Kako se bliže republički i lokalni izbori situacija svakim danom, kada je reč o delu srbistanske opozicije koja zastupa ideju bojkota istih, sve više podseća na onu narodnu priču o tamnom vilajetu. Ako bojkotuješ izbore sledi kajanje baš kao i u slučaju da na njima učestvuješ.
U prevodu kako god se okreneš, stražnjica ti je pozadi.
Poraz Vučićevih pajtosa Erdogana i Orbana na lokalnim izborima u Istambulu ili Budimpešti neke je podsetio na srbistanske lokalne izbore 1996. godine, i Miloševićev poraz u većim gradovima. Stoga su poslednjih dana sve glasniji oni koji smatraju da rušenje gospodara Vučića i njegovih s koca i konopca skupljenih naprednjaka treba započeti na lokalu baš kao one 1996. godine. Zvuči logično, ali samo na prvi pogled.
Biće da njeni zagovornici svesno ili nesvesno prenebegavaju činjenicu da su za tako nešto potrebni odlučnost, energija i poverenje, koji su, tokom dve i kusur decenije koliko je prošlo od pomenutih izbora 1996. godine, uzaludno protraćeni. Drugim rečima onih tridesetak odsto izbornih apstinenata koji bi mogli doneti izbornu prevagu ne kulira izbore iz kaprica, već zato što ne želi da po ko zna koji put od dva zla bira ono manje. Odnosno da je najveći deo aktuelne srbistanske opozicije ne jednom bio u prilici da uradi sve ono što danas obećava građanima, ali su nad opštim prevagnuli neki drugi interesi. Stoga sada u najmanju ruku kao dobar vic zvuči izjava Ilić magistra Velimira, da je vreme da on i ostali pošteni dođu na vlast.
U situaciji kada ni liderima, bez obzira šta izjavljivali, nije baš najjasnije šta činiti, šta onda očekivati od običnih građana od kojih se očekuje da realizuju ideju bojkota. Naročito ako se u vidu ima ono što se dalo pročitati između redova u izjavama pojedinih evropskih parlamentaraca koji su u Srbistan došli da posreduju u dijalogu vlasti i opozicije. Izjava koje nedvosmisleno ukazuju da gospodar Vučić uživa podršku Brisela, Vašingtona, Berlina… barem dok ne privede kraju domaću zadaću koja je pred njega postavljena. Ili možda još uvek mislite kako oni tamo u Uniji pojma nemaju na kom nivou su u Srbistanu medijske slobode, pravni sistem, socijalna prava, korupcija i kriminal?
Ali ko da se sad oko toga uzbuđuje kada mediji i narod srbistanski imaju važnijih briga od izbora i bojkota. Ko da bre o tome misli kada je srbistanska nacija preokupirana važnijim stvarima. Da li je u Zadruzi zaista došlo do pušnjave pred kamerama ili je sve bilo foliranje i šta bi Kiji da na Slobu potegne kuhinjski nož.
Laku noć Srbistanci!!!
Moram da se zahvalim autoru ovog teksta. Ovo „srbistanci“ je jako prepoznatljivo kod njegovog pisanja, i uglavnom se nalazi vec u prvoj recenici svakog teksta. Tako da odmah znam da mogu da preskocim citanje istog, i postedim sebe drugosrbijanske kuknjave a i ustedim koji minut u zivotu. Drugosrbijanci, jedna od posebnih pojava u svetu beskicmenjaka. Tesko da bi ih i Darvin razumeo.