Kako je Dodik izbegao pakt sa đavolom

“Spaljivanja mostova” sa neprijateljem koji te mostove koristi samo za nastavak opsade i vaše uništenje je logičan i čest potez vojskovođa u istoriji. Sa nalickanim mučiteljima finih manira  dijalog se vodi lukavstvom ili metkom, nikako “dobrim namerama” i “diplomatskim veštinama”.

Čuvena je ona slika Ilje Rjepina, na kojoj zaporoški kozaci, uz gromoglasan smeh i bez trunke diplomatskog poštovanja, odgovaraju turskom sultanu Mehmedu IV na njegov pompezni zahtev da se predaju “slavnoj turskoj vojsci”. To se dešava neposredno nakon što su ovi nepobedivi, slobodni ratnici, dobrovoljno prihvatili da budu vojni graničari ruskog carstva i predstavlja najpoznatiji primer gotovo neprepričljivog oblika vređanja neprijatelja.

Oni sultana u svom odgovoru nazivaju “svinjskom glavom”, “budalom”, “klovnom” i “magarećom guzicom”, nimalo elegantno provlačeći tezu o hm… seksualnim odnosima Turaka sa kozama i jarčevima, i, uopšte, bez pardona spaljujući svaki most mogućeg sporazuma sa primaocem ove bizarne pošiljke.

Neko će pomisliti da se “tako ne radi” u međunarodnim odnosima i prepisci sa protivnikom, da se “mora sačuvati trezvenost” i “šansa za moguće pomirenje u budućnosti”, da treba biti “na nivou” i “ne spuštati se na niske grane uličarskog rečnika”. Ili će ovo pismo sunarodnika čuvenog Tarasa Buljbe (iz Gogoljeve pripovetke) tretirati kao egzotičnu anegdotu bez dubljeg istorijskog ili političkog značaja.

Ja se s tim ne bih nikako složio. I ne mislim da su kozaci (predvođeni atamanom Ivanom Sirkom) to uradili spontano, pod uticajem alkohola ili osvetničke mržnje prema svojim turskim neprijateljima koje su pre toga porazili pod zidinama grada Siča. Ništa od toga ovde ne igra nikakvu, a kamoli presudnu ulogu u ovako nepriličnom tretmanu moćnog sultana koji, verovatno, nikada u životu nije doživeo ništa slično. Baš kao ni sudije Haškog tribunala u sličnim situacijama sa doktorom Vojislavom Šešeljom, više od tri veka nakon kozačko-turske prepiske.

Nema skupljeg sira od onog iz mišolovke

“Spaljivanja mostova” sa neprijateljem koji te mostove koristi samo za nastavak opsade i vaše potpuno uništenje je logičan i veoma čest potez mnogih branilaca i vojskovođa u istoriji. Postoje situacije u kojima psovke predstavljaju oblik zen-reakcije na nemoguću situaciju, kada vas protivnik davi i ubija sa iskusnim, licemernim osmehom na licu, sve čudeći se “što se pa tu vi bunite?!”. Jer za njega (vašeg makijavelistički vaspitanog neprijatelja) nije pristojno to kad vas on uništava, a vi ne želite više da s njim “pregovarate” i da ćutke trpite udarce, pošto u perverznoj društveno-političkoj igri kakvu vam on nameće nemate ni najmanju  šanse za preživljavanje, a kamoli za pobedu.

Stara je mudrost svih stratega i vojnih teoretičara – nikako ne pristati na metode, uslove i “pravila igre” vaših neprijatelja. Naročito, kada su oni mnogo brojniji, bolje naoružani i po svemu jači i bogatiji od vas.

Zato su i nastale gerilske metode borbe, sa svim onim što ide uz to (ne zbog nekakve zloćudne surovosti ovakvih boraca sa naoštrenim noževima i bajonetima, već zbog nemogućnosti drugačijeg otpora nadmoćnijem okupatoru). A i svi narodi koje je vekovima davio i gušio civilizacijski “svilen-gajtan” sa Istoka ili Zapada morali su da steknu odgovarajući imunitet na privlačnost spoljašnje pojave svojih “civilizovanih protivnika” i da zauvek shvate i nikad ne zaborave kako nema skupljeg sira od onog iz mišolovke.

Tako su se u istoriji srpskih zemalja pod okupacijom vremenom formirali arhetipski likovi poput Gavrila Principa i Davida Štrpca, nemilosrdno-romantičnih ili seljački-snalažljivih i visprenih boraca – koji nemaju ni trunku strpljenja, ni lakovernog poverenja u “lepu priču” svojih sadističko-džentlmenskih protivnika. Za njih carski Beč nije bio grad valcera, aristokratske kulture ili evropske intelektualne elite, već samo i jedino – uporište srpskih doživotnih neprijatelja i dželata. Jednostavno, imali su iskustvo sa nalickanim mučiteljima finih manira i njihovim bezočno-rasističkim odnosom prema pravoslavnom srpskom roblju što im je preteklo od Turaka. I znali su da se sa takvima dijalog vodi samo lukavstvom ili metkom (uz odgovarajuću podršku kakve velike sile), nikako “dobrim namerama” i “diplomatskim veštinama”.

Politički novogovor i njegova primena

Čim se prepustite protivničkom smrtnom zagrljaju, vi gubite bitku i postajete običan plen. Čim makar i za trenutak zaboravite s kim imate posla i šta su vam pre samo par godina radili isti oni koji vam se sada smeškaju i tapšu vas “dobronamerno” po ramenu, vi ste se praktično predali i samo je pitanje vremena kada će se u lažnom miru dovršiti ono započeto u krvavom ratu. Čim pristanete na dijalog sa onim ko vas gleda kao svoju legitimnu metu, idiota, roba ili primitivca koji ne zaslužuje slobodu (a kamoli fer-plej ili “držanje date reči”), sve je unapred završeno, pre nego što je i počelo. Čim izgubite borbenu koncentraciju i duhovni mir u svakom kontaktu sa bar milion puta lukavijim i moćnijim neprijateljem, pali ste na najvažnijem mogućem ispitu, bez prilike za popravni.

To je sama suština (našim tragičnim iskustvom uspostavljene) dijagnoze na temu KAKVA NAM POLITIKA TREBA, na koji način možemo makar da se održavamo (do daljnjeg i boljih vremena) na površini, sa nosom iznad mutne, nadolazeće vode.

Posmatrano ovakvom optikom, odjednom sve ono što se događa u balkanskoj politici dobija neki sasvim drugačiji izgled i značenje od svog spoljašnjeg privida i već uobičajenih fraza i šablonskih projekcija ovdašnjih “eksperata” i “analitičara”.

A nije lako shvatiti da se u modernom svetu, nastalom u medičijevskim i bordžijanskim političkim radionicama, popustljivost smatra za apsolutnu glupost i pouzdan znak vaše slabosti, bez obzira na to kako nastupate, koliko stranih jezika govorite, gde ste (i da li ste) studirali, kolika vam je kućna biblioteka ili kakav tim savetnika plaćate.

Konačno razumeti da u današnjem svetu nema spontanosti, ni slučaja (pa tako ni velikodušnosti ili smanjenja pritiska), da velike sile ne lome nervozno svoje prste, niti grickaju nokte čekajući nestrpljivo na to “šta Srbi misle” i “kako je narod glasao” u ovom ćošku planete. I da čvrstina u svom nepokolebljivom stavu često nije nikakva mana, niti nedopustiva krutost, već – jedini način da se makar nešto izboksuje, očuva i odloži od već spremljenog (po nas najgoreg mogućeg) plana.

Međunarodni, kolonijalističkim interesima ujedinjeni neprijatelj nema nikakve iluzije ni milosti u borbi sa “usamljenim nacijama” bez adekvatne podrške i kečeva u rukavu (bilo da su to Iračani, Iranci, Libijci ili Srbi) i tu se samo nastavlja sa postojećom praksom: sa onim, davno još započetim hladnokrvnim bacanjem jezivih atomskih bombi na nebranjene japanske gradove, bez ikakve vazdušne odbrane (Hirošimu, Nagasaki i, umalo, Tokio), a bez ikakve kazne, kajanja ili posledica po sve koji su uredno odradili ovaj masakr (“ratni zadatak”) sa odgovarajućom, zaštitnom “dozvolom za ubijanje”. Sve to uz odgovarajući, politički novogovor, po kome nemoćni civili u trenutku pretvoreni u ćevapčiće, sva ta spržena deca i spaljene žene u Japanu postaju “razumna cena svetskog mira”, a srpska odbrana od novog genocida nad sopstvenim narodom – “nedopustiva agresija”.

To što se seje smrt hiljadama kilometara daleko od granica onih zemalja koje su svoje bombe bacale po Japanu, Iraku ili Jugoslaviji, to nije važno, niti nedozvoljeno, naprotiv (to je već pomenuta “borba za svetski mir“)! Za razliku od situacije kad, recimo, “divlji Srbi” samo pokušaju da se umešaju u oružane sukobe na teritorijama gde već vekovima žive i čine većinu stanovništva.

Hajdučki pristup politici kao jedini metod odbrane

Sve ovo je detaljni (rekao bih i neophodni) uvod na aktuelnu temu dva banjalučka mitinga, o kojima su ovih dana oštrili pera i oni najgluplji i oni nešto pametniji posmatrači i analitičari situacije u Republici Srpskoj.

Uz one unapred lično i partijski opredeljene navijače jedne od dve strane koje i ne zanima “ko je u pravu” i “šta je zaista bolje za Srbe i građane Srpske”, jer već imaju zacementiran stav po tom pitanju, većina nas ostalih odlučuju se za Mileta Dodika ili protiv njega onako odoka, po ličnim simpatijama i našem generalnom odnosu prema životu i politici.

A među nama postoje:

1.) oni kojima je važnija država i sve ono što ide uz očuvanje (s tolikim mukama dobijene polunezavisnosti) najsrpskije od svih srpskih država u poslednjih sto godina, i…

2.) oni koje mnogo više zanima na kojoj lokaciji se nalazi beogradska kuća predsednika Dodika i kakav je socijalni položaj radnika, u kom je stanju privreda i koliki je uvoz a koliki izvoz u RS.

Iako se u javnosti stalno gura glupičasta teza da je “ekonomija najvažniji faktor postojanja neke države”, to može da bude tako sa dovoljno velikim i od globalne grabežljive pohlepe nezavisnim zemljama, ali ne i sa zemljama koje se ruše svim legalnim i nevidljivim polugama, u pokušaju da im se sasvim i što brže oduzme svaki trag njihove političke autonomije i suverenosti. Samim tim, najčešći metod za rušenje “politički nekorektnih” državnih tvorevina se svodi na zamagljivanje one prave namere koja se vešto pretvara u “brigu o pravdi”, sve one medijske krokodilske suze za svim socijalno nesnađenim, običnim ljudima u jednoj ne baš najfunkcionalnijoj, maloj i siromašnoj, nepovoljnim okolnostima i udruženim neprijateljima pritisnutoj zemlji.

Iskaču iskonstruisane afere kao pečurke posle kiše, pa se pažnja poslovično lakoverne javnosti prebacuje na kubikažu automobila, veličinu kuće ili ekskluzivnost odela nepoželjnog vođe, uz neshvatljivi zaborav činjenice da je od toga, ipak, neuporedivo važniji sam opstanak zemlje koju on vodi i predstavlja.

To odlično zna i savršeno razume Milorad Dodik, i brani se na verovatno najbolji i najefikasniji način. Nepopustljivošću, drskošću, tvrdoglavošću, odbijanjem ulaska u skliske vode bezbrojnih zamki unutrašnje politike, insistiranjem na važnosti opstanka države koju vodi, otkrivanjem skrivenih namera međunarodne zajednice… i tome sličnim paketom mera i postupaka.

Uostalom, istim metodama je ne tako davno eliminisan predsednik Karadžić i umesto njega dovedena Biljana Plavšić, da bi na “kraju igre” i ona (kad su je iskoristili) bila bačena u isti onaj (haški) sud koji je, pre nje, zatočio i Radovana. A nije daleko od istine i pretpostavka da se otprilike isto to dogodilo i sa predsednikom Miloševićem i njegovim petooktobarskim opozicionarima (podjednako odbačenim od onih koji su ih tako svesrdno podržavali i promovisali).

Politika je čudna stvar, pa se tako lako može promeniti unutrašnji smisao i sadržaj mnogih romantičnih parola i pravdoljubivih bitaka, pretvorenih u snishodljivi marš “pete kolone” ili razvaljenog trojanskog konja.

Očas posla se dešavaju do juče nezamislive stvari. Pa se tako i može dogoditi da Slobodan Milošević iz Haga savetuje građane da svoj glas ne daju njegovom SPS-u već Šešeljevim radikalima. Zbog te munjevite, dekadentne metamorfoze, a u spolja naizgled istom i istoimenom obliku.

Milorad Dodik možda ne zna sve razloge nastajanja Meternihove “Svete alijanse” ili važnost “Sedmogodišnjeg rata” u vreme Luja Petnaestog, ali i te kako zna šta se dešava u njegovom dvorištu i kakvi se sve dilovi i kombinacije odrađuju sa dojučerašnjim najtvrđim zastupnicima srpskih interesa (od političara iz SDS-a do dela ratnih veterana). Zato što zna suštinu zapadne osvajačke politike i ne pristaje na njena pravila i ponude.

To je i razlog zbog čega se sve potencijalne i stvarne ljudske i političke Dodikove mane danas čudesno i paradoksalno pretvaraju u njegove najvažnije vrline i prednosti. Zbog toga on s tolikom lakoćom uspeva da prosto oduva sa scene i banjalučkih (i drugih) ulica Republike Srpske sve one od njega možda mnogo uglađenije, obrazovanije i “finije vaspitane” konkurente i protivnike.

Sećam se tumačenja imena “Mihailo” od strane najvećeg ruskog filozofa Pavla Florenskog (u knjizi “Imena”), koji ga i po početnom slovu i po energiji poredi sa “medvedom” – “spolja naizgled trapavim, a iznutra vatrenim”.

Medveđa snaga, hrabrost i veština (bez ikakve pretencioznosti) je po svemu slična borbenoj strategiji Rusije.

Ima nešto u tome i kada je reč o državniku iz Republike Srpske čije ime počinje sa tim istim slovom “M” i koji u svom nastupu nosi mnogo šta od ovog drevnog, žilavog, kroz lik i karakter medveda uobličenog ruskog simbola.

Banjaluka, ovih dana

Dve su grupe demonstranata delile Banjaluku na dva suprotstavljena dela. I u jednoj i u drugoj je bilo i plemenitih ljudi i dripaca, i ratnih veterana i pobegulja najgore vrste, i korumpiranih i karakternih ljudi, i romantičnih i pragmatičnih, i snalažljivaca i dobrodušnih.

Na strani onih pod parolom “Srce za Srpsku” našao se i sin Ratka Mladića, a na strani onih sa motom “Oslobodimo Srpsku” koračala je i kćerka Radovana Karadžića.

I sve je bilo tako čudno pomešano i neodredljivo.

Sve sem jednog.

Svi politički neprijatelji Republike Srpske – od Sarajeva i Zagreba, pa do Vašingtona i Brisela – bili su na strani one “oslobodilačke”, opozicione grupe. Apsolutno i bez izuzetka – svi. Uprkos prošlosti SDS-a, uprkos Sonji Karadžić, uprkos rusofilima i protivnicima Amerike tu u masi prisutnim, uprkos ratnim herojima koji su odabrali da se nađu ovde (a ne na Dodikovoj strani), uprkos svemu i svima, oni su, horski složno, dali podršku opozicionom skupu, a ne drugoj strani.

Uz drugu stranu su, logično i nedvosmisleno, bili “samo” Rusi i predsednik Putin (i svi naši polusaveznici i poluprijatelji, što ne žele da se imenom i javno pojave protiv zapadnog, evro-američkog hegemona).

Ja mislim da to sve govori. Sve ono zaista važno i stvarno najvažnije.

U ovom surovom, nemilosrdno koristoljubivom svetu uvek pogledajte ko je na strani, a ko protiv onog koga treba da pohvalite ili kritikujete.

Nepogrešivo će vam data podrška ili njeno odsustvo (od strane Rusa ili Amerikanaca) ukazati na to KO JE KO tu, u vešto napravljenoj, kao testo gustoj političkoj magli.

A taj veliki politički protivnik Republike Srpske, skriven iza birokratskog imena “međunarodne zajednice”, shvatio je da se revolucija i ubrzana smena nepoželjnih predsednika i vladara može obaviti samo uz pomoć naroda, a ne preko građana i takozvane “intelektualne elite”.

Zato su se tako – i naš najveći neprijatelj i svi njegovi saveznici – potpuno i strasno angažovali oko pridobijanja srpskog naroda na svoju stranu.

Znaju lukavi Latini da se stvari rešavaju samo preko duše naroda i njenog zavođenja i kroćenja (kao kad su nas izvodili iz rusofilstva, uvodili u zapadnjaštvo, jugoslovenstvo i komunizam).

I boje se samo Kraljevića Marka sa njegovom topuzinom, neustrašivog Miloša Vojnovića kad silazi sa planine ili onog banjalučkog mikrofona i zvučnika sa kojih hajdučki prkosno odjekuje “Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!”. Jači od one sudbine Republici Srpskoj i svim Srbima namenjene (sa zapadne strane).

Antonije Kovačević

ekspres.net