Kako izazvati krik kulturrasiste

– Tako što ćete reći: „Ćirilica“. Ministarstvo kulture je, ovih dana, izreklo tu strašnu reč na „ć“. I od tada ne prestaju krici i jauci naših autošovinističkih kulturtregera.

Koliko oni mrze ćirilicu shvatio sam, svojevremeno, iz teksta Vladimira Arsenijevića (ovde). U njemu ovaj „kuvar-tehničar“ na privremenom radu u srpskoj književnosti, oduševljeno piše o izvesnom prijatelju koji čizmom, i to namerno i sa uživanjem, gazi grafit „Ne gazi ćirilicu“. Arsenijeviću je, vidi se, žao što se on tog sjajnog gesta nije prvi setio kako bi se, zamišljam, nakon što se „selfovao“, snimak okačio na „FB profil“ i tako pobrao lajkove naše autokolonijalne čaršije.

Drugi, karakterističan primer ćirilicom izazvanog đavoimanog bešnjenja naših autošovinista zbio se posle postavljanja table ispisane tim pismom na Kulturni centar u Novom Sadu. Naši „ćirilofobi“ zbog toga su se toliko uznemirili, da su novi logo ove ustanove proglasili – ni manje ni više nego „stilizovanim kukastim krstom“ (ovde) – postupak koji je toliko sulud i, istovremeno, drzak, da svakog razumnog čoveka ostavlja gotovo bez reči.

I pošto „druga Srbija“, putem klanovskih mreža, danas faktički drži samo srce srpske kulture, nijedan ministar ovog resora nije se usuđivao ni da pomisli, a kamoli da izgovori, tu strašnu reč na „ć“. Štaviše, jedan od ranijih pomoćnika ministra kulture, inače istaknuti član pomenute klanovske mreže, svojevremeno se pohvalio da je zvanično protestovao što su imena ulica u Beogradu ispisana – zamislite, o užasa! – „samo ćirilicom“ (o čemu sam opširno pisao ovde). Nakon tog „uvida“, table sa imenima beogradskih ulica hitno su zamenjene onima na kojima je dodata latinica.

I posle takvih ministarstava za kulturu – kojima je u razdoblju 2000–2012, pa i 2013–2016. – primerenije bilo ime ministarstva za kulturnu dekontaminaciju, najednom se pojavio ministar koji se usudio da u zvaničan dokument – predlog Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. godine (ovde) – kao jedan od sedam prioriteta stavi „negovanje ćirilice“.

Predloženo je (str. 77–78) smanjivanje poreza za listove i časopise štampane na ćirilici, pružanje poreskih olakšica izdavačima koji knjige objavljuju na tom pismu, davanje prednosti u otkupu knjiga za biblioteke na konkursu Ministarstva kulture izdanjima štampanim ćirilicom, poresko podsticanje distributera da filmove titluju ćirilicom, obavezivanje komercijalnih televizija da 50% titlova bude na ćirilici, obavezivanje operatora da omoguće ravnopravno korišćenje ćirilice na mobilnim platformama itd.

Ove mere sasvim su razumne. Recimo, ja koristim 063 mrežu, a u njoj svako ćirilično slovo u SMS poruci naplaćuje se kao 2,5 latinična slova. Ne želim da pišem „ošišanom latinicom“, zbog koje svaka rečenica izgleda kao tepanje dvogodišnjaka, a neke reči dobijaju sasvim drugi smisao („šišanje“ postaje „sisanje“). I zbog tog „luksuza“ moram da platim 150% više? Smešno.

Na ovaj predlog Ministarstva kulture nadovezala se i uprava Beograda, koja razmišlja da isticanje firmi na ćirilici takođe podstiče poreskim olakšicama (ovde).

