešili, a ne vide da se on drogira zato što je on ustvari tako srećan. Oni su mu rekli da je cilj života da bude srećan.

Kada je život predstavljen kao pitanje izbora i želje, sve podseća na veliku samoposlugu. To je ono što nam mediji projektuju danas. Možeš biti bilo šta što poželiš samo ako imaš dovoljno para.

I tako nastaje ta fantazija izbora za sreću. I onda momak ili devojka kasnije bira da li će imati porodicu ili je možda bolje da se ne vezuje i juri sojke ceo život? Što da se smara sa decom kada nije dobro za karijeru? Ili zašto ne bih ceo život igrao igrice, kockao se, gledao fudbal, pio pivo jer tako sam srećan? Ili zašto moram da budem muškarac, kada mogu da budem žensko? Ili što da budem Srbin, kada mogu biti Amerikanac?

Da Vas podsetimo:  Srbija ,,mesije,, za sve komšijske zulume

Danas ljudi biraju i zemlju u kojoj će živeti. Ne zbog toga što im je loše, već zato što misle da će tamo negde biti još bolje. Dobro je ali nije im dovoljno dobro. Bes.

Da samo malo razmisle, shvatili bi da imaju mnogo više nego što su njihovi dedovi imali. I onda ljudi odlaze, jer porede Srbiju i Nemačku. Ne sete se da porede Srbiju i Zambiju pa da se teše, nego odlaze tamo gde je ”obećana zemlja” ili ”američki san”.

Šta je stvarno sreća?

Nije fortuna sreća kažem vam… jer ”cilj ne bira sredstva” je totalna kontra od pravoslavlja gde je bitno da sve bude u skladu.

Trebalo mi je vremena da shvatim i kopao sam dosta po starim knjigama da uhvatim tu razliku između istočne i zapadne civilizacije. Naše knjige uopšte ne pominju reč sreća, obratite pažnju kada je Božić ili Uskrs šta je u crkvenim čestitkama. To je porodica, rađanje, ljubav, zdravlje, mir, sloga i blagoslov. Eto vam recepta za uspeh.

Sreća je kada imaš porodicu, kada se deca rađaju, kada su svi zdravi, kada porodicom vlada ljubav i sloga, kada sve ide uz blagoslov i kada je mir, a ne rat i svađa. Prosto je ali najočiglednije stvari često je najteže shvatiti.

Inače šta znači naša reč ”sreća”? Mi smo srećni kada se srećemo sa drugima.

Šta ti vrede pare kada sediš sam u svojoj divnoj vili? Srećan si kada to drugi vide, kada se vidiš sa devojkom, kada si sa porodicom, kada odeš u goste, na slavu, na rođendan, u kafanu, kada dobiješ poklon, kada nekom pomogneš, kada ti dođu prijatelji, kada nekog počastiš… sve ove stvari podrazumevaju da se sretneš sa nekim.

Davno je zaboravljen taj koncept i prešli smo na zapadno značenje reči sreća. To objašnjava zašto u našoj kulturi gosti imaju tako visoko mesto. Svi znamo kada odemo u goste kod nekoga na selo a oni nas dočekaju srdačno i naprave pravu gozbu iako oni sami ne žive tako svaki dan. Ovaj običaj pokazuje kako je sve to ukorenjeno u našu kulturu vekovima. To su odjeci pravoslavlja i naše visoke kulture srednjeg veka.

Eto, jedna reč iz Savinog Zakonopravila me je podstakla na razmišljanje o slobodi i sreći. Previše gledamo šta drugi imaju, mislimo da možemo sve da biramo u životu i da je život nepravedan što mi nemamo nešto što drugi ima. Mi smo tužna Fejsbuk generacija. Zavidni smo jer živimo u onlajn fantaziji, a nemamo vremena za druženje. Ne srećemo se i zato smo nesrećni.

Želim vam da promenite način razmišljanja i da dosegnete svoboždenije. 🙂

PS.

Kukavica kuka i na punoj trešnji,
Slavuj peva i na suvoj grani.

Vladika Nikolaj

Izvor: milos.io

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime