Kako nas je korona karantin prisilio da istinski zavolimo bližnjeg

0
643
Foto: pixabay.com

Svakodnevno okrenuti svojim ukućanima primorani smo da nađemo načina da postanemo uviđavni, nesebični i saosećajni

Kad je u februaru počela da se diže tenzija i širi strah zbog pojave novog virusa i bombarduje javnost ciframa zaraženih i umrlih, znao sam da nam sledi karantin, ali, pošto za svojih pedeset godina života ništa slično nisam doživeo, nisam mogao pretpostaviti kako će on izgledati i do kog stepena sve ljudske aktivnosti mogu biti zaustavljene.

Poučen višedecenijskim iskustvom i, prema tome, skeptičan u vezi sa svime što dolazi sa „glavnotokovskih“ medija, odmah sam pomislio da je akcija do detalja isplanirana. Razmišljao sam: ako su poslednje decenije prošlog veka uspeli skoro ceo zapadni svet da ubede da su Srbi genocidan narod, a početkom ovog stoleća da je grupa arapskih pilota početnika uspela kidnapovanim putničkim avionima da sruši tri ogromne zgrade u centru Njujorka, oni neće prezati ni od toga da zaustave ceo svet i kao ovce nas zatvore u naše male stanove.

Kad je moj desetogodišnji sin prvi put čuo naziv novog neprijatelja, odmah mi je doneo strip „Asteriks na trci kroz Italiju“, u kojem se rimski favorit u trci dvokolica zove Koronavirus (pravo ime Testus Teron). Nakon što saznaje da je njegov partner varao, maskirani Koronavirus odustaje od trke. Prevara se uvek na kraju otkrije.

Jedno vreme nisam verovao da virus uopšte postoji. Kasnije sam ipak poverovao u njegovo postojanje, ali, na svu sreću, ubrzo su se pojavile ozbiljne epidemiološke studije koje pokazuju da je taj mikroorganizam, iako se brzo širi, manje smrtonosan od virusa gripa, koji skoro nikome nije zanimljiv.

Da bih se uverio da nisam lud, pojačao sam pregled anti-globalističkih sajtova. Na njima su komentatori, isto kao i ja, bili u neverici šta se pred njima odvija. Izvesni Tomas Milton, recimo, nakon izražavanja sumnje u epidemiju, svoj komentar završava rečima: „I kako ću ja tim povodom reagovati? Malim činom prkosa. Kad budem izlazio, staviću masku, samo što će na mojoj biti ugravirano ՚lažni gripՙ.“

Da Vas podsetimo:  Dnevnik Diane Budisavljević – vidi li se svetlost istine?

Drugi Amerikanac po imenu Šon, koji deo godine provodi u Brazilu, u svom opisu atmosfere u ovoj južnoameričkoj zemlji piše da su Brazilci mnogo sujeverniji od Amerikanaca i „COVID 19“ smatraju nekakvim zlim duhom. Umesto da se od virusa štite krstićima oko vrata i svetom vodicom, kaže on, oni stavljaju pravougaone krpice na usta i mažu ruke dezinfekcionom tečnošću. Većina njih deluje uvereno da im to stvarno pomaže.

Nakon dve nedelje izolacije i traženja istine o „pandemiji“ i nalaženju istomišljenika na Internetu, bio sam primoran da počnem sa predavanjima preko kompjutera. Pre nego što sam sa studentima podelio svoje mišljenje o celoj farsi, prvo sam ih pitao kako oni doživljavaju karantin. Bez ikakve želje da prodru u suštinu stvari, oni su počeli isključivo da mi govore o ličnom privikavanju na nove uslove živote.

Prilično me je iznenadilo to da je izolacija uglavnom pozitivno na njih uticala. Pričaju da inače, u nedostatku vremena, obično jedu u restoranima brze hrane, a sada su, primorani da sami pripremaju obroke, mnogi naučili da kuvaju, i počeli su zdravije da se hrane. Jedni su počeli da vežbaju, dok su drugi postali organizovaniji. Jedino što nekima od njih nedostaje jeste lični kontakt sa prijateljima. Velika većina je zadovoljna što imaju više vremena da se posvete onome o čemu odavno maštaju.

Taj razgovor vratio mi je svest o važnosti prizemnog sagledavanja stvari. I ja sam, naročito prvih desetak dana karantina, bio zadovoljan što ću moći da se bavim određenim aktivnostima za koje ranije nisam nalazio dovoljno vremena. Skoro svaki dan odšetam kroz šumicu do obale reke, koja me svojim nezaustavljivim tokom podseća na prolaznost svih nevolja i našeg ovozemaljskog život uopšte. Za proteklih šest nedelja pročitao sam i šest zanimljivih knjiga, za šta bi mi u normalnim uslovima trebalo barem tri puta duže.

Da Vas podsetimo:  Kako sam izlečio astmu prirodnim putem, skinuo se sa svih lekova i neočekivano smanjio kilažu

Jedna od tih knjiga je roman „Ostrvo“ Meše Selimovića, u kojima se on iz Bosne sedamnaestog i osamnaestog veka opisane u svojim prethodnim romanima, prebacuje u savremenu, posleratnu zbilju. U priči stariji bračni par živi u kućici na neimenovanom jadranskom ostrvu. Kao i mi sada, izolovani su od spoljašnjeg sveta i okrenuti jedan drugom. Ta činjenica u njihovim međusobnim odnosima često prouzrokuje napetost i netrpeljivost, ali i naglu svest o značaju i emocionalnoj povezanosti sa drugom osobom.

Ivan je sa svojom suprugom, Katarinom, uglavnom bio grub i nepažljiv. Ona najveći deo dana kuva i sprema, dok on peca ili luta polupustim ostrvom. Međutim, primoran da se brine o njoj kada shvati da ona zbog upale pluća i visoke temperature neće moći da ustane iz kreveta i spremi mu ručak, on razumeva da nikako ne želi da je izgubi, i to ne samo zbog ručka. Kada se Katarina konačno oporavi, Ivan skuplja smelost da joj kaže da mu ništa drugo u životu nije potrebno jer ima nju. Nenavikla na takve reči od svog to tada bezosećajnog muža, niz njene obraze tada počnu da se slivaju suze.

Meša Selimović naučio me je jednoj istini u ovo vreme velikih psihičkih i duhovnih iskušenja. Svakodnevno okrenuti svojim ukućanima – supružnicima, roditeljima ili deci – primorani smo da nađemo načina da postanemo uviđavni, nesebični i saosećajni. Hteli-ne hteli, prisiljeni smo da izistinski zavolimo bližnjeg.

Svetozar Poštić
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime