Kako i zašto iskoreniti masovne stranke u Srbiji

Sprečavanje bujanja masovnih stranaka jednako je tzv. „isušivanju močvare“, u kojoj se razvija korupcija u Srbiji

Milivoje Gajić, aktivista SNS, poginuo je lepeći plakate Aleksandra Vučića, kandidovanog za predsednika Srbije. Milivoje je poginuo pretrčavajući autoput Beograd – Novi Sad kod Stare Pazove, pokušavajući da dotera plakate na bitnom mestu za prepoznavanje njegovog stranačkog vođe i kandidata za predsednika Srbije 2017. godine. To se desilo u noći između petka i subote, prošlog vikenda ovog marta.

Za Milivoja kažu da je imao 51 godinu, prosečan aktivista SNS. Ništa više ne kažu u medijima. Ali kažu u komentarima na netu. Oni što anonimno komentarišu. Kukavice što se najlepšte roje u virtuelnoj rulji. Rulji što najlepše obitava po kloakama nekih sajtova. Kažu: ako, tako mu je i trebalo kad lepi Vučića! Šta je tražio na autoputu? Upropastio je život vozaču opel astre! Sigurno je uhlebio na državnom poslu sebe ili sina… I sve tako slično, kažu…

A Milovoje, imao je 51 godinu. To su one godine u kojima nemaš šanse da nađeš posao u Srbiji kojoj baš dobro ide. Osim ako nisu tajkun, ili političar, ili ti do poštenog posla i nije stalo.

Zato je Milivoje u 51. godini i preskakao ogradu na autoputu i trčao da podesi plakat svog vođe – nije imao drugog načina da dođe do hleba, nasušnog nego da lepi plakat, da tako, noću između petka i subote zaradi ili odbrani posao u nekom javnom preduzeću, posao najverovatnije na određeno vreme, plaćen ne više od 300 evra u dinarskoj protivrednosti. Milivoje je znači za tri meseca po 300 evra bio spreman da rizikuje život. Milovoje nije uspeo, a mnogi milivoji to preživljavaju već godinama i već danima.

I da pojasnim: tih milivoja u Srbiji trenutno ima 500.000 u SNS. Tako je Srpska napredna stranka postala jedna od najmasovnijih političkih stranaka u istoriji Srbije (ne računajući komuniste u vreme njihove diktature, kada je skoro svaki punoletni građanin morao da bude njihov član ako je zaposlen i na nekoj poziciji).

Da uporedimo: CDU Angele Merkel ima 500.000 članova – isto koliko Vučićeva SNS. Samo, Angela ima toliko stranačkih kolega na Nemačku od 80 miliona, a Vučić ima toliko milivoja na naših ni osam miliona. Da, tu nešto nije u redu. Nije u redu – masovna stranka. Nije dobra ni u Nemačkoj, a tek koliko nije dobara kod nas.

ŠTA MOŽETE SA STRANKOM OD 500.000 ČLANOVA

Olakšavajuća okolnost za Vučićevu SNS je to što je i, sada smešna, DS u vreme svoje svemoguće vlasti imala oko 200.000 članova, i SPS je u vreme svoje vlasti imala nekoliko stotina hiljada članova, čak je i kilavi DSS imao preko 100.000 članova kada je vladao Srbijom.

Kada imate stranku od 500.000 članova, onda je mnogo veća verovatnoća da će neki opel astra naleteti na vašeg člana i da će neki baš vaš član nasrnuti na policajca u Novom Sadu, da će baš vaši članovi da se biju na kutijama i da kidnapuju odbornike, da će baš vaši članovi da dožive poniženja u kampanjama od vrata do vrata.

Kada imate pola miliona članova, onda je sigurno da će sva vaša obećanja svima njima biti laž za većinu od njih i da će baš ovog puta neki od njih biti spremni da podlete pod točkove kola kako bi ovog puta zaslužili da im ispunite obećanje o poslu za stalno, o kreditu za ozbiljno, o nameštenju za nekog njihovog bližnjeg…, jer znaju da drukčije u ovoj nesrećnoj zemlji do toga neće doći kada napune 51 godinu, kao nesrećni Milivoje.

A šta je 500.000 članova jedne stranke, bilo vladajuće ili opozicione, u jednoj siromašnoj zemlji kakva je Srbija? To je telo za sebe, to je posebna celina, deo naroda koji sa izbornom pobedom svoga vođe smatra da ima pravo da ostvaruje neke svoje interese nasuprot onih ostalih građana koji su ili izgubili izbore ili u izborima nisu ni učestvovali pošto nisu članovi ni jedne stranke. To je piratska, gusarska družina koja smatra da ima pravo da čerupa opšti interes kao svoj plen posle osvojenih izbora, jer oni su se za to borili. Oni su lepili vođine plakate, oni su išli od vrata do vrata dok su ih komšije prezirale, oni su okretali telefonske brojeve kao anketari dan i noć, oni su strepeli na biračkim mestima, neki od njih su i tukli i dobijali batine, neki od njih podletali pod točkove, neki od njih su i poginuli… za svog vođu, za njegovu pobedu. Pa valjda je pošteno da oni dobiju neki posao u javnom preduzeću pre ostalih, majku mu!

RODNA MESTA GRAĐANSKOG RATA

To su masovne stranke – mesto gde se okuplja stranačka rulja, mesto gde se izvikuju stranačke vođe i obogotvoruju, mesto gde se onaj ko drukčije misli i glasa posmatra kao smrtni neprijatelj – mesto gde se porađa atmosfera građanskog rata i svaki izbori pretvaraju u nešto na korak do krvavog sukoba sa onima koji glasaju za drugog. Jednom rečju – zlo.

To zlo je nedavno pregazilo i Milivoja Gajića, 51-godišnjaka koji je morao tako da bi sebi obezbedio posao u zemlji i vremenu koji mu taj posao inače ne bi dali.

Ovo je pisano tek da se podsetite koliko je mučno sve što sada doživljavamo.

A sada da vam kažem da to ne mora tako. A kako drukčije može?

Masovne stranke nisu jedini oblik stranaka u parlamentarnoj demokratiji. One su sada definitivno štetne. Treba napraviti takav medijski, izborni i partijski sistem u kome će one prirodno nestati. Umesto njih Srbiji, da bi se normalno razvijala, trebaju kadrovske stranke – stranke koje, umesto masovnih lepilaca plakata, beslovesne gomile i batinaša, imaju stručne ljude, ljude od integriteta i korisnog iskustva ili narodne tribune – ljude koji znaju šta su problemi u društvu i koji svojim ugledom i iskustovom garantuju da imaju i rešenja za te probleme. Takvi ljudi su proterani iz masovnih stranaka i tamo nikada nisu mogli da niknu.

Kako se praktično rešava problem masovnih stranaka? Tako što se donose zakonska rešenja koja će ih učiniti nepotrebnima.

KONKRETNI PREDLOZI
Potrebna zakonska rešenja su:

Novi Zakon o političkim strankama u kome će biti predviđeno sledeće:

• Uvodi se jedinstveni registar članova političkih stranaka. Svaka politička stranka je dužna da ažurno i uredno vodi registar svih svojih članovi i da ga blagovremeno dostavlja Jedinstvenom registru članova političkih stranaka u Srbiji. Za tačnost podataka krivično i materijalno odgovaraju nadležna lica u stranci, a materijalno odgovara stranka kao pravno lice;

• Građanin istovremeno može biti član samo jedne stranke;

• Građanin može napustiti stranku samo dok je na vlasti i može se učlaniti u stranku samo dok je u opoziciji (posmatra se pre svega u odnosu na lokalni nivo);

• Članovi stranaka (moraju biti vođeni u Jedinstvenom registru članova političkih stranaka u Srbiji) ne mogu biti zaposleni u javnim preduzećima, državnim organima (izuzev posebnih izabranih pozicija), organima autonomne pokrajine i organima lokalne samouprave, kao i u preduzećima koja su dobila posebne subvencije iz budžeta (dok te subvencije traju);

Novi zakoni o izbornom procesu u kojima će biti zabranjeno sledeće:

• Oglašavanje stranaka u izbornoj kampanji putem plakata, nalepnica i drugim oblicima propagandnog materijala;

• Kampanje uznemiravanja građana, tzv. kampanja „od vrata do vrata;

• Organizovanje masovnih skupova na otvorenom – dozvoljene su samo tribine u zatvorenom prostoru;

• Pozivanje građana telefonom ili uznemiravanje bilo kojim vidom sredstava komunikacije (e-pismima, sms-porukama i sl.) bilo pod vidom ankete ili na drugi način;

• Istraživanja javnog mnjenja i objavljivanje pretpostavljenih izbornih rezultata, bilo u kampanji bilo neposredno pre glasanja ili posle glasanja, sve dok ne budu objavljeni zvanični rezultati glasanja koje je objavio nadležni državni organ.

Ovo su samo neke od predloženih mera koje bi uvođenjem u naš pravni sistem obesmislile pravljenje masovnih stranaka, a samim tim i pretvaranjem njih u rodno mesto korupcije, koja nagriza naš partijski i izborni sistem.

Ovo su mere tzv. „isušivanja močvare“, u kojoj se razvija korupcija u Srbiji. Da je Srbija ovako izgledala, Milivoje Gajić bi danas možda bio živ.

Vladan Glišić

www.standard.rs