Jezdimir Dangić rođen je 4. maja 1897. godine u Bratuncu, u porodici sveštenika. Dok je pohađao gimnaziju u Tuzli, pridružio se revolucionarnoj organizaciji „Mlada Bosna”, zbog čega je posle Sarajevskog atentata izveden na sud i osuđen na tri godine. Robiju je izdržao za vreme Prvog svetskog rata, kao i svi istaknuti pripadnici „Mlade Bosne”. Posle rata završio je prava i radio u Sarajevu, Tuzli i Subotici kao policijski činovnik. Godine 1928. preveden je u aktivnu žandarmerijsku službu sa činom potporučnika. Sve vreme isticao se kao levičar, spasavao je komuniste od suđenja, među njima i Rodoljuba Čolakovića.
Naime, prema Zakonu o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi iz 1921. godine, Komunistička partija Jugoslavije je zabranjena, kao i svaka njena aktivnost. Članstvo u KPJ i komunistička agitacija povlačila je krivično gonjenje.
I pored toga Dangić napreduje u službi i postaje major u jedinici Dvorske žandarmerije, zaduženoj za obezbeđenje kraljevske porodice, njihovih objekata, kao i ministara i vladinih objekata. U Aprilskom ratu je u kraljevoj pratnji do Nikšića, odakle Petar II odlazi u egzil. Majoru je ponuđeno mesto u avionu, što je on odbio rečima: „Jedan Srbin ne bi smeo da napusti svoju zemlju u nevolji!” Izbegava zarobljavanje i sklanja se u Beograd, povlači se iz službe u žandarmeriji.
Preko braće Teodorović, aktivnih majora, stupa u vezu s pukovnikom Dragoljubom-Dražom Mihailovićem, koji je s Ravne gore počeo da organizuje otpor okupatoru. Šesnaestog avgusta Mihailović postavlja Dangića za komandanta vojnočetničkih odreda istočne Bosne i on se ubrzo prebacuje preko Drine i preuzima komandu nad ustaničkim jedinicama.
U početku ustanka postojala je saradnja između četnika i partizana u borbi protiv ustaša, protiv kojih je uglavnom i bio usmeren ustanak zapadno od Drine. Uspeli su da zajedno oslobode nekoliko većih mesta: Srebrenicu, Bratunac, Goražde, Čajniče, Olovo. Posle ovog razdoblja saradnje, kao i svuda, dolazi do razlaza. Komunisti su ustanak koristili za agitovanje i revolucionarnu borbu, što je Dangić zabranio, dok su ga oni optuživali da rat za slobodu pretvara u borbu Srba protiv muslimana. To je bio i početak građanskog rata.
Srpska uprava u Bosni
Posle nemačko-ustaške ofanzive na oslobođenu teritoriju u januaru 1942. godine, Dangićeve jedinice trpe teške gubitke, ali nisu uništene. Tada mu nemačka komanda Okupacione zone Srbije, odnosno general Bader, kao komandant Srbije, čije su snage bile u ovom delu NDH, nudi pregovore o položaju istočne Bosne. Dangić ih prihvata i, uz posredovanje srpske Vlade nacionalnog spasa đenerala Milana Nedića, dolazi u Beograd početkom februara 1942. godine. Inače, i ranije je imao vezu s Nedićem, koji mu je slao pomoć svake vrste za borbu protiv ustaša i sa Srpskim dobrovoljačkim odredima prihvatao izbeglice koje su bežale preko Drine u kakvu-takvu sigurnost Srbije.
Na pregovorima mu je ponuđeno da u istočnoj Bosni stvori srpsku upravu, u koju ustaše ne bi imale pristup, da se zločini kažnjavaju, da se vodi zajednička borba protiv komunista koji su već tad obznanili da im je glavni cilj revolucija, a glavni protivnici četnici. Ipak, pregovori su brzo propali zato što je zvanični Zagreb uputio protest Berlinu, uz obrazloženje da se deo NDH ne može izdvajati.
Hitler i Ribentrop, ministar inostranih poslova, naložili su Baderu da hitno obustavi veze s pobunjenicima. Odmah posle toga Nemci i ustaše pokreću najveću ofanzivu do tada, nazvanu „Operacija trio”. Glavnu udarnu snagu činila je „Crna legija” Jure Francetića, koja je počinila masovne zločine nad civilima i zarobljenim četnicima. Dangić opet odlazi u Beograd po pomoć, i u povratku svraća u Valjevo, gde drži govor na zboru pred načelstvom. Ta vest odlazi do Beograda, gde je cenzor nekako propušta do novina. Pavelićevi ljudi samo su čekali dokaz nemačke bolećivosti i Nedićeve podrške Dangiću, opet su se žalili Berlinu, ovog puta s dokazima.
Naredba o hapšenju brzo je stigla, Dangićeva veza iz Abvera, nemačke vojne obaveštajne službe, šalje kurira da ga upozori da beži preko Drine, ali se ovaj usput zapio i zaspao u nekom selu. Delovi 714. nemačke divizije uhapsili su Dangića na spavanju u Rogačici, kod Bajine Bašte, 12. aprila 1941. Odmah je prebačen u beogradski Gestapo, a odatle u logor Strij, u poljskoj Galiciji.
I dok bi za većinu ljudi, koji bi na takvom mestu brojali dane do slobode ili smrti, tu bio kraj priče, za Dangića počinje nova.
