U srcu čeličnih oklopnika koji su pravili živi štit dvanaestorici odabranih momaka jahao je Miloš. Svi su imali samo po kratak mač, mali štit i nož za pojasom. Za razliku od konja oklopne garde koja su bila zaštićena ukrasnim pancirima i galopirala paralerno sa njima odabrani su bili na golim vrancima. Sem sedla, o koje je bio zakačen po jedan buzdovan, njihovi konji nisu imali drugu opremu i opterećenja. Odmah posle silovitog sudara stotine kilograma gvožđa dve vojske, kroz oblak prašine i jezive krike probijao se špic elitne srpske oklopne konjice. Što nije bilo probodeno kopljima prve linije gardista, sasečeno je mačem vitezova iz središnjice. Ako nije bilo zgaženo kopitama najkrupnijih konja u Srbiji, izabranih za taj odlučujući boj i prvu liniju, sekla je četa najboljih boraca u kneževini svojim hrišćanskim mačevima.
-Ostavi ga, drži pravac! – doviknu Miloš svom čuvaru koji je krenuo za izbačenim iz sedla Turčinom. Posluša ga čelični vojnik, pa zaustavi konja koji zanjišta i ubrzo popuni stroj. Razbili su i razbežali Turke po sredini bojišta, pa Miloš dojaha do jednog proplanka da osmotri borbenu liniju. Levo od njega, kod despota Vuka prava klanica, a desno Turci u paničnom povlačenju.
Ponesen uspehom, vri krv Lazaru i caru, pa on upravo kreće u najveći krkljanac da pomogne svojim ratnicima i dotuče poljuljanu Tursku vojsku. Razljutile su ga vojvode koje se nećkaju i otežu sa ulaskom u boj, pa želi da im na delu pokaže junaštvo. Miloš Obilić mora pravo na ona tri zelena šatora u sred osmanskog logora, jer tamo sedi Murat. To je saznao preksinoć kad su turskim uhodama dali vreću zlatnika u blizini Kosova polja. Njih troje sa belom zastavom prešli su neprimećeni od svojih, preko polja razgraničenja u suton na razgovor baš sa njim, a ne sa Vukom Brankovićem, iako se knez nudio za pregovore kao stariji. Boj ih ne zanima, kažu, ali dukati da. Uzeće ih, pa nastaviti dalje svojim putem. U razgovoru saznaje da je jedan od njih Srbin koji ne želi da bude ubijen od svojih niti da ubija svoje. Ratnici se okupljaju oko Obilića i prave za juriš novi uži ubojiti klin. Osim dva ratnika, koji su oboreni sa svojih konja, svi ostali su na okupu. Popravljaju opremu i smiruju uznemirene, znojave konje.
-Braćo Srbi!Pogledajte ona tri šatora. Jašemo tamo skupa što bliže jedan drugome i ne zastajemo! Jasnooooooo junaci!
Podiže mač u tom pravcu i sačeka da se ispred njega postroje teškaši sa zastrašujućim limenim šlemovima, držeći ispružena koplja, pa dreknu koliko ga grlo nosilo.
-Za mnom vitezovi moji!
Konj mu se malo prope od snažnog udarca u sapi, pa zagalopira sa svojim ratnicima.
Retko se osvrću sa strane, samo grabe napred, a usput kog zakače taj se ne diže sa namučene zemlje koja tutnji od napora. Da su se osvrnuli videli bi da su potpuno odsečeni od ostatka srpske vojske, koja stopu po stopu polako pritiska neprijateljsku pešadiju. To ih ne interesuje previše, jer oni imaju samo jedan uzvišeni cilj. Da što pre prođu kroz uskomešanu tursku vojsku, čiji su redovi sve ređi. Jašu kao vihorovi da stignu do turskog cara. Više i ne gledaju smušene i iznenađene turske pešadince, koji očigledno nisu očekivali srpsku konjicu duboko u svojim redovima.
-U kom li je, misli se dok udara mačem po nadošlim, ali retkim turskim konjanicima. To nije znao ni onaj bivši Srbin koji je nervozno stezao vreću zlatnika, jer navodno sultan menja konačište svake noći. Videli su ga tek rano ujutru u cik zore, kad su prišli neopaženi najbliže što su mogli uz pomoć Turaka, koji su znali gde su skrivene straže. Popeli su se na najviše drvo kada se po običaju Murat sa ostalim muslimanima moli Alahu i klanja ispred svog šatora. Tek tada je poverovao u njihovu priču i dogovor je brzo sklopljen. Janičar i dva Turčina preobučeni u srpske trgovce nastavili su dalje sa Miloševom prstenovanom propusnicom. Misli mu prekinu vrisak probodenog Turčina kopljem. Konjanik, stražar pored njega morao je ostaviti ubojito oružje i izvuče iz korica mač, koji preteći bljesnu na prvom jutarnjem suncu. Turci kojih i nema previše ispred tri zelena šatora beže i sklanjaju se u stranu dok neobična četa napreduje bez straha i zaustavljanja. Ostalo je nekih stotinkak metara do njih i Miloš više ne čuje i ne vidi ništa osim tog prizora. Ne vidi da mu je odred oklopnika i družina spretnih boraca već prepolovljena.
-Ajdeeeeeeeeeee! – besno tera konja i zove braću po zakletvi koji su kao i on u transu. Što ih je manje sve se više zbijaju uz svog vođu besno sekući, probadajući i gazeći sve živo pred sobom. Tako su se zavetovali jedan drugome veče pre toga.
-Napred braćo! – sokoli svoje neumorne ratnike kao na krilima i na pragu veličanstvene pobede. Vidi Miloš još svega pedesetak stopa od prve šatre ispred koje poiskakaše korpulentni lični čuvari sultana sa štitovima i kopljima. Prvi red Srba i konja popada i dok su ih Turci sekli Miloš i dva momka ih preskočiše, pa upadoše ispred zbunjenih glaveština. Tu je. Sjahaše u skoku. Mač o sablju, zveket i muklo stenjanje probodene garde. Murat je ležao kod ulaza u svoje odaje jednom rukom sa brojanicom, a drugom sa jataganom. Iskolačio je oči, ali se u šoku nije ni pomerio kada mu je Miloš proburazio stomak, vadeći nož iz njegove utrobe tek kada je oštro sečivo zapelo kod grudne kosti. Ostao je trenutak zagledan u smrtno probodenog, prebledelog od straha Murata, da mu dobro zapamti izraz zabezeknutog i očajnog lica.
-Bežmo! – daje mu uzde njegovog konja zadihani saborac. Miloš uzjaha, držeći nož i uzde jednom rukom pa dohvati buzdovan okačen o sedlo. Mač mu je ostao zaglavljen u grlu jednog od stražara, a štit davno uništen. Krenuše u nazad gde je poslednji preostali ranjeni pobratim s mukom odbijao napad tri Turčina. Jedan od trojice ubrzo pade, držeći presečeno grlo. Šiknu krv u mlazu.
-Gde ste vojsko? – viče na glas, ali u tom momentu vide kopljem probodenog svog pobru. Udari na onu dvojicu i za tren je izgledalo da su se on i njegov verni patilac rešili Turaka, kad iznenada iz ona dva šatora jurnu i opkoli ih deset Turaka. Jednome brkatome je rascopao glavu i turban iz cuga. Drugom, što mu skoči iza leđa, postavio je nož u trbuh, ali za njih dvojicu već je bilo kasno. Osetio je malaksalost, iako do tad nije ni primetio veliku ranu na preponi. Dobio je još jedan ubod sabljom pod pazduh. I sledeći u leđa dok je padao sa konja. A onda kad je nepomično ležao na zemlji sve je bilo bezbolno i usporeno. Saznanjem da je Murat mrtav osećao je beskrajan mir. Video je bojno polje pregaženih Turaka, ali podalje od njih nemoćne ostatake srpske oklopne konjice kako se muči, zaglavljena u močvari bespotrebno se lomatajući za preostalim strelcima protivničke vojske. Njih su spretno rušili sa konja i ubijali Turci pešadinci sa kratkim sabljama i sami desetkovani nastavljali povlačenje. Smrtno ranjenom prilazio mu je sultanov sin Bajazit sa zahvalnim izrazom lica.
-Sikter! – otera janjičara krvavih ruku i ogromne sekire, koji se ponizno nudio novom vođi da odrubi Miloševu glavu. Kleknu do Obilića i postavi mu pažljivo pod glavu jedan od Muratovih mekih jastuka. Odjednom Milošu bi savršeno jasno kako su slučajno dobili tajnu informaciju i zašto su tako lako uspeli da dopru do slabo zaštićenog šatora velikog turskog sultana! Dišući sa naporom, jer mu je krv udarila na usta, video je na proplancima delove brojnije srpske vojske koja je trebala, ali nije ušla u boj. Mašući zastavama, bez žurbe odlaze, ne želeći da menjaju ishod krvave bitke bez pravog pobednika. Bajazitovi veziri su nekoliko puta uzastopce podigli barjake ka njima u vis kao dogovoreni znak i uzjahali svoje konje. Osetio je u turskim izdajnicima gnusnu igru spretnog i za vlašću pohlepnog Bajazita. Čuo je veliki metež i video povlačenje Turaka sve sa mrtvim Muratom na nosilima, kao i izvlačenje sa bojišta manjeg dela izranjavljane srpske vojske sa vojvodom Vukom. Onda je nastao mrak. Kada je Bajazit udobno zavaljen u sedlu svog dorata zadnji put uputio pogled pozdrava ka Kosovu polju i Milošu, video je njegov ukočen pogled ka nebu.
Nenad Simić – Tajka
