Kako se doručkuje u Kini: Zaboravite na burek sa sirom

0
522

U Srbiji se najčešće doručkuje po pekarama, ili se priprema musli, a ukoliko ne idemo na posao ili kasnije idemo na posao, neretko pržimo jaja na različite načine. Međutim, sve ono što bi vam u Srbiji palo na pamet, u Kini jednostavno nije moguće ili ako je moguće – nešto će vam nedostajati od sastojaka.

Doručak je najvažniji obrok u toku dana. I stara kineska poslovica kaže: “Doručak pojedi sam, ručak podeli sa prijateljem, a večeru daj neprijatelju.”

Kao nekome ko je skoro došao u Kinu, jedna od stvari na koju mi je teško bilo da se naviknem jeste šta pojesti za doručak. U Srbiji se najčešće doručkuje po pekarama, ili se priprema musli, a ukoliko ne idemo na posao ili kasnije idemo na posao, neretko pržimo jaja na različite načine. Međutim, sve ono što bi vam u Srbiji palo na pamet, u Kini jednostavno nije moguće ili ako je moguće — nešto će vam nedostajati od sastojaka.

Možete, naravno, da ispržite jaja i da ih pojedete sa paradajzom ili šunkom (koja je nešto potpuno drugačije od onih šunki na koje smo mi navikli). Čak je moguće pronaći i krem sir ili kačkavalj — doduše u specijalizovanim radnjama — pa ni pravljenje omleta nije nemoguća misija. Ipak, ukoliko volite da imate hleb uz doručak, biće potrebno da uložite dodatni napor. Hleb i peciva u Kini su slatki ili u najboljem slučaju imaju slatkasti ukus o čemu će biti više reči u nastavku. Drugim rečima, moguće je pronaći slan hleb, recimo francuski baget, ali samo u nekim većim marketima. Dobra stvar je što ćete verovatno upoznati nekoga iz Srbije ili nekoga ko dolazi iz našeg dela sveta i velika je šansa da će ta osoba imati mašinu za pravljenje hleba, pa ćete možda tako moći da rešite problem nedostatka hleba.

Prvih dana po dolasku koristio sam oproban recept koji sam koristio i u Srbiji u “vanrednim” situacijama, a on glasi: kad nemaš šta, pojedi bananu. Kao sastavni deo prve pomoći za doručak u Kini tu je naravno bio i onaj keks bez kog većina nas iz Srbije ne napušta zemlju (ime mu neću pominjati, ali mislim da većina zna o kom keksu se radi).

I onda je došao trenutak kada sam morao da prelomim i da se konsultujem sa mojim kineskim kolegama šta mi mogu preporučiti za obrok kojim počinjemo dan. Pošto su u Kini svi u žurbi, koleginica mi je predložila “čajedan” (chayedan), što je naziv za jaje kuvano u čaju. To je najjednostavnije i najbrže jelo koje se može pojesti. Reč je o tvrdo kuvanim jajima kojima se ljuska razbija u toku kuvanja kako bi aroma čaja ušla u jaje. Ovo je odličan proteinski obrok za prve dane u Kini, ali želja da jedete kuvana jaja sa različitim ukusima neće trajati večno.

Jedna starija koleginica mi je rekla da bih možda mogao da probam jelo koje se zove “baozi”. To je kuvano pecivo i postoje različite vrste ovog popularnog doručka u Kini. Ja ću pomenuti samo neke da vas ne bih previše zbunio, kao što su mene zbunili u startu. Recimo “baozi tangbao” koji se ponekad zove i “sjaolongbao” (xiaolongbao) jeste pecivo punjeno supom, zatim jedna od varijacija tog jela je “ruobao”, što je naziv za pecivo punjeno mesom.

Jedna stvar mi nikako nije bila jasna tih prvih dana u Kini. Šta je sa pekarama u ovoj zemlji, tj. zašto su sva peciva u Kini slatka? Kada pogledate sa ulice u pekaru, videćete naizgled lepa pufnasta peciva, ali nijedno nije slano. Dakle, u Kini zaboravite na kroasan sa sirom ili šunkom, zaboravite na burek sa sirom ili mesom i spremite se da isprobate najrazličitije kombinacije slatkih peciva.

Malo sam se raspitao zašto su peciva u Kini slatka i naravno dobio objašnjenje. Kineski hleb koji se zove “mantou” osnovna je hrana na trpezarijskim stolovima kineskih porodica. Hleb je u Kinu stigao iz zapadnih zemalja pre nešto više od jednog veka. U to vreme su samo vladini zvaničnici i bogataši bili u prilici da sebi priušte hleb. To je bilo u vreme kineskog revolucionara i državnika Sun Jat Sena (1866–1925), oca moderne Kine i njenog prvog predsednika koji je 1894. godine poveo borbu za rušenje monarhije. On je u to vreme sproveo niz reformi za promenu socijalne atmosfere u zemlji i tada su Kinezi počeli da prihvataju zapadnu hranu. Istovremeno, u Kinu je stigla i slatka torta i taj ukus privukao je mnoge Kineze. Upravo zato, u svesti Kineza su hleb i torta slična vrsta jela iz zapadnih zemalja. Zato su peciva u ovoj zemlji slatka.

Stvari počinju da se menjaju poslednjih godina pošto je sve više stranaca koji dolaze u Kinu, pa je i sve više pekara. Dakle, moguće je pronaći i slano pecivo sa sirom, ali su takve pekare bar zasada, i bar u Pekingu, prava retkost. Situacija je u ovom pogledu znatno bolja u Šangaju gde je i mnogo više stranaca, pa je u tom gradu moguće uživati u gotovo svim svetskim kuhinjama.

Postoji i dosta restorana u “zapadnjačkom” stilu u kojima možete imati obrok kao da ste u nekoj evropskoj zemlji, ali ukoliko idete rano na posao, onda takvi restorani neće biti otvoreni, pa ne mogu biti opcija. Posebno su popularne picerije, a pored onih internacionalnih picerija (na primer Pizza Hut ili Papa John’s) možete pronaći i neke lokalne picerije u kojima možete pojesti pizzu koja je ista ili slična kao i one u našoj zemlji.

U ovoj priči o doručku u Kini moram svakako da pomenem i američke lance brze hrane, kao što su McDonalds, KFC ili Burger King. Oni takođe mogu biti jedna od solucija kada ne znate šta pojesti za doručak, ali uz napomenu da je hrana, posebno u poslednja dva pomenuta lanca brze hrane, u velikoj meri drugačija od one koju možete probati u evropskim gradovima.

No vratimo se kineskim alternativama za obrok kojim započinjemo dan. Kinezi su mi rekli i da nijedna priča o kineskom doručku ne može biti kompletna ako ne pomenemo “džou” (zhou), kašu od pirinča. Imao sam priliku da vidim tu kašu, ali ne i da je probam. Pirinač nije nešto što se tako često jede u Srbiji, pogotovo ne za doručak. Taj specijalitet je ljudima koji dolaze iz Evrope najbolje opisati kao tečni puding koji je napravljen od pirinča. Ovo jelo se može jesti bez ikakvih dodataka, ali može mu se dodati i neko voće ili meso za one koji vole takvu kombinaciju za doručak. Takođe, toj kaši od pirinča možete dodati i neki sladak nadev, a ovde Kinezi često dodaju i kikiriki, što nije loš izbor jer tako možete povećati unos proteina za doručak.

Verovatno najpopularniji kineski doručak jeste čudesna palačinka “đenbing” (jianbing) koja je popularna kako među Kinezima u Kini, tako i među Kinezima koji žive u inostranstvu.

Ove palačinke su potpuno drugačije od naših i napravljene su od više različitih sastojaka kao što su prženi hrskavi kreker, semenke susama i suncokreta; pošto je ovo kinesko jelo, tu je naravno i začinjeni sos, zatim prolećni, tj. mladi luk i sitno iseckan korijander.

Ovo jelo je pre svega specijalitet severne Kine i grada Tjencina. Sastojci i samim tim i ukusi variraju od mesta do mesta, tako da ove kineske palačinke treba probati više puta, dok ne nađete ukus koji je po vašoj meri.

Palačinke “đenbing” su najpopularniji, ali ipak ne i najčešći obrok za doručak u Kini. Kada govorimo o tzv. uličnoj hrani, najpopularnije jelo je mleko od soje koje se jede sa štapićima napravljenim od testa. Mleko može biti hladno ili toplo u zavisnosti od vašeg ukusa. Štapići od testa najviše podsećaju na meksičke ćurose. Za one koji možda ne znaju kako izgleda ovaj meksički specijalitet, drugo najbolje objašnjenje bi bile tulumbe. Dakle, opet nešto slatko za doručak. Za one koji ne vole sladak doručak, ipak bi najbolje bilo da sami pripremaju svoj prvi obrok, jer će na putu do posla teško naći nešto po svom ukusu.

I ovo je pre svega iskustvo vezano za severni deo Kine i, da budem precizniji, za kinesku prestonicu. Ukoliko pogledamo malo južnije, stvari su potpuno drugačije. Mnogi od vas su možda nekada čuli za kantonsku kuhinju. To je kuhinja južne Kine koja je karakteristična za južnu kinesku provinciju Guangdung, ali i za Hongkong.

Na jugu Kine jedu gotovo sve. Na repertoaru su naravno raznorazni insekti, ali i žabe, zmije, puževi, pacovi i ono što bar nama nije shvatljivo — mačke i psi. Čak se u provinciji Guangdung šale na svoj račun, pa kažu: “Stanovnici Guangdunga jedu sve, pa čak i stanovnike iz susedne provincije Fuđen.”

Što se tiče doručka u ovom delu Kine, cela priča počinje najpre sa ispijanjem čaja, što je obavezan jutarnji ritual. Najpoznatiji kvart sa čajdžinicama u glavnom gradu Guangdunga koji se zove Guangdžou jeste Si Guan. Tokom vikenda, stanovnici ovog grada zajedno sa porodicama uživaju u jutarnjem čaju baš u tom kvartu. Koliko je to bitno stanovnicima Guangdžoua možda najbolje opisuje to što oni ovaj ritual ne nazivaju ispijanjem jutarnjeg čaja, već “uživanjem u jutarnjem čaju”. Ovaj običaj zapravo ima cilj da okupi porodicu i prijatelje na jednom mestu.

Navika ispijanja čaja pojavila se u 19. veku, u vreme kada je Guangdžou bio trgovački prosperitetan grad. Čajdžinice su u to doba bile mesta gde se okupljao poslovni svet. U početku su čajdžinice nudile samo jednostavnu hranu uz čaj, ali su se s vremenom pojavili i tzv. “čajni specijaliteti” koji su postali osnovni doručak u tom delu Kine.

Specijaliteti u Guangdžouu, koje stanovnici zovu “dim sum”, podeljeni su u dve kategorije. Prva kategorija su supe, a druga “suva” jela.

“Suvi dim sum” uključuje specijalitete kao što su knedle sa škampima, kineski krug sa nadevima, odnosno mali kantonski baozi, a tečni specijaliteti su kaša, slatki kineski sir, koji se svakako jede kašikom i slične kombinacije napravljene od različitih sastojaka.

Danas većina restorana u Guangdžouu servira jutarnji čaj i “čajne specijalitete” od šest ujutro do dva sata po podne, a nakon toga restorani počinju da pripremaju ručak, tj. večeru.

Stanovnici Guangdžoua vikendom odlaze u te restorane — čajdžinice od 10 do 11 sati pre podne i ostaju do 14 sati. Čuveni crveni i drugi autohtoni čajevi iz Guangdžoua popularni su širom Kine, a ja sam imao priliku da vidim jedan restoran u kom se služi kantonski jutarnji čaj i u Pekingu. Još nisam probao da započnem dan na kantonski način, ali ću po svemu sudeći imati dovoljno vremena da isprobam sve vrste jela koje sam pomenuo. Siguran sam da ću otkriti i neke nove specijalitete za koje ovih prvih nedelja u Kini nisam čuo.

I ne znam zašto, ali čini mi se da ću možda noćas sanjati burek sa sirom.

Mini-pekara

Ukoliko ste stranac koji živi u Kini, verovatno će jedan od obaveznih kuhinjskih uređaja u vašem stanu biti mašina za pravljenje hleba. Reč je o veoma jednostavnoj mašini koja ne košta mnogo i na popularnim platformama za onlajn kupovinu može se kupiti za oko 50 evra. Da biste napravili hleb uz pomoć ovog aparata ne morate da radite ništa drugačije nego što inače radite kada pravite hleb ručno. Vaše je samo da stavite sastojke, a ova mašina će sve uraditi sama. Postoji samo razlika u tome da li prvo idu vlažni sastojci u mašinu ili suvi, tako da je najpametnije prvo proveriti uputstvo da biste izbegli neke nepredviđene situacije. Probao sam hleb iz ove mini-pekare i bio sam više nego zadovoljan. U ovim mašinama možete praviti i druge slične proizvode kao što su proje. Interesantno je da su ove mašine bile popularne i recimo u Rusiji tokom devedesetih godina prošlog veka, ali u Srbiji nikada nisu doživele popularnost. Najverovatniji razlog za tako nešto leži u ceni hleba u našoj zemlji koja je više nego pristupačna.

Hleb

Hleb kakav smo mi u Evropi navikli da jedemo retko ćete naći u pekarama u Kini. Zapravo u Kini ćete naći samo jednu vrstu evropskog hleba. U pitanju je francuski baget. Iz nekog razloga taj hleb se “primio” kod Kineza.

Bojan Pavlović

www.nedeljnik.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime