Kako odrastaju srpska deca: Ni čojstva ni junaštva

1
2021
Prrintskrin Youtube /Crveni krst Srbije/Red Cross of Serbia

Odnekud, svi smo se našli u šoku, kada smo videli snimak šamaranja jedne učenice prvog razreda srednje škole iz Aranđelovca. U ovom slučaju nije toliko bitno ni mesto, niti škola u kojoj se zlostavljanje dogodilo. Bitno je nešto drugo, što je daleko strašnije i neshvatljivije. A to je pitanje, odakle takav poriv, da se jedna bespomoćna učenica izloži nemilosrdnom batinanju, u kome su kao njeni mučitelji učestvovali, maltene, svi učenici iz razreda? Jedni tako što su je tukli, drugi tako što su uživali u njenom bolu, a treći, tako što nisu uopšte reagovali na takvo divljaštvo.

Teško je razumeti da u mladim bićima, srednjoškolcima – učenicima prvog razreda postoji toliko sadističkog nagona. Poznato je da je sadizam, u određenom, uglavnom jednom neznatnom stepenu, imanentan svakom čoveku. U manjem procentu takav sadizam naraste do neslućenih granica, kada osoba obuzeta takvom strašću za mučenjem drugih, jednostavno, nije u stanju da se suzdrži. Takvi najžešći sadisti, uglavnom, postaju jednog dana i ubice, a da se pri takvom ubistvu teško može naći ozbiljan motiv.

Takođe, teško je razumeti (ili možda nije) kako se desilo da ceo razred bude zaražen tom strašću za mučenjem drugih? Kako je onaj mali procenat notornih sadista, uspeo da se sabere u jednom razredu, na jednom mestu? Naravno, jasno je da ta deca nisu kriva. Oni su svoju nagonsku potrebu za iživljavanjem nad nemoćnima negde usput “pokupili”. Njih je oblikovalo njihovo okruženje: roditelji, komšije, prijatelji, drugovi, škola, televizija, internet. Sada, ključno pitanje je, koji od ovih faktora je najviše doprineo da ovi mladi ljudi stignu do potpune emotivne otupelosti.

To jeste, u njima nema nimalo saosećanja, one ljudske osobine, koja čini pravog čoveka – onog moralnog, dostojanstvenog, časnog. Danas ne postoji ona etička crta, za koju znamo od davnina, a koju je nekada Marko Miljanov sublimirao u svom traktatu “o čojstvu i junaštvu”. Časno ljudsko biće će uvek u sebi ugušiti bili kakvo buđenje onih strasti, koje se više mogu vezati za ostatke “divljine”, negde u dubini bića. Dakle, takav čovek, koji drži do sebe i vrline, uvek će se truditi da zaštiti druge od sebe, to jeste, od onog unutrašnjeg poziva na sukob s drugima, na rat do istrebljenja.

Odakle sav taj silni sadistički nagon u srednjoškolcima, učenicima prvog razreda? Da li je to onaj deo naše (pod)svesti, koji izvire iz dubine tamne prošlosti, a kome nikako ne bismo smeli da dopustimo da ovlada našom psihom, umom i našim emotivnim svetom? Zar oni, tako mladi, lepi i pametni, da toliko urone u svet omraze, nasilja i terora? Neko će reći, najverovatnije je da su takav model ponašanja “usvojili” u roditeljskoj kući. Svakako, to bi moglo biti velikim delom istinito? Ali, kakvi su onda roditelje te dece? Nasilni, bahati, spremni na tuču? Teško je prihvatiti da je to istina. I verovatno i nije.

Drugi će kazati da je školski ambijent kriv za njihovo krivo usmerenje, za put u svet samoživosti i nemilosrdnosti? Moguće je i to, mada je teško prihvatiti da na jednom mestu, gde se deca obrazuju u vaspitavaju, oni mogu da urone toliko u svet mržnje.

Ili su, možda, u pravu oni koji svu krivicu za loše vaspitanje naše dece vide u vizuelnim medijima, posebno u serijama, filmovima koji su puni nasilja, u rijalitijima. Opet, ako se vratimo nekoliko decenija unazad – i starije generacije su gledale filmove u kojima je bilo mnogo nasillja, mnogo krvavih scena. A ipak su, i pored toga, u ogromnoj većini, izrastali u sasvim pristojne, osećajne mlade ljude, koji su umeli da izgrade svoj odnos sa sredinom u kojoj žive, da u tom njihovom svetu ne bude mnogo sukoba i međusobnog nerazumevanja.

No, nameće se pitanje, da li je to baš sve tako kako nam se na prvi pogled čini? I da li su pomenuta deca mahom bezosećajna ili je nešto drugo tu “ukorenjeno”? Izgleda da je ipak najveće zlo to, što, reklo bi se, ovakvi slučajevi, u kojima jedan broj đaka (dva, tri) imaju nasilnu prirodu, kojom onda prinuđuju druge učenike u razredu da budu saučesnici u njihovom divljem piru, postaju neka vrsta pravila. I to bi mogao biti najveći problem. Još je čuveni pedagog Makarenko tvrdio da samo kolektiv može popraviti “lošeg” čoveka. A šta to znači? Znači da je okruženje, i to onaj prvi ešalon, koje podrazumeva svet sa kojim se mladi čovek svakodnevno viđa i sreće, najvažnije za smanjivanje stope zlostavljanja i sadističkog iživljavanja.

A taj posao, u kome će kolektiv delovati korektivno na ponašanje onog malog broja učenika koji imaju sklonost ka nasilnom ponašanju, nedvosmisleno pripada prosvetnim radnicima. Zapravo, na školi stoji težak zadatak da obrne proces, u kome učenik nasilnik nameće svoju volju kolektivu (celom razredu). To jeste, uloga nastavnika u takvim slučajevima je od ključnog značaja. Svakako da je to daleko lakše reći nego izvesti u praksi. Pa i nastavnici, u ovom našem društvu, polako, počinju da uzmiču pred učenicima koji su skloni bahatom ponašanju. Beže pred mogućim neprijatnostima, kojima bi, eventualno, mogli biti izloženi.

Neretko se dešava da onaj nastavnik, koji pokuša da na neki način spreči nasilje, bude stavljen u poziciju da bude neomiljen među decom. Čak i među onim učenicima koji su mučeni. Psihološki to je lako objašnjivo. Deca osećaju da bi i oni sutra mogli biti objekat na kome će se oni snažni i sillni nad njima “istresati”, kao što znaju da nigde neće moći da pronađu efikasnu zaštitu. Nažalost, čak ni u školi. Stoga, zaključuju da je pametnije da se pridruže mučiteljima i sa njima naprave pakt. Tako neće biti izloženi svakodnevnom teroru, fizičkom i psihičkom zlostavljanju.

A učenik koji je svakodnevno izložen mučenju? On takođe ćuti, jer i onda kada se nekome požalio, razrednom starešini, nekom nastavniku, direktoru, nije dobio nikakav delatan odgovor. Naime, nastavnik dođe, izgrdi onog napasnika i ode, a tek potom dolaze prave muke đaka koji se usudio da se požali. Na nesreću, i većina nastavnika u školama vremenom navikne na to da je određeni učenik konstantno meta maltretiranja od strane njegovih drugova, pa im se nekako učini kao da je to sasvim “normalno” i “prirodno”.

Naravno, ne treba zaboraviti i ono najvažnije: način na koji je naše obrazovanje ustrojeno i zakonska regulativa, koja donosi više štete nego koristi. Zakon o osnovama sistema obrazovanja više je usmeren na zastrašivanje nastavnika, nego što čini u smislu stvaranja povoljnog ambijenta za ozbiljan i produktivan pedagoški rad. Na primer, ni u jednoj profesiji ne može, tako lako, da se izgubi licenca za rad, kao u prosveti – i to za sva vremena – doživotno! Tako nešto dešava se i za najobičnije guranje učenika, što je neka vrsta zakonskog ludila.

Otuda, klima među nastavnicima, slična je kao i ona među učenicima koji su izloženi nasilju – i nastavnici su shvatili da je pametnije da se nikome ni za šta ne žale i da se klone svake aktivnosti koja bi ih mogla izložiti ogromnim stresovima i neprijatnosti, da jednog dana, možda, zauvek budu obeleženi kao ljudi izopšteni iz društva. Učenici se boje onih svojih drugova koji su snažni i agresivni, a nastavnici se boje direktora škole i celog (osionog) državnog mehanizma koji se iza direktora nalazi.

Iz sve ove priče bi, eventualno, mogao da se izvuče sledeći zaključak: Direktori sve osioniji, učenici-nasilnici sve agresivniji, a ostali (đaci i nastavnici) – sve ćutljiviji!

D. Gosteljski

koreni.rs

1 KOMENTAR

  1. Škole kod nas poodavno ničemu ne služe. Mislim da bi se kulturni nivo podigao ako bi sve bile raspuštene. Ja ovo najozbiljnije mislim, jer pod kulturom ne podrazumevam ono što škole, čak i one najbolje nude. Treba da uče samo oni koji imaju neodoljivu potrebu za saznanjem, a njih je, kao i svega što je dobro, veoma malo.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime