Da li je neutralnost moguća kada je reč o zapadnobalkanskim državama koje uglavnom zavise od spoljnih ekonomskih, političkih, pa i vojnih faktora? U Bosni i Hercegovini su o tome podeljena mišljenja.
Više nema klasičnog koncepta neutralnosti, kaže za DW direktor banjalučkog Centra za međunarodne odnose Miloš Šolaja. On podseća da je to proizvod iz vremena „ravnoteže snaga“, kada je neutralnost podrazumevala i pravne garancije suseda, kao i velikih sila.
„Koncept neutralnosti definisan je Haškom konvencijom iz 1907. godine, ali su danas međunarodne okolnosti drugačije. Sve neutralne države u Evropi okružene su NATO ili nekom drugom silom, a klasičnu neutralnost danas narušava i evropski sistem bezbednosti. Međutim, ako bi, primera radi, Nemačka i neke druge evropske države garantovale neutralnost nekoj zemlji na jugoistoku Evrope, na primer BiH, to bi bilo od velikog značaja za tu državu, jer bi je oslobodilo prevelikih davanja za odbranu“, kaže Šolaja.
On tvrdi da bi u tom slučaju demilitarizacija bila moguća i poželjna. „Stajaće vojske su veoma skupe, što je problematično u političkom i ekonomskom smislu. Demilitarizacija bi uticala na brži razvoj, stabilnost i bolje odnose u regionu. U tom smislu bih podržao demilitarizaciju neutralne države, s tim da tu neutralnost garantuju druge države“, kaže Šolaja.
Politička neutralnost prihvatljivija od vojne?
Za vojnopolitičkog analitičara iz Sarajeva Đuru Kozara, politička neutralnost BiH prihvatljivija je od vojne, dok Srbija, kako ističe, neće dugo moći da vodi „dvostruku igru“. „Osim BiH i Srbije, države Zapadnog Balkana su se opredelile za NATO, potvrđujući da vojna neutralnost u balkanskim uslovima nije dobra opcija. Srbija je u ovoj priči poseban slučaj. Aktivna je u NATO-programu ’Partnerstvo za mir’, a održava bliske odnose i sa Rusijom koja je naoružava. Takva dvostruka igra Beograda neće dugo potrajati, jer Srbija trpi sve jače pritiske iz Vašingtona, Brisela i Moskve“, smatra Kozar.
On je uveren da BiH ne sme biti vojno neutralna, posebno ne demilitarizovana. „Sve dok nije pod ’bezbednosnim kišobranom’ NATO, BiH se može suočiti sa pretnjom raspada. Opredeljenje da se ide u NATO, što je utvrđeno mnogim dokumentima, prirodan je put BiH i na njemu se, i pored trenutnog protivljenja jednog entiteta, mora istrajati. Veliki su benifiti od članstva u NATO, jer bi u okviru tog saveza BiH bila politički stabilna, teritorijalno sigurna i bogatija za nove investicije iz inostranstva, jer kapital traži sigurnost. Članstvo u NATO košta, ali to što se ulaže vraća se na mnoge načine i nijedna država-članica u tom smislu nije oštećena“, kaže Kozar.
Demilitarizacija u militarističkom okruženju
Kozar je protivnik demilitarizacije BiH, jer se njeni susedi Hrvatska i Srbija naoružavaju „do zuba“. „Oni imaju jake oružane snage koje stalno moderniziraju. Na primer, Srbija sopstvenom borbenom avijacijom kontroliše svoj vazdušni prostor, a Hrvatska, osim što štiti svoje nebo, usluge za čuvanje vazdušnog prostora daje i Crnoj Gori koja je članica NATO. A to će raditi i u Makedoniji koja uskoro ulazi u taj vojni savez. Vojske suseda BiH imaju specijalne brigade za borbu protiv terorizma, dok su jedinice za podršku u Oružanim snagama BiH redukovane i praktično ograničene u kretanju na sopstvenoj teritoriji“, upozorava Kozar.
Zbog ideoloških predrasuda nije lako rešiti međunarodnu poziciju BiH u smislu vojnopolitičke (ne)svrstanosti, potvrđuje naš sagovornik. „U entitetu Republici Srpskoj narod plaše NATO stalnim ponavljanjem priče da je NATO u ratu bombardovao položaje Vojske RS, a ne kaže se zašto je to učinjeno. Taj savez je bio primoran da iz vazduha deluje da bi sprečio dalje ubijanje civila u opkoljenom Sarajevu, gde je do 1995. ubijeno gotovo 12.000 ljudi. Drugo, lideri RS tvrde da ne žele granicu između Srba na Drini, ali Drina jeste granica između dve suverene države BiH i Srbije. Treće, krajnje je vreme da RS u vezi s NATO prestane da imitira Srbiju, jer RS je entitet u suverenoj i međunarodno priznatoj državi BiH, a ne pokrajina u Srbiji“, kaže Kozar.
Propuštene prilike
U Bosni i Hercegovini je 2009. godine postojala politička saglasnost za članstvo u NATO, kada su usvojeni i određeni dokumenti kojima se definiše put BiH u Severnoatlantski savez. Put BiH u NATO preciziran je i u važećem Zakonu o odbrani. Miloš Šolaja podseća da NATO nije dovoljno brzo reagovao u slučaju BiH, što je i drugim silama omogućilo delovanje u toj zemlji, ali i u regionu.
„Prilika za priključenje BiH NATO propuštena je 2009. godine, jer je Savez bio suviše spor i neodređen u pogledu prijema BiH. Od te godine, Rusija, Turska, pa i Kina su mnogo snažnije politički i ekonomski prisutne na jugoistoku Evrope. Zato mislim da bi jedna izbalansirana neutralnost sada bilo bolje rešenje od nadmetanja velikih sila da ostvare prevlast u ovom delu sveta. To se, pre svega, odnosi na BiH i Srbiju“, kaže Šolaja.
Koncept neutralnosti u smislu članstva u vojnopolitičkim savezima primenjivale su i druge evropske države, poput Austrije, Finske, Irske, Švajcarske i Švedske. Oko modaliteta neutralnosti Srbije brojne su kontroverze, jer samoproglašena vojna neutralnost ne obavezuje zaraćene strane da je poštuju. Bosna i Hercegovina još traži svoj put, a aktuelno političko rukovodstvo te zemlje za sada je opredeljeno za integraciju u Evropsku uniju.
Samir Huseinović
Izvor: dw.com
Svi zvanicni NATO pakta govore da su nam prijatelji pa bi u tom duhu bilo logicno da smo mi bezbedni sve dok nas okruzuju takvi prijatelji.
Zasto bi morale BiH i Srbija u NATO kad nas prijatelji lepo okruzili i cuvaju nas pkao kap vode na dlanu. Ako oni nemaju prema nama osvajacke tenzije niti zle namere onda je nepotrebno da nas uvlace u svoje redove. Prijatelji neka to i dokazu svojim delima i ponasanjem.
NATO tvrdi da sluzi u mirovne svrhe znaci nem razloga da brinemo osim ako nas oni lazu.
NATO se trudi da sve zemlje evrope budu u njihovom sastavu a ja pitam cemu ako se svi bore za mir i sluze ocuvanju mira?