Kako smo Kosovo odbranili kod bate Pežoa

0
64

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
Jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubica svi su istog kova –
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirala;
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.

Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa –
Jedine u tebi što se ogledaše
I jedine ovde digle do nebesa…

pogromRecitujući Dučićeve stihove Olivera Miletović je 18. marta 2004. otvorila emisiju na novosadskoj televiziji „Jesenjin“. Kamernu atmosferu u studiju upotpunili su novinari Zoran Bogavac („Ekspres Politika“), Vladan Dinić („Svedok“), Đoko Kesić („Kurir“) i ja, tada urednik dnevnog lista „Centar. Tužni skup trebalo je da pametuje o stanju u medijima, ali pogrom Srba na Kosovu i Metohiji gurnuo je tu temu na marginu.

U prvom krugu svi gosti su osudili divljanje albanskih terorista, zgrozili se zbog postupaka predstavnika međunarodne zajednice, koja nije sprečila zločine, i istakli nadu da će se situacija smiriti. Drugi krug, isto. Uz neizbežnu patetiku, poštovane kolege, predvođene Miletovićkom, ponavljali su mantre o kolevci srpstva, najskupljoj srpskoj reči i sve ostalo što ide u tom smeru.

Pokušao sam da se uklopim u taj scenario. Uspevao sam neko vreme, sve dok me jedan od sagovornika nije iritirao apelom Srbima da izdrže još dve-tri noći, uskoro će se sve smiriti. Onda će, kaže, svetske sile, pod pritiskom Rusa, shvatiti svoju grešku i vratiti Kosovo pod ingerenciju Srbije. Eto, samo još malo da se izdrži, menjaju se geostrateški odnosi, Rusija se diže…

– Kako te nije sramota da to pričaš? Dok mi ovde mudre misli sučemo, stotine porodica beži po šumama, skrivaju se i nadaju da će živi dočekati jutro. Istovremeno, ti se nadaš da emisija neće dugo trajati, čeka nas Brana Crnčević kod Bate Pežoa, hladi se jagnjetina i zagreva pivo…

Na njegovu upadicu da samo iznosi konkretne predloge šta da se radi, uzvratio sam još konkretnije:

– Ako stojiš iza svojih reči, evo ponude. Znam da imaš punoletnu ćerku. Spreman sam da joj plaćam stan i hranu. U Prizrenu. Može i u Peći, gde joj više odgovara. Pa, neka tamo živi dok ne ustane Rusija i ne vrati Kosovo Srbiji. Ako to nećeš, nemoj ni da pozivaš druge ljude da svoje porodice izlažu opasnosti…

Bolje da sam ćutao. Mučna emisija je potrajala još sat i po, uključilo se pedesetak ogorčenih gledalaca, a samo dvoje-troje je propustilo da me nazove domaćim izdajnikom i stranim plaćenikom. Malo ko se uzdržao od pominjanja moje bliže familije, naročito ženskog dela, a neki ratni veterani su mi obećali da će me naći.

Šou je završen, otišli smo kod Bate Pežoa. Jagnjetina je bila odlična, a genijalni kozer Brana uveseljavao nas je evociranjem uspomena na druženje sa Slobom, Arkanom i ostalim svojim drugarima. Nismo žurili s povratkom, iako nas je čekao novi radni dan, s prebrojavanjem likvidiranih i proteranih s Kosova.

Ubijeno je 28, a proterano oko 4.000 Srba, spaljeno je više od 900 kuća i 35 srpskih manastira. Počinioci zločina nisu kažnjeni. Srpska vlada, na čelu s Vojislavom Koštunicom, održala je moleban za stradale u Hramu svetog Save.

Geostrateški odnosi su se promenili, ali ne baš toliko da bi moj kolega poslao ćerku u Prizren. Lepše je kod Bate Pežoa, slava mu.

Predrag Popović

www.predragpopovic.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime