Objavljeno: 7. Januar 2017.

Dan Hristovog rođenja

Kako Srbi slave Božić

Srbi baštine mnoge božićne običaje, a badnjak je posebnost koja srpski narod izdvaja od svih ostalih. Na dan Hristovog rođenja, zemlja mora da se zatrese.

Kao i svi narodi sveta, i srpski narod ima svoje običaje vezane za Božić, u hrišćanskom svetu najradosniji praznik, proslavu rođenja Isusa Hrista, spasitelja sveta. Ono što Srbe izdvaja od ostalih naroda jeste polaganje badnjaka.

Badnjak je prehrišćanski element srpske običajne tradicije, kaže etnolog Dragomir Antonić.

„Moramo da znamo da je hrišćanska crkva izvršila supstituciju mnogih običaja, da je slamu vezala za kolevku u kojoj se Hristos rodio, ali za badnjak se nije našlo mesto, jer njega nema u Jevanđelju. Zahvaljujući Svetom Savi i svetosavlju, badnjak se zadržao u običajnoj tradiciji Srba i Srpske pravoslavne crkve“, kaže Antonić.

Badnjak je drvo života, nastavlja on.

„Mi ga sečemo i palimo. Vatra je nešto što daje život. Šta može da bude badnjak? Javor, hrast — cerić ili grab. To je drveće koje se seče, donosi i pali u domovima da bi se večni život, odnosno plam pojačao i nastavio da živi kroz narednu godinu, do sledećeg Božića“, objašnjava Antonić.

Za Srbiju važi pravilo da koliko ima naselja, toliko ima i običaja. Božićni simboli su svuda isti — sveća, pečenica, česnica, badnjak i polažajnik. Negde polažajnik mora da bude muško, negde može da bude i žensko, negde je polažajnik prvi posetilac.

Polažajnik u nekim krajevima koji su naseljeni srpskim narodom može da bude i nešto od stoke, navodi Antonić.

„U Banatu česnica je baklava, negde će napraviti krofne kao česnicu, negde će biti samo hleb. Ali sve to što naprave nazvaće ’česnica‘ i u njega će staviti neki simbol — malo drenovih grančica i semenja za zdravlje, malo od badnjaka da pospeši porodični život, novčić da bi kuća napredovala… Dakle, simboli su isti, ali je forma u koju se stavlja božićni dar različita“, kaže Antonić.

Jedan od božićnih običaja koji Antonić pominje kao kuriozitet je ogledanje u cicvari. Ovaj običaj bio je rasprostranjen u Hercegovini, Drvaru, na Zlatiboru, užičkoj Crnoj Gori…

„Napravi se cicvara koja pliva u dosta masti ili kajmaka. Napravi se nešto kao ogledalo. To je ono čime se prvo omrse na Božić. Negde kada dođe polažajnik, negde pre njegovog dolaska. Ako vide sebe u cicvari, kažu, dobro je, bogu hvala, sačekaću i sledeći Božić“, opisuje Antonić običaj ogledanja u cicvari, za koji kaže da se najverovatnije raširio iz Hercegovine. Najverovatnije, zato što, kako kaže, isti običaji se mogu pojavljivati autohtono u raznim krajevima.

Ovaj običaj spada u ciklus običaja koji se naziva gatanje o Božiću, koji služe da predvide važne događaje do sledećeg Božića — da li će biti kiše, hoće li biti rodna godina gleda se po pšenici koja je stavljena da raste 17. decembra, na Varindan. Gata se i po plećki od pečenice.

Postoji i još jedan zajednički običaj — za Božić se ne izlazi iz kuće, ne ide se u posete, ostaje se sa porodicom.

„Slavimo rođenje bebe. Isus je beba. Beba se prvih nekoliko dana ne ostavlja. Čak se, u našoj običajnoj tradiciji, ne iznosi iz kuće prvih 40 dana. Drugi razlog je što svako treba da bude sa svojom porodicom. Zato se Božić slavi tri dana; drugi i treći dan su za obilazak i posete. Ali prvi dan je dan za domaćina, za kuću, za porodicu i nigde se ne ide“, kaže Antonić.

Sa ubrzanom urbanizacijom i industrijalizacijom došlo je i do raznih izmena običaja. Do Drugog svetskog rata, ljudi koji su se sa sela preselili u grad, za Božić su se vraćali u zavičaj i tamo ga proslavljali prema lokalnim običajima.

Međutim, posle Drugog svetskog rata, sa izmenom društvenog uređenja, država postaje ateistička, Božić je radni dan i to donosi izmene u običajima, kaže Antonić. Običaj koji je trajno izmenjen, bez obzira na promenu društvenog uređenja, jeste pucanje iz puške u vazduh za Božić.

Kada je pečenica gotova, domaćin je izlazio ispred kuće i ispalio bi u vazduh metak iz puške, čime je radio dve stvari — obaveštavao da je u njegovoj ući počela proslava Božića i terao zle duhove. Zli duhovi teraju se svakim jakim zvukom, kaže Antonić, pucanjem ili na svadbama podvriskivanjem.

Taj običaj je izmenjen tako što su se u gradovima za pucanje nekada koristile prangije, a danas petarde.

„Pucanj iz puške imao je dvostruku funkciju — da obavestim selo da je sve spremno i da upozorim zle duhove da ne prilaze. Ne zaboravite, posle Božića počinju Nekršteni dani i traju sve do Bogojavljenja. U tom periodu se posebno vodilo računa gde se ide, šta se radi, noću se nije izlazilo…“, kaže Antonić.

Danas se, umesto iz oružja ili prangija, za pucanje koriste petarde. Poznato je, kaže Antonić, da se u oficirskim naseljima bivše SFRJ, poput Novog Beograda, za Novu godinu pucalo u vazduh. To je primer kako su se božićni običaji prenosili na neki drugi, u tom trenutku za državu prihvatljiviji praznik.

Zemlja mora da se zatrese, kako je zapisano u Jevanđelju, na dan Hristovog rođenja, zaključuje Antonić.

Nikola Joksimović

www.rs.sputniknews.com

Ostavite komentar

Poštovani, molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija „Korena“ zadržava pravo da skrati ili ne objavi komentare anonimnih čitalaca, koji sadrže direktne pretnje, neosnovane optužbe, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.