Kako odbraniti Republiku Srpsku

0
633

2014-04-23_063145U svetu danas postoji samo jedna globalna revolucionarna sila: SAD i njeni vojno-obaveštajno-diplomatski instrumenti oličeni u akronimima poput NATO, USAID, NDI, NRI, IRI, NED, CIA, NSA, DIA, oni manje poznati, koji se broje u stotinama, i skoro potpuno nepoznatih, koje se broje u hiljadama. Naravno, ključnu podršku u organizacionom, logističkom, terenskom, medijsko-propagandnom i finansijskom smislu pružaju odgovarajuće službe savezničkih, odnosno vazalnih zapadnih država: na prvom mestu Velike Britanije, Kanade, Australije, Nemačke, Francuske, Holandije, Norveške, Švedske, Belgije, ali i ostalih NATO i EU država, kao i, u mnogim poljima, Japana. Ne treba zaboraviti ni vodeće međunarodne institucije poput UN, OEBS, Saveta Evrope, Svetske banke, MMF, EBRD, čije su misije uglavnom pod odlučujućom kontrolom ili uticajem vodećih zapadnih država. I, na kraju, ali sigurno ne najmanje važno, tu su i velike medijske kuće i mreže, koje imaju opseg, značaj i uticaj ili na globalnom nivou, ili bar na nivou moćnih zapadnih država, ali i medijskih potrošača van tih zemalja.

Ceo taj ogromni, složeni globalni aparat, koji kombinuje vojnu, političku, diplomatsku, medijsku, ekonomsku, intelektualno-obrazovnu i mas-kulturološku moć, u službi je ne samo održavanja postojećeg zapadnog poretka zasnovanog na moći najkrupnijih finansijskih oligarhijskih krugova, tj. terminalnoj fazi kapitalizma najsličnijoj onoj koju je opisao Karl Marks – već i gutanju preostalih delova zemaljske kugle koji još uvek nisu pali pod njegov odlučujući uticaj. Drugim rečima, svaka zemlja koja se iz bilo kojih razloga opire punoj integraciji u taj sistem je, po automatizmu, meta ako ne otvorenih onda subverzivnih, podrivačkih napada od strane nekih od instrumenata ove globalne hidre.

Osim što ovakva situacija već, u realpolitičkom smislu, sama po sebi predstavlja neravnopravnu borbu, tu je i dodatni problem preovlađujućeg duha vremena, koji je još uvek pretežno materijalistički orijentisan. Drugim rečima, čak i da postoji državno rukovodstvo koje je spremno da se upusti u ovu neravnopravnu borbu, problem je, ako ne u većinskom, a ono u značajnom delu stanovništva, koje još uvek žudi za idealom zapadnog materijalnog blagostanja, i vrednuje učinak političke vlasti samo u smislu njenog stvarnog ili percipiranog napretka ka tom cilju.

Srećom, današnji svetski poredak ipak nije jednopolaran kakav je bio do pre samo nekoliko godina. Pojavile su se, odnosno u dovoljnoj meri se obnovile, bar dve velike sile koje postaju takmaci globalističkog Zapada: Rusija i Kina. One još uvek ne predstavljaju ideološku alternativu, jer i one suštinski prihvataju zapadna pravila igre, odnosno nisu izgradile konkurentni ili bar bitno drugačiji civilizacijski model koji bi pretendovao na univerzalnost onako kako to čini zapadni. Kina čak jasno daje do znanja da je ona, kao što je uvek bila, “carstvo za sebe”, zainteresovano za najbolje odnose sa svima ali nezainteresovano na širenje svog sopstvenog modela na druge.

Rusija se nalazi u međufazi. Očigledno je da teži uspostavljanju nekog alternativnog modela, zasnovanog na mešavini ruske carske i romejsko-vizantijske državne tradicije duhovno-svetovne simfonije i savremenih zapadnih ekonomskih, političkih i tehnoloških tekovina i standarda, ali to još uvek nije jasno definisano, odnosno pravi put se nije još u potpunosti otvorio. S druge strane, po svojoj suštini, tradicija civilizacijskog modela kojem je pripadala Rusija (izuzev sovjetskog doba) ne podrazumeva agresivno nametanje sopstvenog modela, već širenje njegovog uticaja, na način mnogo sličniji modelu tzv. vizantijskog komonvelta, koji se dan-danas najbolje ogleda u autokefalnosti pomesnih pravoslavnih crkava. Prostije rečeno, Rusija svojim saveznicima ne pokušava da nametne ni političko-ekonomsko-kulturne modele, niti da im piše pravila unutrašnjeg društveno-političkog života i ponašanja. To je, u srpskom slučaju, mimo tradicionalnih prijateljskih veza i neraskidivih versko-kulturno-istorijskih spona, čini najpoželjnijim i najpodesnijim partnerom, I, više od toga – to čini Rusiju jedinim mogućim pravim saveznikom u borbi protiv agresivnog nametanja zapadnih modela i, još opasnije, zapadnih interesa na srpskom državno-etničkom prostoru, pogotovo pošto su zapadni interesi – oličeni u podršci kako neokolonijalnim tako i velikohrvatskim, velikoalbanskim, neoosmanističkim i islamizirajućim projektima uopšte – suštinski suprotstavljeni srpskim životnim interesima, i ne ispoljavaju nikakvu nameru da takav stav čak i preispitaju, a kamo li promene. Čak i da se takvi nagoveštaji pojave – ko bi im uopšte više i verovao?

Da Vas podsetimo:  Crna Gora gramzive, laskave i razvratne kamarile

Stoga je savezništvo sa Rusijom suštinski interes svakog političkog rukovodstva koje želi da sačuva i gaji kakvu-takvu državno-političku nezavisnost. Taj interes je posebno izražen kada je reč o Republici Srpskoj, koja se sve češće pominje kao sledeća meta globalističkih protagonista tzv. obojenih revolucija, a čiji se opstanak kao ravnopravnog entiteta unutar Bosne i Hercegovine poslovično dovodi u pitanje najpre od strane predstavnika političkog Zapada (kao i protagonista različitih struja svetskog islama) dok, s druge strane, jedino Rusija otvoreno i aktivno podržava opstanak Republike Srpske.

Srećom, sadašnje rukovodstvo Republike Srpske sve otvorenije ispoljava težnje za čvršćim odnosima sa Ruskom Federacijom. Međutim, ti politički koraci treba da budu praćeni i odgovarajućim koracima na drugim poljima, najpre na medijskom, kulturnom i privrednom planu:

– Potrebno je otvoriti medije Republike Srpske za veće prisustvo programa koji upoznaju gledaoce sa svim aspektima Rusije – savremenim, istorijskim, kulturnim, kao i sa vekovnim srpsko-ruskim vezama i zajedničkim tačkama i težnjama.

– Potrebno je maksimalno olakšati poslovanje ruskih preduzeća i preduzetnika u Republici Srpskoj, s tim da treba da budu favorizovani respektabilni privredni subjekti i preduzetnici, sa dobrom reputacijom u samoj Rusiji, umesto mutnih tajkunskih kombinacija na koje su alergični i sami Rusi.

– Takođe je potrebno aktivno raditi na otvaranju prilika za poslovanje privrednika i preduzeća iz Republike Srpske u Ruskoj Federaciji.

– Potrebno je iskoristiti sve mogućnosti kulturno-obrazovne razmene između Republike Srpske i Rusije, sa posebnim naglaskom na širenju programa učenja ruskog jezika.

Neki će reći da prenaglašeno okretanje Republike Srpske Rusiji nosi sa sobom ogroman rizik izazivanja nezadovoljstva zapadnih država. Odgovor na to je jednostavan: zapadne države nikada nisu bile naklonjene Republici Srpskoj od njenog osnivanja. One su je, u najboljem slučaju, tretirale kao nužno zlo ograničenog veka, s kojim što pre treba okončati, odnosno utopiti ga u unitarnu BiH. Vredi ponoviti, ta zapadna težnja ne pokazuje nikakve znake jenjavanja, niti bi geopolitički i ekonomski interesi današnjeg Zapada to dozvolili. Stoga tu Republika Srpska nema šta da izgubi. Naprotiv, ona samo može da zasluži još veću pažnju i pomoć svog jedinog prirodnog saveznika u svetu danas (izuzimajući privremeno sputanu Srbiju i krizom-zahvaćenu i od EU ucenjenu Grčku). Naravno, preduslov za ovo je dobijanje jasnih i čvrstih garancija od Rusije da će na konkretan način pratiti takve poteze Republike Srpske i da će svim dostupnim sredstvima garantovati i braniti njen opstanak, odnosno poneti se kao istinski saveznik.

Da Vas podsetimo:  Istoriju Kosova ne treba vezivati za pojedince!

Naravno, okretanje Rusiji samo po sebi ne može da bude dovoljno. U kriznim vremenima najvažnije je ipak suštinsko jedinstvo između državnog rukovodstva i naroda. Nužan preduslov za to je jasno shvatanje da ovo jesu krizna vremena – i u ekonomskom i u državno-političkom smislu. U takvim vremenima, narod može da bude mobilisan da brani svoju državu samo ako oseća suštinsku povezanost sa njom, odnosno sa njenim institucijama. Ako toga nema, nikakva spoljna savezništva ni političke parole ili kratkoročne populističke mere ne mogu da garantuju opstanak državnog organizma.

Već je napomenuto da današnji svetski poredak najbliže odgovara poznoj fazi kapitalizma prema Marksu. Ogromna većina populacije koja živi pod takvim sistemom oseća manju ili veću otuđenost od sistema, pogotovo u krizom-zahvaćenim državama. Ako izuzmemo super-bogate, koji su ovakvu krizu uglavnom i izazvali ili na njoj profitiraju, ne oseća se neka nada u svetliju budućnost u skorije vreme. U takvim okolnostima, ono što je najvažnije je pružiti ljudima bar minimalni znak državne solidarnosti sa njihovim životom. Ako se više i ne očekuje prosperitet, niti ga je moguće obezbediti, ono što može da se ponudi je bar pravda, podela tereta krize, vođenje primerom odricanja, veća transparentnost vladanja i donošenja odluka, proaktivni dijalog sa opozicijom, kakva god ona bila. I, najvažnije, narod treba preko medija i drugih načina, poput redovnih tribina, držati u toku svih najvažnijih državnih pitanja. Narod treba da oseća da je uključen u sopstveni javni život.

Treba se samo setiti celog ratnog perioda 1992-1995, da bi se shvatila važnost opšte narodne uključenosti u javni život. Tada se ta masovna uključenost u državni život najviše sprovodila posredstvom opšteg učešća u odbrani Republike Srpske. Tako angažovan narod ne samo da je iznedrio današnju Republiku Srpsku, već se i odupro svim spoljnim pokušajima da se spreči njeno uspostavljanje. Čak i kada su političari, pa i državni vrhovi Republike Srpske i tadašnje SRJ, bili pokolebani, kao npr. u slučaju ponuđenog Vens-Ovenovog plana, narodno raspoloženje, verno preneto putem narodnih poslanika u Skupštini Republike Srpske, nije dozvolilo popuštanje. Čak i u uslovima potpune izolacije i unipolarnog poretka u poređenju sa kojim ovaj današnji deluje kao sušto oličenje demokratske multipolarnosti, narod nije dozvolio da političari pokleknu i prihvate diktat – ne samo od najvećih svetskih moćnika tog vremena, već i od rukovodstva same Srbije. Stoga je važno i u današnje vreme obezbediti najveću moguću narodnu angažovanost i uključenost u politički život zemlje.

Ovo su samo neke od mera koje bilo koje rukovodstvo Republike Srpske moglo da razmotri u cilju učvršćivanja države i sprečavanja mogućnosti spolja dirigovanih smena ili nametanja vlasti:

Na prvom mestu treba preduzeti suštinske korake u cilju vraćanja ili jačanja poverenja između građana i države, jer samo smanjenje otuđenja na toj relaciji može sprečiti ili suzbiti pojavu vaninstitucionalnih pokreta čiji je krajnji cilj destabilizacija Republike Srpske:

– Bar po jedan nacionalni televizijski, radio i internet medij treba da bude isključivo u službi Republike Srpske, bez i najmanje primese stranog uticaja,

– Treba što pre institucionalizovati kombinovani rusko-američki model registracije svih organizacija koje primaju finansijsku pomoć od stranih država i drugih inostranih entiteta,

– Dok se ta institucionalizacija ne desi, bitno je obezbediti da se, putem medija, takve organizacije javno i jasni identifikuju, pogotovo ako propagiraju bilo kakav oblik „izlaska na ulice“ i vaninstitucionalnog otpora,

Da Vas podsetimo:  Hiljade stranica iznose na videlo istinu o KiM

– Uopšte, svaki javni učesnik u političkom životu treba da bude obavezan, ili u najmanju ruku naveden, da se jasno izjasni o svom viđenju državno-političkog statusa Republike Srpske, tj. da jasno izjavi, uključujući i napismeno, da li je za očuvanje Republike Srpske kao državno-pravnog entiteta (unutar ili van BiH),

– Državni mediji treba redovno da budu otvoreni za pripadnike parlamentarne političke opozicije, i da omogućavaju redovnu kvalitetnu debatu između različitih političkih opcija,

– Pogotovo treba obezbediti kvalitetnu javnu debatu, uz učešće predstavnika vlasti i opozicije, o ključnim pitanjima poput budućnosti RS unutar BiH, NATO-integracija, EU-integracija, veza sa Srbijom, veza sa Rusijom,

– Po ugledu na javne razgovore sa nacijom Vladimira Putina, predstavnici vlasti treba da organizuju slične, redovne forume, putem elektronskih medija,

– Treba napraviti vidljive, pravosudno potvrđene korake u suzbijanju korupcije u državnom aparatu, radi povratka ili jačanja poverenja građana u institucije,

– Vidno staviti pod kontrolu manifestacije ili simbole javnog rasipništva, kao što je npr. vozni park luksuznih državnih vozila ili velike plate za sedenje u raznim upravnim odborima,

– Zbog opšte razočaranosti i zamora političkim strankama, uvesti za početak bar jednu dokazano nezavisnu, vanstranačku ličnost na ključno mesto odlučivanja u vlasti, uz prethodno javno dokazivo, pismeno utvrđivanje ciljeva i uslova rada,

– Za početak, treba bar jedan sektor privrede javno i dokazivo otvoriti za ravnopravnu tržišnu konkurenciju, kako bi se pokazalo da postoji ekonomska perspektiva mimo političko-koruptivnih kanala,

– Po američkom modelu, treba početi sa stvaranjem uslova za institucionalizovanu saradnju između nauke i privrede, za početak na bar jednom polju u kojem se mogu postići najbrži i najvidljiviji rezultati,

– Treba maksimalno pospešiti domaće preduzetništvo i primenu domaćih tehnoloških i idejnih rešenja, kroz državno-sponzorisana takmičenja, novčano i medijski, tako da to postane stvar prestiža,

– Maksimalizovati mogućnosti koje nude specijalne veze sa Srbijom, i stalno ih proširivati,

– Odlučno braniti i promovisati pravo na saznavanje pune istine o događajima u Srebrenici od 1992. do 1995, i javno predstavljati sva nova saznanja sudu javnosti,

– Nastaviti insistiranje na povratku svih nezakonito ili nelegitimno oduzetih dejtonskih prava i ovlašćenja, kao tekovine borbe celog naroda.

Naravno, ovaj spisak ne treba shvatiti kao konačni ili idealni, već samo kao opšti putokaz. Suštinski, osim insistiranja na punom poštovanju tekovina Dejtonskog sporazuma kao minimuma kojim se može definisati Republika Srpska, najvažnije je da narod ponovo oseti na masovnom planu da je država u kojoj živi istinski njegova, da će umeti da prepozna i nagradi vrednost, trud, talenat i nekoristoljubivo rodoljublje, i da je spremna da stvori ambijent u kojem će najveći broj građana moći da razvije svoje darove i sposobnosti ili da dobije priliku za napredak. U današnjem krizom-zahvaćenom svetu, malobrojnost određene države joj daje priliku da uradi stvari koje su u drugim državama mnogo teže izvodljive. Kao što je teže takve države odbraniti, lakše ih je i preobraziti ili unaprediti. A, što se tiče Republike Srpske, srpske države u kojoj je rodoljublje najbolje (samo)organizovano i najmanje upitno – neuspeh jednostavno nije opcija.

Aleksandar Pavić

Fondsk.ru

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime