Kako je Vuk pojeo magarca

0
164
Vuk Drašković / Foto: YouTube Screenshot

Neko bi s ushićenjem rekao: konačno leto, i da svak zaboravlja na doskora nezapamćeno vreme kada su se jurodivi oblaci ili jalovo sivilo po smenama nadvijali nad Srbijom kao da predskazivahu nešto. Da se to kojim slučajem nad Engleskom mrčilo, oni bi ležerno prokomentarisali kao ništa novo. Međutim, najveća kletva na Balkanu je ništa, a povrh svega neprestano ništa, i još da nikad neće biti ništa (novo)…

Baš takav osećaj ništavnosti svud naokolo i dalje je prisutan, a kulminirao je oko nikad izvesnijih izbora. Čuj, IZBORA, u vreme kada u svetu postade najupitnija reč izbora, od pitanja ljudske slobode do samog postojanja, ovi Tribali našli da se utrkuju. No, besmislenost izbora ne odražava se samo kroz vaskoliku svetsku prizmu, već i kroz ovaj naš jedan jedini lokal-monokl. Predizborne kampanje u bici za krunu, dok je korona samo zastala da se protegne, besmislene behu jer su se unapred znali slavljenici. Pored njih, pouzdano se znalo i to koja je opcija za svako sažaljenje. Ako izuzmemo manevar-opoziciju, u najžalosnijoj utrci od ameba naovamo najžalosnija beše Koalicija za povratak monarhije. U redovima koji slede, nećemo se baviti istorijom obesmišljavanja monarhije u Srba, već isključivo glavnim krivcem – Vukom Draškovićem.

Kao potomak familije monarhistički nastrojene, i, početkom devedesetih, kao jedan od verujućih u SPO, smatram da imam puno pravo da se osvrnem na prošlost s ove vremenske osmatračnice. O tome da je on sahranio sve pripadnike plave krvi nema ni govora, ali da je zakucao poslednji ekser u kovčeg pri samoj pomisli na monarhiju itekako je od značaja revidirati. Paradoksalno, dakako, kada je on bio najveći zagovornik ideje rehabilitacije dinastije. (O Akademiji nauka suvišno je trošiti reči. Posebno otkad Hrvati prisvojiše i Milutina Milankovića, te od naučnika osta samo Željko Mitrović.) Ko je zaista „ubio kralja“, verovatno nikada nećemo doznati. Između ostalog, zbog nezainteresovanosti samog naroda. Stoga, koliko se komunisti mogu optužiti za iskorenjivanje monarhije, religije i vere, toliko bi se moglo i narodu spočitavati, samim tim što je dozvolio komunizmu da se zapati tako lako.

Prigovarali su i za rodoslov. Vele, kakva je to genealogija kad je na početku svinjar. A ne znaju da kada bi se protreslo bilo čije kraljevsko porodično stablo, našao bi se u korenu sigurno neki svinjar, ako ne i pokoja svinja. Pri povratku devedesetih, narodu se nimalo neće dopasti prestolonaslednikova mediolingvičnost, ako možemo tako nazvati njegov osrednji talenat za sopstveni jezik (dislingvičnost nije, jer se onda postavlja pitanje kako barata drugim jezicima). „Kinezi nauče za tri meseca, američki ambasador za tri godine perfektno srpski, a on ne može za trideset, uz najbolje uslove i profesore“, prebacivaće mu gomila. Jednom prilikom (Dnevnik je prikazivao), kada je iz humanitarnih razloga porodica posetila bolnicu u Tiršovoj, prestolonaslednikov sin je seo na krevet obolelog deteta, glavna sestra je prevodila, i dete je s osmejkom reklo hvala, našta se ona razgoropadi i podviknu: „Kaže se gracijas!“. Elem, neosporno je da kraljevići svi odreda bolje poznaju dijalekte engleskog kraljevstva, a da su za maternji nedovoljno talentovani ili možda i zainteresovani. Uostalom, seme Cileta Marinkovića bi, ako ništa, moglo (za koju godinicu) apstraktnim slikama se bolje izražavati. Aleksandar ili Vladimir, što da ne i Branislav… sve je bolje nego da nam utrape sa strane nekog dosad neupisanog potomka Zvonimira Bobana, Antonija Pušića ili Muharema Bazdulja.

Da Vas podsetimo:  Narodni poslanici: izvršite svoje obaveze

O Vuku Draškoviću koliko se zna toliko se i ne zna. Od pisca bestselera i govora eks-ju političarima, autentičnog kolumniste, kralja trgova, opozicionarskog Če Gevare, do nevidljivog parazita vlasti, Vuk ili Kurjak, u deminutivu Vučić to jest Kurjačić, sve bi mogao biti. Ako zaobiđemo neproverene kuloare, uspećemo da zanemarimo čaršijska otrcavanja kako su zbog gradske vlasti u Beogradu krajem devedesetih navukli Milovu mafiju, dogradili na divlje čitava predgrađa, i kako pola Knez Mihajlove pripada porodici Drašković od čega ubiru basnoslovan harač. Zanemarimo li platu supruge Dane, penzijicu, i njegova učešća po raznim upravnim odborima… i naposletku ono što je svojevremeno izrekao, a sada je nikad aktuelnije: „čije su ovce, njegov je i breg“, aludirajući jasno na teritorijalnu raspodelu na Kosovu, doći ćemo do glavnoga, na šta je sve spreman bio. Čak i zluradi komentar da samo prokleti mogu toliko biti gramzivi a da nemaju dece, pada u vodu pred mnogo gorim optužbama navodnih očevidaca. Tobože, UDBA je podučila tada mlađahnoga Draškovića kako će famozne šezdeset osme biti primljen u redove studentskog pokreta i magazin Student. Kao neodoljivi Srećko Šojić, priča kaže, tako je i Kurjačić obmotao glavu čalmom s par crvenih mrlja. Čim su saslušali ispovest ranjenika sa protesta, odmah su ga primili u svoje redove. Na njegovu žalost pojavio se jedan pravi stradalnik sa označenog mesta gde ga je narodna milicija batinala, i na njegovo insistiranje da skine zavoje, ukaza se netaknuta glava simulatora. Kasnije će tek postati meta kompromitacija raznih. Naime, ako izuzmemo i ta nagađanja čiji je sve bio agent, a po teoretičarima zavere svih važnijih tajnih službi, shvatićemo zašto je on doveo dotle da narod mari za kraljevinu ko za bagatelno ordenje i značke na buvljaku. Kurjačić, iz prve polovine devedesetih i druge nije se mogao prepoznati. Dok je prvi samleo postojeću diktaturu, drugi joj je pristupio ništa drukčiji od pripadnika današnje fiktivne opozicije. Program kampanje od tada se bazirao samo na tome da se razreši atentat na Ibarskoj, i da se vaspostavi monarhija. Time je bezočno kapitulirao a opet postao deo vlasti kao jedan vid koalicije. Narod, kao i čovek kada se razočara u idola, razumljivo gubi veru u sve. Te tada biva slomljen duh gotovo svima, a oni koji su još imali volje i entuzijazma prestrojili su se u ono što je ostalo od DEPOS-a, za nove agente kojima je jedini zadatak sa strane bio da dezintegrišu sve što se može od postojeće teritorije. Kurjačić je, dakle, svesno dosadio narodu atentatom i mantrom o kralju koji je bio toliko nevažna stvar, uslovno rečeno (Narod nije imao ništa protiv kralja, ali kao poslednja i usputna tačka dnevnog reda. On je vapio za privrednom reanimacijom.), da je uspeo i u tome da se izvuče kao žrtva diktature, ali i da ogadi narodu za sva vremena pomisao na kraljevinu. Posle toga, demokratski blok će srljati sve do današnjih dana kada im se za lidera utrpava Dragoslav Šumarac, poznatiji kao najgori profesor-predavač u istoriji na Građevinskom fakultetu. U Hercegovcu-kolonisti mnogi su videli patriotu, ali, logika nalaže da se rodna gruda ne može braniti tuđim rečima, makar to bila i najautoritativnija beseda. Odsustvo savesti i njegovi protivurečni stavovi i postupci mogu se dekodirati u jednoj njegovoj izjavi. To se zbilo na promociji romana. Na pitanje znatiželjnika iz publike koje su po njegovom mišljenju tri najbolje knjige svih vremena, bez razmišljanja je odgovorio onako visokoparno kako samo on to ume: Braća Karamazovi, Braća Karamazovi i Braća Karamazovi. Kurjačić ni svestan nije koliko nam je olakšao posao tim odgovorom. Od manje je važnosti to što osrednji pisci, pogotovo takvog feljtonističkog tipa, odgovoraju uvek nešto pouzdano, tek da se ne bi okliznuli. Jer, ako su Tomas Man, Niče, Hese, Frojd, Sartr… njega isticali, onda nema spora ko je na pročelju. Uz to još i Sloven, te eto još malo nacionalne ispravnosti i doslednosti. Međutim već u naslovu nalazimo rešenje šifre. Prezime Karamazovi su Dostojevskom simbolika za braću crnih obraza, ili, ako ćemo udomaćiti: loza ukaljanih obraza. Samo delo se bavi pitanjem dvoličnosti, o unutrašnjim borbama, bratoubilačkim, dubokoukorenjenim, vezanim za autoritete rascepkanih ličnosti… Time se inače bave infantilni to jest pisci u povoju, ili blokirani u razvoju i unutrašnjim dilemama. Oni će čas biti vernici čas ateisti, čas zagovornici rata čas pacifisti, čas nacional-fanatici čas kompradori. On će i u poslednjoj knjizi uzdizati Kralja Ujedinitelja, i niko ga neće raskrinkati. U njoj će učiniti svojevrsni književni prekršaj a to je da se nikada ne projektuje lični stav sa stavovima nekih tako važnih po istoriju ličnosti. Naime, on je tvrdog mišljenja da bi tadašnji Kralj SHS danas bio za NATO?! Međutim, osim tog autoprojektovanja i indirektnog uticaja na druge, ako se vratimo na početnu temu, shvatićemo da on ne prestaje da potencira pitanje monarhije iako je on taj koji je zapečatio taj galimatijas od saga te vrste naše istorije.

Da Vas podsetimo:  Prijavio gradonačelniku prikupljanje glasova za SNS, pa dobio otkaz

Taj stari trik izgleda da ne zastareva. Taj blef koji koriste mnogi pa i jedan pisac mlađe generacije, koji se predstavlja kao ekspert za vojsku, religiju i vampire (a zapravo je puki plagijator i kompilator stripova i Bafi, ubice vampira), e da bi osim pređašnjih privilegija kao mezimac vlasti sada još dobio na poklon i stan od vrhuške u gradu u unutrašnjosti gde još uvek živi. Naime, on će na društvenim mrežama predstavljati sebe kao muškarčinu, koji je umereno protiv vlasti, i koji uvek ima nešto podsmešljivo da dobaci za gej populaciju. Šićardžija kao i drugi misli da nikom nije gorelo do zore, i da se nikad neće doznati za njegovu tajnu sklonost. Interesantno je da mnogi biseksualci nikada ne bi bili raskrinkani da nisu bili najglasniji homofobi. Ako je Kurjačiću još od ciljeva preostalo da se ovenča NIN-ovom nagradom, to bar nije problem za ovoga i ostalu mlađu gardu. Nedavno je izašla zbirka priča, navodno inspirisana, a zapravo će im samo poslužiti kao marketinški mamac, Borislavom Pekićem. Prvi na listi je Filip David, tako da je dalje nabrajanje suvišno. Tu galeriju likova sabrao je pod jedan vampirski ambrel Vule Žurić, po principu čija lopta, i on mora da igra. Dovoljno će biti da se rekne da je Pekić živ, tačno bi se odrekao književnosti. Dakle, braća po dvoličnosti, kažu li da im je omiljen Dostojevski ili Pekić, isto je kao kada bi Juda izjavio da mu je omiljeno štivo Biblija.

Samozatiranje semena osnovna delatnost postade. Mnogi bi poput kralja bez razmišljanja minirali kao nekad Avalu, tako i sada Kalemegdan ili Ćele kulu. Njima su Bebe i Srđe Popovići idoli (kao i frontmen S. Šaper do zabranjenih imena poput P. Matića itd.), sve do Lava Pajkića novog Incitata. Onda nek ne čudi što je idol mladima (sa tik toka) izvesna 18-ogodišnja Barbika, koja izgleda kao starija sestra Nade Topčagić. Umesto da pametni, stručni i pravedni budu virus koji treba prokužiti, odliv mozgova i zanatskih ruku ne prestaje. Od autodestrukcije preko autošovinizma do autoimperijalizma, matrica je permanentna. Toga će biti dok god bude postojala negativna selekcija; dok se god budu cenile privatne art, smart… media škole, dotle ćemo fabrikovati i preko veze u svim oblastima forsirati samo medio-kritete.

Da Vas podsetimo:  Zaustavimo pandemiju nasilja u porodici

Onda neće biti razloga za bojkotom. A pogotovo ne ovako mizernim gde se radovala vlast, a izbore niko i nije bojkotovao jer je to neko organizovao, već zato što narod nije imao za koga da glasa. Nije čak hteo da bojkotuje i one koji su ih nagonili na bojkot jer bi time bojkotovali svoj bojkot tj. svoju volju. Pitanje je da li bi bojkotovao i ovoliki broj da je kojim slučajem neko od njih dobio zaposlenje partijskim blagoslovom.

Narod kao i svaki mnogostradalni rab božji vapije za čistim obrazima, i kao s početka Braće Karamazov, iz Jevanđelja po Jovanu: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane: ako li umre, mnogo roda rodi.“ Stoga, prvenstveno nazvati stvari pravim imenom; stop naopakim sistemima vrednosti. Sorošu ako piše da je glavno zanimanje iliti misija s neba: filantrop, zašto mi to moramo uzimati zdravo za gotovo? Ako ćemo po Kurjačiću (ne po onom Vuku) da je breg onoga čije su i ovce na njemu, onda kako objasniti Englesko kraljevstvo. Zar ne bi trebalo ugledati se na njih? Dovoljno je pomenuti Foklande koji su im entitet koliko i Albancima Saturn, pa se lako izvodi zaključak da Kosovo nije slepo crevo, već samo srce, koje on i slični nikada nisu osetili u sebi, osim kao suvišnu reč u svom akademskom vokabularu. Naravoučenije: vraćati se starim, pravim vrednostima roda svoga, a za izrode, kako bi se sputali u svom neumoljivom povampirivanju, jedan palisad od ušljiskanog kolja ne bi bio naodmet.

Branislav Jevtić
Izvor: vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime