DISKRIMINATOR
Vladimira D. mora da je neko oklevetao, jer je jednog dana došao u školu u kojoj radi, i tu mu je uručena tužba NVO „Da se zna“ pred Višim sudom u Beogradu, kojom je optužen za diskriminaciju LGBT populacije. Prethodno ga je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, tim istim povodom, proglasila za diskriminatora. I to ne samo na srpskom, nego i na engleskom, ključnom jeziku domaće meke okupacije: “In the proceeding upon the complaint from a civil society organization against Vladimir Dimitrijevic, because of statements in text “In a Defense of Natural Family” which insult dignity of persons with different sexual orientation, Commissioner for Protection of Equality Brankica Jankovic issued an opinion that provisions of the Law on the Prohibition of Discrimination were violated, together with recommendations for their removal. Since Vladimir Dimitrijevic did not act upon recommendation within the legal period, even after the warning, Commissioner for Protection of Equality informs the public thereof, in accordance with the Law on Prohibition of Discrimination.”
Tako se Vladimir D, koji nikad, ni zbog čega, nije izlazio na sud, obreo na sudu. Stvar mu se učinila nelogična – zašto ga tuže u Beogradu, kad on živi u Čačku? On je skromni profesor sa skromnom prosvetnom platom i decom koju izdržava. Suđenje pred Višim sudom u Beogradu bi stvorilo tuženom dodatne neopradane troškove, koje ne bi imao ukoliko bi se kao sud opšte mesne nadležnosti – Viši sud u Čačku. Ono što je za tuženog neopravdani teret već na početku sudskog postupka, za tužioca postaje privilegija. Ovako određen mesno nadležni sud ugorožava pravo tuženog na prirodnog sudiju. Pošto je D. tužen u parničnom postupku, on se setio da je, prema Zakonu o opštem parničnom postupku, sud opšte mesne nadležnosti je sud na čijem području tuženi ima prebivalište (čl. 39 st. 1). Međutim, član 42 Zakona o zabrani diskriminacije, po kome su ga „Da se zna“ tužili, predviđa alternativnu mesnu nadležnost suda opšte mesne nadležnosti i suda na čijem je području sedište, odnosno prebivalište tužioca.
ČINjENICE GOVORE
Onda se D. dosetio da tužba nije u skladu sa činjeničnim stanjem, jer predmet kritika tuženog nisu bili homoseksualci kao građani, već ideologija političkog homoseksualizma. Sledstveno, tuženi se u svojim tekstovima i usmenim izjavama nije zalagao za to da homoseksualcima kao pojedincima treba oduzeti bilo koje pravo koje uživaju na osnovu Ustava i zakona RS, već je sa pozicija tradicionalnog i pravoslavnog pogleda na svet izložio kritici osnovne teze ideologije političkog homoseksualizma, koja je pri tom suprotna uverenjima ogromne većina građana Srbije, nezavisno od njihovog nacionalnog i verskog opredeljenja. Pošto tuženi nije zagovarao uskraćivanje homoseksualcima bilo kog ličnog ili političkog prava koje prema pozitivnom zakonodavstvu uživaju u Srbiji, onda predmet spora između tužioca i tuženog jeste ideološke, a ne pravne prirode. Ipak, tužilac traži od suda da osudi tuženog zbog njegovog pogleda na svet i time tužiočevom pogledu na svet obezbedi ekskluzivni status. To bi bilo drastično narušavanje prava na slobodu govora i javne kritike.
O USTAVU I „SITNICAMA“
D. je uočio da se tužilac poziva na član 21 Ustava RS, na član 2 stav 1 tačka 1, član 12 i član 13 tačka 6 Zakona o zabrani diskriminacije i član 14 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kada je u pitanju član 21 Ustava RS, D. je zapazio sledeće: Član 21 Ustava RS o zabrani diskriminacije definiše pojam diskriminacije u ustavno-pravnom poretku Republike Srbije, a pripada grupi ustavnih odredbi koje su sudovi i drugi organi dužni neposredno da primenjuju (član 18 Ustava RS). Ustav Republike Srbije diskriminaciju definiše kao pravnu nejednakost, time što proklamuje da su „pred Ustavom i zakonom svi građani jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije“ (čl. 21). Ukoliko se činjenice koje su navedene kao dokaz da je D. izvršio akt diskriminacije podvedu pod ustavni pojam diskriminacije kao pravne nejednakosti, jasno proizilazi D. nije mogao da izvrši diskriminaciju. Objavljivanjem svojih vrednosnih sudova građanin D. nije mogao drugom građaninu da po osnovu seksualne orijentacije ili porodičnog statusa uskrati jedno od Ustavom zagarantovanih ličnih i političkih prava ili da ga zbog navedenih ličnih svojstava dovede u nejednak položaj prema drugima kada ostvaruje takvo pravo, što je prema čl. 21 Ustava RS neophodno da bi postojala diskriminacija. Jer, građanin D. ne vrši javno ovlašćenje, pa samim tim nije ni mogao da dođe u situaciju da izvrši diskriminaciju. Uz to u javno iznetim vrednosnim stavovima dr D. nema ni jednog protivpravnog elementa, koji bi činio biće nekog krivičnog dela koje može da se izvrši na verbalni način. Niti je pozivao na nasilje, niti je propagirao uskraćivanje bilo kog prava pripadnicima LGBT zajednice, osim onog koje im već ne pripada po Ustava RS – pravo na zaključenje braka (čl. 62 st. 2).
A EVROPSKI SUD?
D. je, sa svojim skromnim shvatanjem prava, zapazio i da uznemiravanje i ponižavajuće postupanje kao oblik diskriminacije iz člana 12 Zakona o zabrani diskriminacije tužilac koristi kao toljagu, na način koji prevazilazi granice Ustavom određenog pojma diskriminacije. Pošto u Srbiji ne postoji kontrola ustavnosti putem ekscepcije (od strane redovnih sudova), uznemiravanje i ponižavajuće postupanje kao oblik diskriminacije treba tumačiti u skladu sa članom 18 Ustava, prema kome zakon ne sme da utiče na suštinu Ustavom i međunarodnim ugovorima i opštim pravilima zajemčenih ljudskih prava. Jer, preširoko tumačenje uznemiravanja i ponižavajućeg postupanja kao oblika diskriminacije direktno utiče na suštinu prava iz člana 43 i 46 Ustava RS (sloboda veroispovesti i sloboda misli i javnog izražavanja mišljenja). Ovde treba navesti presude Evropskog suda za ljudska prava koje štite apsolutnu slobodu misli i javnog izražavanja, dok kod zaštite slobode veroispovesti treba imati u vidu sledeću konstataciju: presude Evropskog suda za ljudska prava koje potvrđuju da među državama članicama Saveta Evrope ne postoji jedinstveni pojam moralnosti, pa se pojedinim državama ostavlja da odrede sadržaj i mere kojima se štiti javni moral (Handyside v. the United Kingdom od 07.12.1976; Müller et autres c. Suisseod 24.05.1988). Osim toga, tužilac je, kao saveznik mu Poverenik, morao da citira one presude Evropskog suda za ljudska prava koje potvrđuju da među članicama Saveta Evrope ne postoji jedinstveni evropski standard o tome šta može da povredi religiozna osećanja drugih, pa su pojedine države shodno svojim verskim prilikama i kulturološkim tradicijama ovlašćene da samostalno odrede mere zaštite religioznih osećanja koje se potrebne radi očuvanja javnog reda i mira (Wingrove v. the United Kingdom od 25.11.1996; Otto-Preminger-Institut v. Austria od 1994).
TEROR MANjINE NAD VEĆINOM
Tek iz ugla ovakve prakse Evropskog suda za ljudska prava postalo bi jasno da izuzetna mera ograničenja slobode misli, veroispovesti i izražavanja radi očuvanja „morala demokratskog društva“, predviđena članovima 43 i 46 Ustava RS, ne bi mogla da bude primenjena protiv pravoslavnog publiciste zvanog D., koji u svojim tekstovima izražava tradicionalne verske i moralne stavove ogromne većine građana Srbije pravoslavne, islamske, rimokatoličke i jevrejske veroispovesti. Upravo suprotno, drastičnoj manjini koja propagira ideologiju političkog homoseksualizma moralo bi da bude ograničeno pravo na slobodu okupljanja iz člana 54 Ustava RS, jer se na tzv. prajdovima prostačkim, pornografskim i bogohulnim ponašanjem učesnika brutalno vređa javni demokratski (=većinski) moral i religiozna osećanja ogromne većine građana, čime se na najdirektniji način ugrožava javni red i mir. Ovakva praksa Evropskog suda za ljudska prava važna je zbog tumačenja ograničenja slobode izražavanja iz člana 10 stav 2 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
A „GOVOR MRŽNjE“?
D. se obratio Dejanu Miroviću, našem uglednom profesoru prava, koji se, između ostalog, bavio i ograničavanjem slobode izražavanja radi tzv. „govora mržnje“. On mu je ukazao na jedan slučaj iz prakse Evropskog suda za ljudska prava. U slučaju Jersild protiv Danske Evropski sud za ljudska prava je zaključio da je član 10 Konvencije, koji štiti slobodu izražavanja, prekršen iako je danski novinar Jersild (na RTV Danske u svom programu pod nazivom Nedeljni informativni magazin) pozvao članove rasističke grupe „Zeleni kaputi“, i dopustio im u njegovoj veoma gledanoj emisiji. Oni su tada iznosili rasističke stavove jer „tokom emitovanog razgovora, jedan od pripadnika ove grupe otvoreno je sebe nazvao rasistom, objašnjavajući da je dobro biti rasista i da Danska treba da pripadne Dancima.“ Na kraju priloga Jersild govori da ovakve grupe mladih postoje i u drugim delovima Kopenhagena. Nešto kasnije, nakon emitovanog intervjua u aprilu, novinar je osuđen kao pomagač na novčanu kaznu od 1.000 kruna… Ispitujući kako je emisija snimljena Gradski sud je zaključio da je Jersild samoinicijativno odlučio da napravi televizijsku emisiju, unapred svestan da će izjave date u njoj biti diskriminatorske i rasističke. Sud je mišljenja da je Jersild podsticao trojicu mladića da izraze svoje rasističke stavove. Jersild se žalio Vrhovnom sudu na presudu, ali on je žalbu odbacio februara 1989. Većina sudija smatrala je da u ovom slučaju nije opravdana oslobađajuća presuda na osnovu pretežnosti slobode izražavanja…
Takođe, danski pravosudni organi su osporavali informativnu vrednost emisije Jersilda, tvrdeći da je on montirao sporni prilog tako da bude senzacionalistički, a ne informativni. Oni su podsetila na veliku moć televizije kao medija, ukazavši na činjenicu da većina Danaca gleda „Nedeljni informativni magazin“; Bez obzira na to, Jersild je po danskim pravosudnim organima podsticao trojicu mladića da daju rasističke izjave jer se u emisiji nije usprotivio njihovim tvrdnjama te nema čvrstog osnova za pretpostavku da gledaoci te izjave nisu mogli shvatiti sasvim doslovno.
Evropski sud za ljudska prava je odbacio sve ove navode danskih pravosudnih organa iznevši sledeće argumente: U postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava zaključeno je da je neosporno da su mere preduzete protiv podnosioca predstavke ometale njegovo pravo na slobodu izražavanja. Postavilo se pitanje neophodnosti ovakvih mera u demokratskom društvu. Zato je Sud pri razmatranju pitanja da li je presuda protiv Jersilda bila „neophodna“ i uzeo u obzir principe utvrđene zakonima nastale iz sudske prakse, a koji se odnose na ulogu medija: “Sloboda izražavanja je jedno od suštinskih tema demokratskog društva, a garancije koje se daju štampi od posebnog su značaja… ona ima obavezu sa prenosi informacije i ideje od značaja za javnost, a javnost, s druge strane, ima pravo da ih prima. Bez toga, štampa ne bi mogla da igra svoju važnu ulogu budnog posmatrača u javnosti… Sud smatra da nije ni na njemu, a ni na nacionalnim sudovima da medijima nameću svoj stav o tome kakvom tehnikom treba da se koriste pri izveštavanju i naglašava da član 10 štiti i formu u kojoj se informacije i ideje prenose… U pogledu sadržaja priloga, Sud je primetio da je uvodni tekst naratora pomenuo već pokrenutu javnu raspravu i novinske komentare o rasizmu u Danskoj, sugerišući tako publici da prilog posmatra u tom kontekstu… Takođe, ne može se nikako s objektivne tačke gledišta reči da je prilog posmatran u celini imao za cilj propagiranje rasističkih stavova i ideja… Takođe treba imati u vidu da je prilog …bio namenjen dobro obaveštenoj publici“.
Očigledno je da je Evropski sud za ljudska prava zaključio u slučaju Jersild iz 1994. godine da su sloboda izražavanja, dostupnost informacija o važnim društvenim pitanjima, posmatranje celokupnog konteksta u kome su izjave date i obaveštenost slušalaca i gledalaca, primarni kriterijumi za ocenu da li je neko propagirao govor mržnje (ili je zloupotrebio slobodu izražavanja.)
A D. nije širio nikakav govor mržnje. Samo je branio hrišćanske i porodične vrednosti, koje su utemeljile Srbiju.
Ali, u tome i jeste stvar. U današnjoj Srbiji se vodi rat protiv hrišćanskih vrednosti. I zato je D. rešio da se, ponovo, uključi u borbu za osnovne vrednosti svog naroda, da ne bi umro kao pas i da ga stid ne bi nadživeo. Naravno, uzdanje je uvek u Boga Pravde, a ne u svoje misli i mišice.
HRIŠĆANSKE OSNOVE PRAVA
Temeljne poglede na odnos Crkve i svetovnog prava možemo naći, pregledno izložene, u „Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“. Iz pravoslavne hrišćanske perspektive, čovek je biće koje je otpalo od zajednice sa Bogom, i koje obitava u grehu (reč „greh“ potiče od starosrbskog „ogreh“, što znači „promašaj cilja“; a cilj i smisao ljudskog života je vaspostavljanje zajednice sa Izvorom Života). Uprkos prvobitnom padu, čovek ima slobodnu volju, i njome se može opredeliti za dobro ili za zlo, za život ili za smrt. Bog mu jasno govori o tom opredeljenju (Peta Mojsijeva, 30,15-18), pri čemu je On Ljubav, Koja želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje Istine, pa ne plaća odmah za greh,nego čeka čovekovo pokajanje.
Osnova državnih zakona je moralni zakon zapisan u ljudskom srcu (Rim.2,15): „Nakon grehopada, koji predstavlja čovekovo narušavanje zakona Božijeg, pravo postaje granica čiji prelazak označava kako propast čovekove ličnosti, tako i propast ljudske zajednice“, piše u „Osnovama socijalne koncepcije“, pri čemu je „pravo posebna sfera, koja se razlikuje od njoj bliske etičke sfere: ono ne određuje unutrašnja stanja čovekovog srca jer je Srcevidac jedino Bog“.
U odnosu na zakon Božji, svaki ljudski zakon je nesavršen i plod istorijskog razvoja. Gospod Isus Hristos veli Jevrejima da im je Mojsije dopustio razvod zbog okorelosti njihovog srca, a da je, po izvornom blagoslovu Božjem, brak neraskidiv(Mt.19,3-6). Iako juridički pogled na svet stoji daleko od hrišćanskog savršenstva, „pravo u sebi sadrži neki minimum moralnih normi koje su obavezne za sve članove društva. Zadatak svetovnog zakona ne sastoji se u tome da svet, koji leži u zlu, pretvori u Carstvo Božije, nego da se on ne pretvori u pakao“, piše u već pomenutim „Osnovama“.
Pravo je, do skora, uvek i svagda bilo utemeljeno na religioznim načelima (dovoljno je čitati studiju Fistela de Kulanža o antičkom gradu). Što je društvo religioznije, u njemu je dublje ukorenjena svest o tome da je svaki čovek jedinita ličnost, koja stoji pred Bogom i Bogu odgovara (zato nikog ne treba da osuđujemo, jer je jedini pravedni Sudija Tvorac svih ljudi), ali i da je celo društvo jedan organizam, gde od ponašanja jednog čoveka kao uda tog organizma zavisi stanje zajednice kao tela. U Svetom Pismu piše da se „blagoslovima pravednih ljudi podiže grad, a sa usta bezbožničkih raskopava se“ (Priče Solomonove, 11,11).Sveti Vasilije Veliki je govorio:“Zbog nekolicine nedaće dolaze na čitav narod, a zbog bezakonja jednoga njegove plodove okušaju mnogi.“
„Osnovama učenja Ruske Pravoslavne Crkve o slobodi, dostojanstvu i pravima ličnosti“ s tim u vezi stoji: “U skladu s pravoslavnom tradicijom, očuvanje Bogom datog dostojanstva i uzrastanja u njemu uslovljeno je životom u skladu sa moralnim normama, jer ove norme izražavaju prvostvorenu, a znači i istinsku prirodu čoveka koja nije pomračena grehom. Zbog toga, između ljudskog dostojanstva i moralnosti postoji direktna veza. Još više od toga, priznanje dostojanstva ličnosti označava potvrdu njene moralne odgovornosti. /…/Priznajući vrednost slobode izbora, Crkva tvrdi da ona neizbežno iščezava kada se izbor čini u korist zla. Zlo i sloboda su nespojivi. /…/Slabost institucije ljudskih prava je u tome što ona, štiteći slobodu izbora (αὐτεξουσίον), sve manje i manje uzima u obzir moralnu dimenziju života i slobodu od greha (ἐλευθερία). Društveno uređenje treba da se orijentiše na obe slobode, harmonizujući njihovo ostvarenje u javnoj sferi. Ne može se štititi jedna sloboda, a da se previđa druga. Slobodno stajanje u dobru i istini nemoguće je bez slobode izbora. Isto tako, i slobodni izbor gubi svoju vrednost i smisao, ukoliko se okreće zlu./…/ Ljudska prava ne mogu da budu iznad vrednosti duhovnog sveta. /…/Razvoj i primenu koncepcije ljudskih prava potrebno je usaglasiti sa moralnim normama, s moralnim zakonom koga je Bog položio u ljudsku prirodu, a koji se prepoznaje u glasu savesti. /…/Ljudska prava ne treba da protivreče ljubavi prema Otadžbini i bližnjima./…/Realizacija ljudskih prava ne treba da vodi degradaciji životne sredine i iscrpljivanju prirodnih resursa. /…/S tačke gledišta Pravoslavne crkve, političko-pravna institucija ljudskih prava može biti u službi pozitivnim ciljevima zaštite ljudskog dostojanstva i može doprinositi duhovno-moralnom razvoju ličnosti. Zbog toga ostvarenje ljudskih prava ne treba da se nalazi u protivrečnosti s bogoustanovljenim moralnim normama i na njemu zasnovanom tradicionalnom moralu. Pojedinačna prava čoveka ne mogu se suprotstavljati vrednostima i interesima Otadžbine, društva i porodice. Ostvarenje ljudskih prava ne treba da bude opravdanje za napad na religijske svetinje, kulturne vrednosti i osobenosti naroda. Ljudska prava ne mogu biti povod za nanošenje nepopravljive štete prirodnim dobrima/…/ Jedinstvo i uzajamna povezanost građanskih i političkih, ekonomskih i socijalnih, individualnih i kolektivnih prava čoveka može da doprinese harmoničnom uređenju društvenog života, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou. Društvena vrednost i uspeh celokupnog sistema ljudskih prava zavisi od toga koliko on stvara uslove za uzrastanje ličnosti u Bogom datom dostojanstvu i koliko je u skladu sa odgovornošću čoveka za sopstvene postupke pred Bogom i bližnjima“.
RAT PROTIV HRIŠĆANSKIH TEMELjA EVROPE
Ovakav pogled na pravo i pravni poredak, međutim, u današnjem društvu potpuno je iščezao. U „Osnovama socijalne koncepcije RPC“ piše:“U savremenom shvatanju prava, dominiraju pogledi koji su apologetski u odnosu na pozitivno, aktivno pravo. U skladu sa njima, pravo predstavlja čovečiji izum, konstrukciju koju društvo stvara radi sopstvene koristi i za rešavanje zadataka koje ono samo određuje. Prema tome, zakonita je svaka izmena prava ukoliko je društvo prihvata. Iza pisanog kodeksa ne postoji apsolutno nikakva pravna osnova. Za dato gledište, zakonita je svaka revolucija koja na silu odbacuje zakone „staroga sveta“; zakonito je i potpuno odricanje od moralne norme, ukoliko društvo odobrava takvo odricanje. Prema tome, ukoliko savremeno društvo ne smatra da je abortus ubistvo, ono se ni juridički ne pojavljuje kao takvo“.
Ali, kako Ruska Crkva svedoči dalje, „u onim slučajevima kada ljudski zakon u potpunosti odbacuje apsolutnu božastvenu normu i zameni je onom koja joj je suprotna, on prestaje da bude zakon i pretvara se u bezakonje, bez obzira na to u kakve pravne odežde je obučen.“ To, između ostalog, znači da hrišćanstvo biva surovo gonjeno u savremenom svetu, i da je današnji hrišćanin „dužan da na zakonit načini istupi protiv bezuslovnog narušavanja ustava i zakona Božjih od strane društva i države; ako ja pak takvo zakonito istupanje onemogućeno ili neefikasno, dužan je da zauzme poziciju građanske neposlušnosti“ (uostalom, dodajemo, i sama građanska neposlušnost nastaje sa hrišćanima, koji odbijaju da se rimskom caru klanjaju kao bogu, i zbog toga bivaju surovo gonjeni).
ŠTA JE TO POLITIČKI HOMOSEKSUALIZAM?
Ugledna ruska istoričarka, Natalija Naročnicka, u intervjuu koji je dala početkom 2014. svedoči dokle je došla Evropa sa svojim ratom protiv hrišćanskih vrednosti(1), govoreći o pojavi tzv. „političkog homoseksualizma“, kojim se globalističke elite služe za razaranje tradicionalnih zajednica, od porodice do države: “Interesovanje za tu temu je, u stvari, samo vrh ledenog brega, budući da se pre svega radi o nečuvenoj ofanzivi na hrišćanstvo, na tradicionalne vrednosti koje je iznedrila hrišćanska slika sveta, hrišćanske predstave o grehu i čestitosti, o lepoti i izopačenosti… Velika evropska kultura bila je, naravno, hrišćanska. I ako je, kao što sada govore, sve relativno, onda, zbog čega je Šekspirova obeščašćena Lukrecija izvršila samoubistvo, čemu monolozi Hamleta i Magbeta ako nema granice između dobra i zla, greha i čestitosti, radi čega patnje Raskoljnikova?… Današnja evropska etapa – nije samo pobednički hod greha, to je već novo svojstvo, početak perioda kada greh pretenduje da bude proglašen jednakim vrlini. Jer, kao što je poznato, čovek je oduvek imao grehove, još su u Starom Zavetu nabrojani svi današnji grehovi. Međutim, nikada još greh nije pretendovao na to da bude proglašen istovetnim sa vrlinom./…/ Dakle, zaključili smo da treba nekako odrediti samu ideologiju. Radi se o tome da u svoj toj kampanji za istopolne brakove uopšte ton ne daju sami homoseksualci čijoj većini uopšte nije potrebno pravno izjednačavanje njihovih zajednica sa porodicom i brakom. Njima su potrebne samo neke pravne norme koje regulišu imovinske odnose između njih i pitanja nasledstva. Takvi zakoni već odavno postoje u evropskim zemljama. Zato se ni najmanje ne radi o njihovim pravima. Radi se o ratobornoj postmodernističkoj ideologiji savremene libertarijanske elite Zapadne Evrope i Amerike u okviru koje se proglašava potpuna oslobođenost pojedinca od svakog tradicionalnog poretka stvari, bilo da je to verski, nacionalni, državni, istorijski, a sada već i biološki, odnosno Bogom date prirode. Kako oni propagiraju, čovek je slobodan da ostvaruje svaku pobudu svoje ploti i gordosti. To je užasan izazov ljudskoj civilizaciji i zato smo mi to nazvali „politički homoseksualizam“. Pokretači te kampanje ni u kom slučaju nisu obični predstavnici manjina, već ljudi koji propovedaju apsolutno revolucionarnu ideologiju ratobornog egalitarzma – odnosno, izjednačavanja greha i vrline, svega i svačega. Pred njim naivno i nezavršeno izgleda, čak i egalitarizam i uravnilovka sovjetskog komunizma, koji se ostvarivao uglavnom u materijalnom smislu, u oblasti povezanoj sa snom o pravednoj raspodeli materijalnih dobara“.
Dakle, po Naročnickoj, dolazi poredak gori od komunizma.
I u tom poretku čovek može da se nađe na udaru globalističkog neopaganizma, maskiranog u priču o „zabrani diskriminacije“ i „ljudskim pravima“.
I slučaj Vladimira D. nastao je upravo na tim osnovama.
NAJLIČNIJE
Inače, objektivno gledano, reč je o procesu tzv. „kuvanja žabe“, o kome je Vladislav Đorđević pisao: “Proces „unormaljivanja” homoseksualnosti takođe je bio dug. Tu je takođe veliku ulogu odigrala pop-kultura. Mnogo je zamajac tom procesu dala serija „Vili i Grejs”. Homoseksualnost je sa margina pop-kulture postepeno postala glavni tok pop-kulture. Sada gotovo da nema dela pop-kulture – posebno filma – u kome nema nekog „gej lika”, po pravilu pozitivca. Ovom tendu „unormaljivanja” devijantosti dali su doprinos i intelektulci svojim „okruglim stolovima” i učenim raspravama. Oni su o homoseksulnosti najpre govorili hladno, objektivno i naučnički. Time su pripremili teren za njenu socijalnu prihvaćenost. Po njima, ta pojava je univerzalna, postoji u svim kulturama i mnogi istaknuti ljudi bili su „gejevi”. Samo bigoti i ignorani su protiv „gejstva” („gayness”). Prosvećeni i učeni to prihvataju. Posebnan zamajac je tome dala „psihoanaliza”. Ona je „dokazala” da smo svi mi „biseksualaci”. Šta ćete biti zavisi od vas. Na to se nadovezala „rodna teorija”, koja tvrdi da je svakao seksualno ponašenja samo „socijalni konstrukt” i jedan „diskurs”. Stoga decu treba vaspitati tako da „imaju više mogućnosti”. Na kraju su došli zakonodavci, pravnici i advokati koji su najpre homoseksualnost dekriminalizovali, a potom i legalizovali. Oni su je „unormalili” i proglasili „ljudskim pravom”. Štaviše, počeli su da je nameću pod krinkom borbe protiv „diskriminacije” i „nasilja”. Štaviše, sada se progone kritičari „homoseksualne agende”, kao što su: Branislav Ristivojević, Vladimir Dimitrijević, Milan Brdar, Miša Đurković i drugi. Nastalo je vreme „diktature tolerancije”. Ja sam samo „upozoran” da ne širim „rodne stereotipe” i to samo zato što sam održao jedno predavanje o razlikama među polovima, tj. o elementarnim naučnim činjenicama. Svaki pomen polnih razlika je „sumnjiv”. Polne razlike ne postoje. I polne razlike su samo „socijalni konstrukt”.“(1)
Hvala svima koji su, shvatajući situaciju u kojoj smo se obreli, uputili javnu podršku – ne samo meni, nego, pre svega, prava na slobodu mišljenja i izražavanja. Meni ta podrška mnogo znači, a vidim da znači i svim onim ljudima koji se u Srbiji ne mire sa postojećim progonom inakomislećih. Borba za slobodu se nastavlja.
Ili, kako bi rekao Šekspirov Fortinbras:“Go softly on!“
Vladimir DIMITRIJEVIĆ
Izvor: srpskistav.com
___________________________________________________________
UPUTNICA (Internetu pristupljeno 1. juna 2019. godine):
