Kako je Milo sebe obarao „rukom Moskve“

0
630

fotorcreated-1021x576U ruskim i srpskim medijima mnogo se juče govorilo o vesti da su tobože iz Srbije „deportovani ruski građani“, koji su, navodno, pripremali nekakav „puč“ u Crnoj Gori, i što je najzanimljivije, ta „informacija“ se dovodi u vezu sa posetom sekretara Saveta bezbednosti RF Nikolaja Patruševa Beogradu. Zvanični predstavnici Rusije i Srbije to demantuju, a ambasada RF u Srbiji nije potvrdila nikakvu deportaciju ruskih državljana. „Ruska reč“ je pokušala da sazna u kojoj meri je istinita tvrdnja da su neki strašni „ruski teroristi“ ugrozili slobodu i bezbednost Mila Đukanovića. Konsultovali smo se sa našim ekspertima i pitali ih zašto je za sve Đukanovićeve probleme opet kriva „ruka Moskve“.

Nikita Bondarev, rukovodilac Balkanskog sektora Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI)

bondarev-malaPogledajmo kako se razvijala situacija. U Crnoj Gori je privedeno najpre deset, a zatim još deset Srba, tj. državljana Srbije. Zatim je šestoro pušteno. Na čelu privedenih je bio Bratislav Dikić, bivši načelnik srpske žandarmerije. On je možda jedini među privedenim ljudima ko ima, makar i u prošlosti, nekakve veze sa bezbednosnim strukturama. Ostali su potpuno slučajni ljudi krajnje miroljubivih profesija: automehaničar, nastavnik fizičkog i td. Što se tiče Dikića, i sami crnogorski mediji kažu da je on imao određene finansijske veze sa ljudima iz Đukanovićevog okruženja. Drugim rečima, ispada da je Đukanović pronašao jednog lojalnog Srbina, ali nije mogao da pronađe bar još nekoliko ubedljivih ljudi, tj. ubedljive statiste, da bi napravio odgovarajuću scenu. A trebalo mu je bar desetak pravih srpskih specijalaca… Svi Crnogorci sa kojima sam u kontaktu doživeli su taj slučaj sa Dikićem kao cirkus, jer tu postoji masa smehotresnih detalja. Na primer, Dikića i njegovu ekipu uhapsila je grupa specijalaca crnogorske policije, a advokat koji će braniti Dikića je otac načelnika istih tih crnogorskih specijalaca koji su uhapsili istog tog Dikića. Sve su to nekakve uske rođačke veze i klanovi. Teško je celu tu priču shvatiti ozbiljno.

Sledeća „glava“ u priči su „Rusi“. U Srbiji su, navodno, uhapšeni neki neidentifikovani Rusi, koji su se spremali da odu u Crnu Goru i tamo, je li, organizuju državni prevrat. Oni su imali neverovatnu opremu – čak tri šifrovana telefona! Dva su pronađena kod uhapšenih, a jedan telefon je, navodno, trenutno isključen i nalazi se u Rusiji. Baš bih voleo da znam kako je šačica Rusa pomoću tih telefona planirala da zajedno sa Dikićem, automehaničarem i nastavnikom fizičkog obori vladu Mila Đukanovića, koji je već i sam izjavio da podnosi ostavku, a na njegovo mesto dolazi Duško Marković? Koga su oni hteli da obore ako Đukanović dobrovoljno odlazi? To je prvo pitanje koje se nameće u celom ovom slučaju.

Da Vas podsetimo:  Svi su Srbi

Drugo pitanje je kakvi su to neidentifikovani ljudi koji pomoću šifrovanih telefona planiraju da svrgnu Đukanovića. Ko su oni i kako oni mogu da se suprotstave čitavoj mašineriji koja radi za Đukanovića? Ne mislim na crnogorsku armiju sa smešno malim brojem vojnika, niti na crnogorsku policiju. Mislim na poznati fenomen privatne armije Brane Mićunovića. Crnogorski oligarh Brana Mićunović ima specifične odnose sa Đukanovićem, ali ga ipak podržava. A on poseduje ogromnu privatnu firmu koja se bavi obezbeđenjem i ima vrhunski obučene kadrove. To su najamnici svetskog nivoa. Među njima ima i Srba i Crnogoraca. Radi se o prekaljenim momcima koji umeju da pucaju i nije im problem da nekoga likvidiraju. O njima kruže legende širom Balkana. Kako se ta privatna armija može pobediti pomoću dva mobilna telefona? Meni cela ta priča zvuči kao najobičnija budalaština. Uostalom, tako ona izgleda i svim mojim srpskim i crnogorskim poznanicima. Odlično razumem Vučića, koji to komentariše uopšteno i biranim rečima, i ne pominje, hvala Bogu, ni „ruku Moskve“, niti bilo šta slično. Nadam se da će on imati dovoljno razuma da se ne upusti u tu spekulativnu i prilično loše organizovanu igru Mila Đukanovića i ljudi iz njegovog okruženja. Ovo utoliko pre što je upravo Vučić bio prvi na udaru, jer je tamo najpre pronađena „ruka Beograda“, a tek kasnije se ispostavilo da je ta „ruka Beograda“ u stvari „ruka Moskve“.

Postoji još jedan zanimljiv momenat. Sa jedne strane, o tom prevratu pričaju ljudi koji podržavaju Đukanovića. Sa druge strane, kao što znamo iz medija, kompletna crnogorska opozicija, tj. i Demokratski front, i koalicija „Ključ“, i još dve partije koje nisu ni u jednoj koaliciji – svi su izjavili da su izbori održani u situaciji državnog prevrata. Na biračka mesta su poslati crnogorski specijalci, bile su blokirane sve društvene mreže i mesendžeri, a ponegde čak i obične telefonske linije, i nije bilo mogućnosti da se prekontrolišu falsifikovani glasački listići. Zbog toga je cela crnogorska opozicija proglasila rezultate izbora nevažećim, a potezi vlasti su faktički proglašeni za državni udar. Meni se čini da su optužbe koje iznosi crnogorska opozicija razumne, logične i opravdane. Poteze crnogorske vlasti ja zaista mogu da okarakterišem kao državni udar. A ono o čemu govori Đukanović – to je običan cirkus. I inače, cela situacija je prilično smešna. Jedni pričaju o jednom prevratu, drugi o drugom, i sada se takmiče čiji prevrat je bolji.

Da Vas podsetimo:  Ne ukazuje Hoti od dobra na „važnost ukidanja Rezolucije 1244 SB UN o Kosovu“

I najzad, treba obratiti pažnju na ponašanje Genadija Sisojeva, počasnog građanina Crne Gore i ujedno dopisnika ruskog lista „Kommersant“, koji svojim redovnim publikacijama još više raspiruje taj unutrašnji crnogorski konflikt. On potpuno otvoreno dejstvuje na strani Đukanovićeve propagande, i još u celu tu priču meša i Rusiju. Retoričko je pitanje da li taj gospodin prezentuje ruskim čitaocima uglednog lista „Kommersant“ objektivne i politički neangažovane informacije, ili pak otvoreno svira u istu frulu kao i Đukanovićeva propaganda. Nema u njegovim člancima nimalo objektivnosti. On otvoreno lobira samo jednu stranu u konfliktu, i nju prikazuje kao jedinu pravu i ispravnu. Štaviše, njegov najnoviji članak, u kome pominje Patruševa i pripoveda kako se cilj posete glavnog ruskog bezbednjaka Beogradu sastojao isključivo u tome da spase Rusiju i Srbiju od početka nekakvog rusko-srpskog konflikta – to je takođe budalaština. Kao što znamo, Patrušev je u Beogradu igrao čak i odbojku sa srpskim kolegama i bio je potpuno spokojan i opušten. U svakom slučaju, uopšte nije izgledao kao neko ko se za 24 časa hitno spremio i doputovao u Beograd da spreči nezapamćenu špijunsku aferu.

Igor Damjanović, novinar i koordinator crnogorskog pokreta „Ne u rat, ne u NATO“

igor-damjanovicLažiranim državnim udarom Milo Đukanović je nastojao da ostvari nekoliko ciljeva. Prvo, u slučaju svog izbornog neuspjeha dobio bi povod za uvođenje vanrednog stanja i proglašavanje izbornih rezultata ništavnim. Drugo, puštanjem u javnost ove informacije na dan glasanja izvršen je pritisak na dio opozicionog glasačkog tijela da na izbore ne izađe. Treće, lažiranje državnog udara u budućnosti vladajućem režimu može poslužiti kao izgovor za montiranje sudskih procesa protiv vodećih političkih protivnika.

Najveći apsurd u cijeloj Đukanovićevoj tragikomediji predstavlja element uvlačenja Rusije u navodnu zavjeru. Da je Rusija zaista planirala da svrgne njegov režim, valjda bi logično bilo da u Crnu Goru pošalje „učtive ljude“, a ne dvije žene u penziji, trojicu taksista, desetak građevinskih radnika i smrtno bolesnog generala Bratislava Dikića.

Da Milo Đukanović i njegov naslednik Duško Marković spremaju neku farsu, moglo se predvidjeti dva dana prije glasanja. Tada su na završnoj konvenciji svoje partije Rusiji uputili čak i direktne prijetnje. Đukanović je, štaviše, istog dana u svom poslednjem televizijskom intervjuu Rusiju optužio „da se nezakonito miješa ne samo u crnogorske, već i u američke izbore“.

Da Vas podsetimo:  Vučić čestitao pobedu HDZ!

Nakon prvobitno ispoljene objektivnosti u izvještavanju, crnogorski mediji su se pod uticajem američke ambasade i drugih zapadnih centara moći poslednjih dana uključili u legitimizaciju Đukanovićeve „Bajke o državnom udaru“, u koju niko razuman ne vjeruje, uključujući i pristalice vladajuće partije. Neki beogradski mediji su otišli toliko daleko, da su i nedavnu posjetu Nikolaja Patruševa doveli u vezu sa navodnim spašavanjem ruskih državljana, upletenih u navodni pokušaj prevrata u Podgorici.

Dakle, ako poznatu srpsku izreku primijenimo na aktuelnu situaciju, dobićemo sentencu: „Ko o čemu, a NATO plaćenici o državnom udaru“.

Sergej Belous, nezavisni novinar, dopisnik ruskih listova „Эkspert“ i „Russkiй reportёr“ na Balkanu

Treba istaći da se „ukrajinizacija“ političkog diskursa u Srbiji i Crnoj Gori nije dogodila iznenada. Štaviše, ja bih to radije okarakterisao kao „rusofobizaciju“. To je bio dug proces, usmeren ka sasvim konkretnom cilju, proces koji se odvijao postepeno, korak po korak, tako da smena diskursa ne izazove odbojnost u društvu, jer je ono po tradiciji bilo većinom rusofilski nastrojeno. To se realizovalo putem finansijske kontrole medija (kupovina, finansiranje i otvaranje novih izdanja), kroz razne zapadne fondove i NVO, grantove i kurseve za novinare, ili tako što su zapadne ambasade lobirale svoje interese u medijima, itd. Cilj je bio da se Rusija spreči da utiče i na stvarnu političku sferu (što je u izvesnoj meri donedavno uspešno sprovođeno), i na svest običnih građana. Ništa tu nije novo. Medijski ratovi su vođeni i ranije. Problem je, međutim, u tome što su takve metamorfoze u srpskim i crnogorskim medijima postale uobičajena stvar, a Rusija kao da nije ni obraćala naročitu pažnju na tu činjenicu, sve donedavno, kada se situacija približila svom logičnom rezultatu, tj. stanju antiruske histerije. I eto, sada Moskva mora da demantuje krajnje glupe optužbe za „špijunažu“ (obaveštajne službe uopšte ne funkcionišu tako nezgrapno, kako se to opisuje u ovom slučaju), pa čak i za „pripremu terorističkih napada“ (što je potpuno apsurdno), a da pri tome poseduje daleko manje medijskih resursa od protivnika. I pored ove poslednje činjenice, upravo se Rusija optužuje (već pola godine, pa i više) za „medijsko-obaveštajnu“ ofanzivu na Srbiju.

Stanje stvari / Izvor: Ruska reč

(Ruski ekspres, 29. 10. 2016)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime