Pretposlednjeg dana marta predstavljena nam je Deklaracija o zajedničkom jeziku (tekst ovde). „Riječ je o zajedničkom standardnom jeziku policentričnog tipa“, kaže se u Deklaraciji. „Korištenje četiri naziva za standardne varijante – bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski – ne znači da su to i četiri različita jezika“, otkriva nam se u ovom dokumentu.
U izradi „Zagrebačke deklaracije“ (kako se imenuje ovde) inicijalno je učestvovalo tek dvoje lingvista – Snježana Kordić (Hrvatska) i Ranko Bugarski (Srbija). No, potpisale su je mnoge javne ličnosti koje su predstavljene kao „stručnjaci lingvistike i drugih društvenih nauka“ (ovde). Iz Srbije, recimo Mirjana Karanović, Bora Ćosić, Svetislav Basara, Filip David, Vladimir Arsenijević, Janko Baljak, Ivan Čolović, Svetlana Lukić, Teofil Pančić, Borka Pavićević, Biljana Srbljanović, Dinko Gruhonjić itd.
Jasno je o kakvim „ekspertima“ je reč – nema relevantnih naučnika sa srpskih univerziteta niti srbista iz SANU, nema najrespektabilnijih srpskih književnika. No, tu su navodni „stručnjaci lingvistike i drugih društvenih nauka“ od kojih neki nisu završili nikakav fakultet, kao i neki koji su završili Filološki fakultet u Beogradu, a ne znaju da im se književnost ne zove srbijanska, nego srpska.
Oni su nam otkrili ono što je svima odavno poznato – da je reč o jednom jeziku. Ipak, zaboravili su da napomenu da se struka i politika u Srbiji nikada nisu zalagale za cepanje tog jednog, vekovima postojećeg – srpskog jezika – koji u Deklaraciji nikako da bude imenovan. Bespotrebno su potrošeni vreme, energija i novac (projekat su finansirale dve nemačke organizacije, Allianz Kulturstiftung i Forum ZFD; videti ovde), da bi se „otkrilo“ ono što svi znaju – da je reč o jednom jeziku, pri čemu je prećutano njegovo ime, ono o kojem je pisao i LJudevit Gaj – srpski jezik (videti ovde).
Sve što je nastanku Deklaracije prethodilo – regionalni projekat Jezici i nacionalizmi – koji se odvijao u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori, tokom 2016. godine, takođe je bilo bespotrebno. Nelogičan i netačan bio je i sam naziv projekta („jezici“?), kao što su i naslovi debatnih krugova bili ili tautološki, ili skriveno asimilatorski prema Srbima u Hrvatskoj, Crnoj Gori i BiH („Govori li svaki narod u Crnoj Gori drugim jezikom?“; „Što ako Hrvati i Srbi imaju zajednički jezik?“; „Ko kome krade jezik?“; „Lektori kao utjerivači nacionalnosti“ itd).
U Deklaraciji se, naime, traži prestanak „korištenja jezika kao argumenta za segregaciju djece u nekim višenacionalnim sredinama“, odnosno „ukidanje svih oblika jezične segregacije i jezične diskriminacije u obrazovnim i javnim ustanovama“. Dakle, najpre su od srpskog napravljeni „hrvatski“, „bošnjački“ („bosanski“) i „crnogorski“ jezik, a kada su Srbi, kao odgovor na prisvajanje i preimenovanje svog jezika u Hrvatskoj, Crnoj Gori i BiH, zatražili mogućnost da nastave da se školuju na izvornom, srpskom jeziku, odjednom se sada to proglašava nekakvom „segregacijom“ i „diskriminacijom“?!
U čemu je još problem? U netačnoj tvrdnji da su „sve četiri trenutno postojeće standardne varijante ravnopravne“ i da se „ne može jedna od njih smatrati jezikom, a druge varijantama tog jezika“. Kako srpski jezik može biti tek „varijanta“? „Policentrični jezici“, koji se pominju u Deklaraciji imaju jedno ime – Austrijanci ili Švajcarci govore nemački, Argentinci i Meksikanci španski, Amerikanci, Australijanci, Kanađani ili Novozelanđani engleski, Brazilci portugalski – samo se od srpskog jezika prave još tri raznoimena „jezika“, da bi se srpski sveo tek na „varijantu“?
Uz to, kako se kaže u Politici, „svoj potpis na taj tekst stavio je (naknadno) i akademik (SANU) Ivan Klajn, koji podseća da je davno usvojen naziv srpskohrvatski i da pri tome treba ostati“. Dakle, sa srpske strane i dalje se čuju glasovi da jezik treba zvati srpskohrvatskim, dok u Hrvatskoj ne postoji nijedan glas koji ne misli da je njihov jezik isključivo hrvatski. „Savršeno je jasno da nijedna hrvatska kulturna institucija neće prihvatiti bilo kakvo preimenovanje jezika, niti odstupiti od hrvatskog jezika“, upozorava Milo Lompar. A u Srbiji SANU i dalje, uprkos protestu (videti ovde), radi na „Rečniku srpskohrvatskog jezika“!?
„Oni bi hteli da naprave jednu strukturu zajedničkog jezika, ali u temelju tog nauma je da se pripadnici srpskog naroda u Crnoj Gori i BiH na izvestan način izmaknu iz prirodnog određenja da oni govore srpskim jezikom. Ovaj kvazijugoslovenski pokušaj ima za cilj da dâ novi oblik ili novu formu denacionalizaciji Srba u BiH i Crnoj Gori i da, istovremeno, i inače nedovoljno čvrstu i razumno postavljenu jezičku politiku Srbije, dodatno uskoleba“, uočava prof. dr Milo Lompar.
„Cela stvar se svodi na zatiranje lingvonima `srpski jezik`“, upozorava i akademik Slobodan Remetić. Otuda je „urgentni zadatak zakonsko regulisanje službene upotrebe jezika i pisama u Srbiji, Srpskoj i u Crnoj Gori. Da se postaramo da ćirilica bude jedino službeno pismo celog srpskog naroda“. Čak se i potpisnik Deklaracije, pomenuti akademik Ivan Klajn, slaže da bi „država (Srbija) morala da preduzme ozbiljnu akciju kako bi sačuvala ćirilično pismo – ali ona nije zainteresovana za to. Svi javni spisi i zvanični dokumenti bi trebalo da budu na ćirilici“.
Deklaracija o kojoj je u ovom tekstu reč trebalo bi da nam bude opomena da ne dopustimo kolonijalnim kulturtregerima i zaista originalnim ”ekspertima” da zatiru naš jezik, naše pismo, dakle, nas same.
Slađana Ilić
www.fsksrb.rs
