Kako sam sa trideset godina i diplomom u džepu otišla na Maltu da radim kao sobarica!

1
2086

portret-devojke-1441212126-67184Ideja da odem iz Srbije se dugo krčkala u meni i mučila me. Imam trideset godina, završen fakultet i skoro nijedan dan radnog staža u knjižici. Radila sam honorarne poslove, sa vremena na vreme. U struci ne, ali samo honorarno, što znači, kad me pozovu.

O Malti sam znala da je ostrvo, prijatna klima i lepo vreme. Znala sam i da su mnogi tamo našli posao i ušemili se. Gledala sam fotografije rodbine koja je na Malti živela već neko vreme i to je sve. Kako to sve tamo funkcioniše, kako se ušemiš, nisam imala pojma.

Ono što sam znala od početka je da ako želim na Maltu, moram da uštedim neke pare za početak. Tog leta sam radila u Crnoj Gori i skupila pare za svoj novi početak, negde van zemlje. Odluka se i dalje krčkala u meni – bilo je trenutaka kada sam odustajala i mislila da nikad neću otići. A onda mi je drugarica javila da ima kuma na Malti koji može da mi pomogne. Da mi nađe stan, a možda i posao.

Sa poslom se tamo, kažu, nikad ne zna. Bilo je ljudi, odu na Maltu, odštampaju oko sto CV-ija i krenu redom. Neki su dobijali posao istog dana, neki ni posle nekoliko meseci, a život na Malti košta. Uglavnom, kažu da je najbolje kad „imaš nekog svog“. Srećom, ispostavilo se da je kum radio u hotelu koji je tražio radnike u tom trenutku i već dan nakon što sam sletela, imala sam zakazan razgovor. Počela sam da radim par dana kasnije – bio je petak 13. ali, ispostavilo se, za mene i više nego srećan.

Od tog petka trinaestog već osam meseci živim na severu Malte i radim u jedinom all inclusive hotelu u mestu Meliha. Hotel se zove Seabank, ali je poznatiji među Srbima kao Srbbank. Koliko nas Srba ima na Malti pored naziva hotela govori i to što ako živite ovde i radite posao u kome nema previše direktne komunikacije sa klijentima, ni ne morate da govorite engleski odlično kada dođete. Srpski se priča svuda – u prodavnicama, na ulici, u hotelima, kafićima. Srbi na Maltu dolaze masovno nekoliko godina unazad i rade svašta – od građevine, konobarisanja do menadžerskih poslova.

Da Vas podsetimo:  Kako se Marko Bošković osvetio ustašama

Ja sam na Malti postala sobarica. A mislila sam da sobarice ne rade ništa – mislila sam da su to devojke koje menjaju peškire i posteljinu. Sada kada mi radni dan traje osam sati, znam da nije baš tako.

Dolazim na posao nekih 20 minuta pre početka radnog vremena, oblačim uniformu, stavljam karticu sa imenom na grudi, uzimam radna kolica i ne, na njima nisu samo čisti peškiri. Moj posao je da uradim sve da bi ljudima koji su odseli u sobi život bio lakši. To podrazumeva baš sve, od čišćenja WC šolje, menjanja posteljine do donošenja još kafe, mleka i šećera. Do kraja radnog vremena se kao i na svakom poslu iznerviraš nekoliko puta – nekad je to zbog gostiju koji su užasno neuredni, nekad uradiš sve da im bude po volji, a oni se ne jave u prolazu.

Tu uskaču kolege – koleginica koja radi na istom spratu je iz Nigerije i njen osmeh i klimanje glavom na hodniku kada je užasan dan znače jednako kao i Skype razgovori sa prijateljima koji su ostali u Srbiji. Jer, sobaricu savršeno razume samo druga sobarica – zna da su Francuzi iritantni kad ti odgovore na francuskom, zna da si srećna kad dobiješ Nemce u sobi jer su užasno pedantni.

Ali, na Malti sam naučila da ništa ne može da me iznervira dovoljno da mi ne bude lepo. Kad se na kraju dana izujem, obučem kupaći i uskočim u more, meni je ovaj moj život sasvim ok.

Ali, koliko god klima bila prijatna, život na Malti nije baš svima lep. Iako se na ulici pozdravljamo na srpskom jer nas ima toliko, ne opstaju svi. Ne mali broj ljudi mojih godina dođe sa očekivanjem da se na ostrvu zarađuje mnogo para i da se zarađuje lako. Nisu navikli na stres, kontrolu menadžera, direktora i ostalih koji ti stoje nad glavom i kontrolišu šta, kako i koliko radiš. Veliki broj je navikao na hvatanje krivina i misle da je to najpotrebnije da bi se zaradela brza i laka lova. Takvi brzo puknu, što psihički, što finansijski i vrate se u Srbiju.

Da Vas podsetimo:  Jedini gost u hotelu u Sijarinskoj Banji: Osećam se kao car Selasije i Tito

Stvar je što na Malti para ima, ali ih, kao i svuda, treba zaraditi. Zavisno kojim se poslom baviš možeš da uštediš, ali treba raditi, nekad i mnogo više sati od regularnog radnog vremena. Kada radim vikendom, kao mantra ponavljam da me za nekoliko dana čeka nekoliko slobodih dana. Samo mojih. Na plaži. I uspevam.

Možda niste znali, ali i sobarice dobijaju bakšiš. Na kraju meseca skupi se sasvim dovoljno. Ostavljaju ga kad odlaze iz sobe, pored kartice sa mojim imenom. Ne ostavljaju samo lovu, ima i ludaka. Jedan Francuz mi je skoro ostavio novine na engleskom i poruku „For you to read it“. Ok. Bar je poruku napisao na engleskom.

Druga stvar koja utiče na zaradu je satnica, odnosno broj radnih sati. A na broj radnih sati često utiču papiri, tj. radna dozvola. I to kako ste došli na Maltu.

Kada sam stigla na Maltu, trajala je takozvana „deportacija“ Srba. Po važećim zakonima, na Malti možeš legalno da provideš tri meseca, a ako želiš da ostaneš duže, moraš da napustiš zemlju na neko vreme i kada se vratiš uredno prezentuješ imigracionoj pečat u pasošu koji potvrđuje da si izašao iz zemlje.

Gde ima Srba, ima i dovitljivosti, tako je u vreme kada sam stigla izbio skandal zbog lažnih pečata koje je neko delio za sto evra. Masovno su proveravana dokumenta i ogroman broj ilegalaca je poslat nazad kućama.
Kako ćeš se uklopiti i koliko ćeš zaradjivati zavisi od toga koliko si stabilna i jaka ličnost, koliko verujes u sebe, voliš da se družiš i upoznaješ različite ljude. Sve to nema veze ako ne možeš da dobijaš radnu dozvolu. U mom slučaju, nije bilo ni malo lako.

Da Vas podsetimo:  Drvo u duši, Srbija u srcu

Imala sam sreće da je hotel u kome sam radila imao volje da mi da potrebnu dokumentaciju za apliciranje. Skupila sma svu potrebnu dokumenta i pravac Valeta, glavni grad Malte, da sve to predam. Kada su me uslikali, uzeli otiske prstiju i sva dokumenta, dobila sam čuveni plavi papir, tj. dozvolu da mogu da ostanem u zemlji narednih mesec dana. Za tih mesec dana je trebao da dobijem radnu dozvolu.

Kada je prošlo tih mesec dana nakon što sam predala papire, vratila sam se u Valetu da vidim šta se dešava. Rekli su mi da se spakujem, vratim u Srbiju i tamo sačekam izdavanje lične karte i radne dozvole. Plavi papir nisu želeli da mi produže. Imala sam dva dana da nešto uradim ili da se vratim u Srbiju. Nije bilo šanse da se vratim, izgubila bih najmanje dva meseca, a samim tim i posao koji sam imala na Malti.

Jedina šansa u tom trenutku bilo je snimanje pluća. Kako jedino mi Srbi snimamo pluća, to je bio jedan od preduslova za dobijanje radne dozvole, a ja poziv za snimanje još nisam dobila. Postojala je šansa da je poziv stigao, ali da ga je neko u hotelu zaturio.

Tako je i bilo, poziv je bio već danima u hotelu ali mi ga niko nije uručio. Neprospavana noć i još jedan odlazak u Valetu. Kažu mi da mogu ostati još petnaest dana i ako za to vreme ne snimim pluća, mogu nazad kući. Da su papiri lutrija shvatila sam kada se službenica posle nekog vremena ponovo vratila do mene i obavestila me ipak dobijam produžetak plavog papira na jos mesec dana.

Vice

stil.kurir.rs

1 KOMENTAR

  1. svi nesto pricaju i zaobilaze istinu iznisa u na malti ima dosta njih i naslusas se raznih prica samo pojedini kada ostanu u uzem krugu otvore dusu devojke obicno se bave najstarijim zanatom,cak su dogurele dotle da su u emiratima postele poznate a muski znase najprljavije poslove a gle u srbiji pola srbske zemlje neobradjeno e to je ta nasa slika

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime