Beograd – Nedavno je skandal praćen nepravdom nad jednom devojčicom iz Kraljeva, koja je greškom izdavača udžbenika ostala bez zasluženih bodova na takmičenju iz srpskog jezika, potresao celu Srbiju, ali i naterao nas da se bolje zapitamo iz kakvih udžbenika uče naša deca.
Pored brojnih pravopisnih grešaka u udžbenicima i lektirama preporučenim od ministarstva prosvete, netačnih činjenica iz istorije i geografije, najzad smo počeli i da menjamo već dobro nam poznate nazive bajki.
Pa su tako u lektiri za drugi razred osnovne škole, u izdanju izdavačke kuće „Riznica lepih reči“, dve čuvene bajke Hansa Kristijana Andersena preimenovane. Bajka „Devojčica sa šibicama“ sada se zove „Devojčica sa žižicama“, dok „Princeza na zrnu graška“ više nije princeza nego kneginja.
Na naše pitanje upućeno ovoj izdavačkoj kući zašto je to tako i da li su ti nazivi usvojeni nekom novom standardizacijom i izmenama, odgovora nije bilo.
Za savet obratili smo se i našem čuvenom lingvisti i srbisti, univerzitetskom profesoru Dragoljubu Petroviću koji kaže da su te izmene itekako štetne.
„Mimo pameti je bilo menjati ustaljene naslove dobro poznatih bajki, a još je besmislenije koristiti reč koja nije sinonim za onu odbačenu – kneginja nije princeza, ona je žena kneževa (ako to nije vrsta gljive!) a ukoliko je prevodilac mislio da već odomaćenu „princezu“, kćer kneževu, nekako preimenuje, onda je trebalo da je nazove „kneginjica“, kaže profesor Petrović i dodaje da je reč žižica srpska reč ali da je kao i brojne druge reči srpskog porekla promenila vlasnika:
„Žižica je srbska reč, u Rečnik Matice srpske unesena iz dveju knjiga koje je učitelj Sreten Adžić objavio u Nišu (1894) i Beogradu (1909), koju su Hrvati pretvorili u žigica. Hrvatskim se mogu nazvati samo one srbske reči koje su toliko iskrivljene da i na prvi pogled deluju budalasto, čimbenik (činjenica), na primer, ili uljudba (uljuđenost, uljudnost, kultura), ili stožer (visoka vojna komanda), ili putovnica (putna isprava za inostranstvo, putnica, pasoš), ili… gomila drugih kojih se ne mogu ni setiti.“
Sa profesorom Petrovićem slaže se i još jedan srbista, diplomirani etnolog i autor „Rečnika srpsko – arijski ili arhaično – srpski sa korenima“ Slobodan Filipović, koji kaže da žižice jeste srpska arhaična reč i koja upotrebu nalazi samo kod retkih pojedinaca u zapadnoj Srbiji, ali i da ne razume zašto se menjaju nazivi bajki.
„Žižice jesu naziv u zapadnim srbskim krajevima za šibice, po žiži ili fokusu, središtu sunčevih zraka koji sakupljeni u jednu tačku pale vatru. Ne razumem promenu naslova mitoloških bajki. To je kao promena ličnog imena, danas imaš ovo ime, a sutra ti neko nadene neko drugo ime.“
Da ovo nije jedinstven primer govori i nastavnica srpskog jezika jedne beogradske osnovne škole. Ona radi svoje sigurnosti i straha od gubitka posla nije želela da joj navodimo ime, ali kaže da su udžbenici iz kojih deca uče gori nego ikad.
„Udžbenici se menjaju maltene na četiri godine, ni cela generacija ne završi a oni su već uneli neke izmene. Bar da su pozitivne, nego naprotiv. O gramatičkim greškama da ne govorim. Ali mi tu ništa ne možemo. Znam da ni u drugim školama nije bolje i znam da se vrše strašni pritisci na nastavnike kada je u pitanju odabir izdavača. Ali sa druge strane ima dosta i kolega kojima nije toliko ni bitno iz čega deci prenose znanje i uopšte kakvo znanje, ako ih izdavač „nagradi““.
Ni roditelji nisu oduševljeni izmenama a ponajmanje kvalitetom lektira i udžbenika. I oni se slažu da su izmene čista ludost i da se besmislenim promenama unosi samo zabuna.
Na kraju, budući da se komisije na takmičenjima pozivaju na standardizaciju jezika i gramatike, pitamo se da li bi tačan odgovor bio žižice ili šibice, odnosno kneginja ili princeza, budući da se zbog jednog slova deci oduzimaju bodove?!
Vesna Veizović