Flašama protiv tenkova
Sredinom 1943. godine beži iz logora, prebacuje se u Krakov, gde preko ljudi koji su ga krili stupa u vezu s poljskim pokretom otpora, Otadžbinskom armijom, ili Armijom Krajovom (AK). To je bio široko okupljen pokret otpora osnovan još pre kapitulacije Poljske. Armija Krajova još od 1942. godine spremala se na opšti ustanak. Od 1943. na čelu AK nalazio se general Tadeuš Bor-Komorovski. Kada su se krajem jula 1944. godine sovjetske jedinice našle na petnaestak kilometara od Varšave, Komorovski je naredio početak ustanka. U tom trenutku u Varšavi se nalazio i Dangić.
Tada je u Varšavi bilo svega 13.000 Nemaca, uključujući vojsku, policiju, stražu, trupnu školu, osoblje aerodroma. Zbog toga što je naredba morala da bude saopštena pojedinačno svakom ustaniku, do vremena predviđenog za početak ustanka nije stigla do više od polovine AK. Zbog iskustva u gerilskom ratovanju, Dangiću je poverena komanda nad pešadijskom brigadom ustanika, jednom od prvih koje su počele napad na Nemce.
Iako je Poljaka bilo dvostruko više od Nemaca, tek je svaki deseti bio naoružan, dok su ostali koristili motke, kamenje, gole ruke. Sve je to podsećalo na početak Dangićeve borbe u Bosni, pa je njegovo iskustvo došlo do izražaja. Zauzet je veliki vojni magacin, odakle su izneta SS maskirna odela, koja su postala ustanička uniforma. Razlikovali su se od Nemaca samo po traci u bojama poljske zastave (crveno i belo) na rukavu.
Borci AK držali su centar grada i deo predgrađa, ali bez mostova preko Visle koji su ih povezivali. U samom centru još su postojala jezgra otpora, telefonska centrala, katedrala i Univerzitet.
Hajnrihu Himleru, zapovedniku SS i šefu Gestapoa, odmah je javljeno za ustanak, i on je poslao veće jedinice iz Poznanja, kao i brigadu Dirlevanger i Brigadu Kaminskog, da Varšavu sravne sa zemljom. U samom gradu postavljane su barikade i protivtenkovske prepreke. Nemci su dovlačili najmodernije oružje koje su imali, dok su im se ustanici suprotstavljali flašama sa zapaljivom tečnošću: smeša benzina, lož ulja i sumporne kiseline, a na zidu flaše pričvrsti se hartija sa kalijum-hloridom. Kada se flaša razbije, smeša se izmeša i zapali sama. Od automobilskih opruga pravili su bacače flaša, a od baštenskih prskalica bacače plamena.
Sovjeti ćute
Sredinom avgusta Dangić je svoju jedinicu vodio u najveću pobedu ustanika: zauzimanje telefonske centrale. To je bilo najveće nemačko uporište u centru, masivna zgrada od armiranog betona, visoka osam spratova, odakle je oko dvesta odlično naoružanih Nemaca pod stalnom vatrom držalo okolne ulice. Pošto su presekli struju, vodu i telefonski kabl, Dangić sa svojim borcima počinje napad. Pokušali su pomoću merdevina i miniranja da zauzmu zgradu i došlo je do puškaranja od sobe do sobe.
Pošto su uspeli da sruše glavni ulaz, Dangićeva zamisao bila je da donesu pumpu i njom benzin ubacuju na gornje spratove. Vatra se širila i zavladala je tišina. Uhvaćen je jedan Nemac koji je pokušao da pobegne i od njega su ustanici saznali da su njegovi drugovi na poslednjem spratu, odakle se kroz okno lifta spuštaju u podrum. Dangić je odmah naredio napad na podrum. Bacačima plamena i bombama slomljen je otpor, Nemci su se predali. Zarobljeni esesovci i policajci odmah su streljani, dok su vojnike Vermahta uzeli za zarobljenike.
Pobeda je odjeknula, ali su pristigle SS jedinice malo pomalo osvajale i rušile grad. Poljaci su tražili pomoć od Sovjeta, koji su bili s druge strane Visle, ponegde na samo trista metara od grada. Ovi nisu reagovali, osim usamljenih jedinica, koje nisu mogle preterano da pomognu. Maršalu Rokosovskom Staljin je naredio da zastane u napredovanju kako bi Nemci slomili AK, koja je bila prozapadno orijentisana i, kao takva, predstavljala moguću branu sovjetskom uticaju u Poljskoj, koja je na konferenciji na Jalti ušla u interesnu sferu SSSR-a.
Konačno, 2. oktobra Bor-Komorovski potpisao je časnu kapitulaciju, pošto je nemačka komanda u međuvremenu priznala AK za regularnu armiju. Stanovništvo Varšave i borci AK izašli su iz grada, koji je spaljen.
Dangić je odbio kapitulaciju, nekako je uspeo da pređe Vislu, gde su ga zarobili Sovjeti. Čim su shvatili o kome se radi, prebačen je u Lubjanku, zloglasno sedište NKVD u Moskvi. Tu je zatvoren i držan do uspostavljanja zvaničnih odnosa nove Jugoslavije i SSSR-a kada je predat Beogradu. Na montiranom suđenju u Sarajevu osuđen je zbog ratnih zločina i saradnje sa okupatorom u Bosni, iako su se zločini dogodili posle njegovog zarobljavanja.
Čovek koji je za života prošao četiri zatvora od četiri različita režima, više ratova i ustanaka po celoj Evropi, streljan je 1947. godine u Sarajevu .
Nemanja Baćković
Izvor:Politikin zabavnik / patriot.rs