Međutim, reakcija drugosrbijanskog kulturnjačkog establišmenta bila je – urlik bola. „Žestok, trajan udarac na kulturu ove zemlje!“, uskliknuo je istaknuti Peščanikov kultrutreger (ovde). „Vrlo opasan samoizolacionistički, regresivni tip kulture!“, dodao je, potom, sav važan i evroreformski veleučen. Uopšte, po njemu, mi zapravo imamo posao sa „Ministarstvom nekulture“ (ovde). „Na to smo se već navikli od `srpskih` dušebrižnika i nacionalista“, nadovezao se i drugi Peščanikov ideolog; „na kraju se oni uvek ispostave kao ubice“ (ovde).

To „mahnito“ i „nadrićiriličarsko“ „zatiranje preostalih tragova Smisla“, zapravo je „terorisanje jednim te istim glupostima i to za naše rođene pare“, pri čemu je tu, zapravo, reč o „diskriminaciji primerenim zemljama fašističkih hunti“, pobunio se i redovni književni, pozorišni, politički, et cetera kritičar Vremena (ovde).

Ako bismo iz svih tih urlika iskonskog bola pokušali da izvučemo racionalno jezgro, dobili bismo sledeću argumentaciju:

1. „ćirilici danas nije ni bolje ni gore nego inače“;
2. „davanje prednosti ćirilici je protivustavno, jer je Ustav tretira kao pismo u službenoj upotrebi; no, službena i javna upotreba su dve različite stvari“;
3. „zaštita ćirilice je diskriminacija prema onima koji preferiraju latinicu“.

Ništa od ovoga nije tačno.

ad 1. Ćirilici ne da nije „bolje nego inače“, ona u Srbiji ubrzano nestaje iz javnog prostora. U glavnoj beogradskoj ulici, Knez Mihailovoj, danas samo dve radnje imaju ćirilične nazive (knjižara „Prosveta“ i pekara „Hleb i kifle“) – gotovo kao u vreme austrougarske okupacije (1915–1918), kada je ćirilica bila i formalno zabranjena. Slično je i u drugim srpskim gradovima – od Sombora do Vranja.

Takođe, udeo knjiga, časopisa i novina na ćirilici rapidno se smanjuje. Samo od 2000. godine naovamo pad udela ćiriličnih knjiga štampanih u Beogradu iznosi 13 procentnih poena (sa 56% na 43%; ovde), i ako se tako nastavi, do sredine veka više se neće ni štampati knjige ovim pismom. Pad periodike na ćirilici, u istom razdoblju, još je veći i iznosi čak 25 procentnih poena (sa 42% na 17%; ovde), tako da već sada gotovo nijedan list ili časopis koji se pokreću više nisu na ćirilici.

Osim RTS i RTV, koji su po zakonu obavezni da koriste ćirilicu, sve ostale televizije s nacionalnom frekvencijom upotrebljavaju isključivo latinicu, kao i ogromna većina kablovskih TV kanala. Čak su i TV kanali za decu latinični – čime se vrši ubrzana latinizacija detinjstva (o tome sam opširnije pisao ovde).

Ćirilica ubrzano izumire, a najbolji način da se to i dogodi jeste da se ništa ne preduzme kako bi se ona zaštitila. Upravo to i hoće naš autošovinistički kultrutreger, kome, kako sam već napisao (ovde), „nije dovoljno što je 90 posto TV programa, 90 posto novina i časopisa, 90 odsto uličnih napisa i 105 odsto reklama na latinici; ne, on mrzi što uopšte mora da gleda i tih 10 odsto ćirilice. On mrzi da vidi bilo šta ispisano tim `primitivnim` pismom; on pati kad god vidi i jedno jedino F ili Ž, Š ili D – ta grozna slova koja podsećaju na fenjere, žabe ili tarabe slovenskih seljaka i ratnika“.

Zato se naš autokolonijalni kulturtreger ponaša kao đavoimani kada se javno pomene zaštita ćirilice, a posebno kada na tu pomisao dođe neko u državi ili u ustanovama kulture. On ripa od bola jer ga peče i sama pomisao da Srbi do kraja naredne decenije neće zaboraviti ćirilicu, pa da njega, beogradskog i novosadskog Evropljanina, i dalje mogu da progone ta grozna slova, podsećajući ga na sve što se trudio da uništi, na sve što je progonio sa strašću, ali i tiho, mudro, računajući na našu poslovičnu nebrigu i na plitkoću pameti kada je reč o kulturi i tradiciji.

ad 2. Razlikovanje službene i javne upotrebe pisma/jezika najobičniji je sofizam. Ova „distinkcija“ suprotna je „pravnom iskustvu i praksi država EU“ u kojima se razlikuju dva termina, „official“ i „individual“, ali ne postoji zakonsko razlikovanje, bar kada je reč o toj stvari, između „official“ i „public“ (ovde, str. 127, i dalje). Arapi i Turci u svojim četvrtima u pojedinim zemljama EU mogu da ističu natpise na svojim jezicima i pismima; ali država ima pravo da reguliše i tu oblast, odnosno da propisuje standarde za javne natpise, za deklaracije na proizvodima i za sve drugo što spada u javnu komunikaciju. Zašto bi, u tom pogledu, Srbija bila manje država od drugih?

ad 3. Oni koji zaštitu ćirilice smatraju diskriminacijom latiničara, morali bi diskriminacijom da nazivaju svaku pravnu zaštitu – od zaštite trudnica, žena ili Roma, do zaštite ugroženih životinjskih ili biljnih vrsta. Ta zaštita nastaje kao želja da se sačuva bogatstvo u raznolikosti („diverzitet“), a kulturna raznolikost (cultural diversity) jedna je od priznatih „evropskih“ vrednosti.

Latinica svakako da neće nestati iz Srbije ako država da poreske olakšice za knjige i časopise štampane na ćirilici. Izdavači se odlučuju za latinicu zato što je obim teksta štampanog tim pismom, a istim slogom, za nekih 10% manji nego na ćirilici; za knjigu čiji bi obim bio 500 strana to bi značilo 50 strana manje, što nije zanemarljiva ušteda; drugi razlog nekih komercijalnih izdavača za štampanje knjiga na latinici je mogućnost prodaje publikacija i na tržištu van Srbije (što je, kako pokazuje iskustvo, prilično precenjeno, ali o tome drugi put).

Zašto bi izdavači koji štampaju na latinici bili „diskrimisani“ ukoliko bi izdavačima koji publikuju na ćirilici bio skinut porez, na primer, u iznosu od 10% vrednosti cene knjige? Oni bi, eventualno, izgubili prednost kada je reč o troškovima štampe, a zadržali bi prednost u plasmanu van Srbije. Neki izdavači i dalje bi se opredeljivali za latinicu, drugi bi prešli (ili bi se vratili) na ćirilicu. Nikakva diskriminacija tu ne postoji, a kulturni diverzitet bio bi sačuvan, što je, valjda, i cilj svake kulturne politike.

Ali, kao što rekoh, za naše građanističke kulturtregere ova tema nije pitanje razumne argumentacije i razložnog dijaloga, već predmet ispoljavanja iracionalnog besa, pa i mržnje. Stoga u narednim danima i nedeljama očekujem eskalaciju napada na ministra koji se usudio da kaže: „ć“.

U prošlom tekstu (ovde) iskazao sam bojazan da zbog ovakve svoje „nekonvencionalnosti“ aktuelni ministar ima lepe šanse da bude „rekonstruisan“. Posle najnovije kanonade naše autokolonijalne javnosti, ova „rekonstrukcija“ – uz odustajanje Ministarstva od bilo kakvog programa zaštite ćirilice – bojim se da je još izvesnija.

Ili će nas, možda, ovoga puta vlast iznenaditi i pokazati nam da uz elemente kompradorskog i autokolonijalnog, u njoj, ipak, ima i izvesnih crta nacionalnog i razumnog?

Slobodan Antonić

www.fsksrb.ru