Srbija je imala burnu istoriju i istu takvu ustavnu istoriju. Društvo je prevelikog broja diskontinuiteta — od monarhije do republike, od kapitalizma, preko socijalizma do ovog danas. Pritom, nema kulturu dijaloga političkih subjekata. Kako onda doći do konsenzusa o najvišem pravnom aktu?
„O Ustavu se mora razgovarati na svim nivoima sa političkim strankama, NVO, u svim sferama društva, ali da to treba činiti sa idejom kako vidimo Srbiju za 30 godina. Potreban nam je širok konsenzus. A da neko oktroiše Ustav, to se neće dogoditi“, napomenuo je predsednik Srbije Aleksandar Vučić sumirajući rezultate rada na premijerskom mestu.
Inače, priče o potrebi i opravdanosti promene Ustava Srbije počele su već sledećeg dana posle njegovog donošenja 2006. Poslednjih godina gotovo sve političke stranke, neke nevladine organizacije, ali i pojedini intelektualci, pa čak i oni koji se mogu nazvati „ustavobraniteljima“, imaju jedino sporenje oko toga koje delove najvišeg pravnog akta bi trebalo promeniti.
Kritičari važećeg Ustava posebno ističu status autonomnih pokrajina — posebno preambula za KiM, potrebu za decentralizacijom, nedostatke izbornog sistema, ovlašćenja predsednika države, neadekvatno regulisana ljudska prava, zaštitu podataka. Stručnjaci napominju važnost i neophodnost širokog konsenzusa prilikom eventualnog donošenja novog najvišeg pravnog akta.
Kako, dakle, napraviti preko potrebni konsenzus kad su srpske stranke kao rogovi u vreći.
Ne valja, a komplikovano
Da je za promenu Ustava predviđena dosta komplikovana procedura podseća profesor političkog sistema sa Fakulteta političkih nauka Milan Jovanović, dodajući da su sve stvari na kojima se u debatama o promeni Ustava insistiralo krupne teme, s obzirom na to da je Srbija izrazito podeljeno društvo, pa da je oko toga teško skupiti kako politički tako i konsenzus sa javnošću, građanima, koji bi omogućio da se takve promene i dese.
Stranački konsenzus je postignut 2006, sugeriše Jovanović, ali i dodaje da su se odmah čule kritike pa zbog toga savetuje da bi trebalo težiti konsenzusu koji će uspostaviti dobra rešenja, a ne samo konsenzusu koji bi mogao da donese neku promenu Ustava o kome ćemo posle govoriti kao o lošem rešenju.
„Za to treba dosta političke volje i treba političke veštine, jer ako želimo da menjamo Ustav, onda će taj konsenzus podrazumevati da vi koji predlažete jedno rešenje prihvatite nešto što predlažu drugi, da bi se taj konsenzus izgradio. U ovom momentu mi to deluje dosta daleko na političkoj sceni, ali ne treba da budemo pesimisti da je takva stvar nemoguća“, jasan je Jovanović.
Prema mišljenju profesora ustavnog prava sa Univerziteta u Novom Sadu Slobodana Orlovića, predsednik Vučić govori o potrebi širokog konsenzusa jer ima u vidu da je sam ustavni postupak i pravno i politički zahtevan.
„Traži se dva puta dvotrećinska većina u Skupštini i na kraju potvrda na referendumu od strane birača. Otuda postoji i određeni strah kod onih koji bi u takav poduhvat krenuli da li će se doći do kraja i Ustav izmeniti“, kaže Orlović za Sputnjik.
Manjkavosti pretpolitičkog društva
Imamo konsenzus kao pravni pojam i konsenzus kao politički pojam, dodaje Orlović, koji smatra da nikad nećemo doći do tog potpnuog legitimiteta, odnosno, da svi glasaju za promenu Ustava jer to prosto u realnom životu ne postoji, dok je pravni konsenzus zahtevan, ali kudikamo skromniji od toga da se sve obuhvati u potpunosti.
„Dakle, imao dve trećine poslanika, to vam je nešto manje od 200 poslanika koji treba da glasaju za Ustav. To može biti čak i neka relativna većina, pa tako i relativni konsenzus koji bi formalno-pravno bio dovoljan za promenu Ustava. A onda bi se verovatno kroz obrazlaganje tih promena učinilo da se i tako dostignuti, tako da kažem, relativni konsenzus poveća“, predlaže Orlović.
Pojašnjavajući šta to srpskom političkom društvu fali pa ne može da postigne konsenzus o najvišem pravnom aktu kakav već decenijama i vekovima imaju neka druga društva, profesor Jovanović kaže da je Srbija imala burnu istoriju, a takva je bila i njena ustavna istorija.
Veliki broj ustava, tumači Jovanović, govori da Srbija nije do kraja izgradila sebe kao političku zajednicu i ne postoji saglasje oko nekih bazičnih vrednosti koje će biti zapisane u taj dokument koji označava ustav.
„Ti bazični principi oko kojih se mi slažemo — da hoćemo demokratiju, da hoćemo podelu vlasti i da hoćemo garantovanje ljudskih prava i sloboda — podrazumevaju da se složimo i u nizu drugih finesa kako će ti principi biti institucionalno dizajnirani i sprovođeni u praksi“, naglašava Jovanović.
Toga, međutim, u javnosti, prema njegovom mišljenju, nema, zbog velikog broja diskontinuiteta — monarhija, republika, socijalizam, kapitalizam, ostrašćenost prilikom promene vlasti, izražena sklonost ka strančarenju, a mala spremnost za građenje kompromisa i zajedničkih rešenja koja bi trebalo da znače da se ne prihvati sve moje, ali ni sve onog drugog, nego da gradimo neku sredinu.
„Rekao bih da imamo i jednu vrstu političke kulture koja nije bila naviknuta na traganje za konsenzusom, političku kulturu koja se bazirala na ušančenosti na svoja uverenja i stavove koja se prenela na političke stranke i rekao bih da političari koji su insistirali na toj vrsti podela nisu tražili dodirne tačke“, obrazlaže Jovanović.
Kako god, sumira ovaj profesor političkog sistema, politička elita je uvek odgovorna za stanje u društvu i političkoj zajednici. Ako oni uspeju da nađu zajednički jezik oko tih bazičnih vrednosti, oni će ubediti i svoje pristalice i simpatizere i taj će se jaz lakše premostiti. A za to je, navodi, potrebna kultura dijaloga, razgovaranja, slušanja argumenata drugih, ma kako nam se oni činili neverovatnim i neprihvatljivim.
Nenad Zorić
rs.sputniknews.com
