Devetnaest godina pošto je napisao svoj putopisni esej „Zimsko putovanje, pravda za Srbiju”, austrijski pisac Peter Handke dobio je u Oslu Ibzenovu nagradu, najvrednije priznanje za dramskog pisca, koje se poredi sa Nobelovom nagradom za književnost. Ali na ulazu u teatar čekale su ga gromoglasne pogrde organizovane gomile. Kako se osećao?
Grupe koje me nisu ni poznavale čekale su me ispred hola u kome se dodeljivala nagrada. Bila je nedelja, a oni su čekali noseći plakate sa mojom slikom, neko im je rekao da se tu pojave, umesto da provedu dan sa svojom porodicom. Kada sam prilazio, oni su počeli da izvikuju pogrde. To nije bila nimalo prijatna muzika. Kad gomila ljudi urla na jednog pravog pisca, kakvim sebe smatram, to je nešto što nikako ne zvuči kao Mocart. To je produkcija buke sa ciljem da se sve drugo zagluši.
Vikali su: „Fašisto, fašisto!” Stao sam da razgovaram sa njima, pitao sam ih odakle su, zašto viču? Ali oni nisu hteli da razgovaraju, nastavili su. A kada sam ušao u teatar, norveški novinari su me pitali zašto sam „provocirao” te ljude. To je danas novinarstvo.
Ja nisam hteo da ih izazivam, ja sam želeo da čujem neku drugu reč, osim one koju su oni izvikivali. A oni su hteli da nastave sa svojim uzvicima: „Fašisto, fašisto!” Neko ih je za to platio. Oni me nisu poznavali, siguran sam da ništa moje nisu nikad ni pročitali, a nisu ni želeli da razgovaraju. Samo su hteli da zadrže tu obmanu, taj falsifikat. Da su Srbi fašisti kao i oni koji bi hteli da ih prikažu u drugom svetlu, kaže u intervjuu za „Politiku” Peter Handke.
Zašto je došao na sahranu Slobodana Miloševića u Požarevac i, kako je to mesec dana posle sahrane falsifikovao francuski nedeljnik, šta mu je rekao bivši predsednik Jugoslavije i Srbije u zatvorskoj jedinici u Sheveningenu, šta ga je pogodilo kada je slušao svedočenje jednog šumara na suđenju optuženim Bošnjacima, šta Peter Handke misli o novinarima, o piscu Salmanu Ruždiju, o ulozi intelektualaca u satanizaciji Srba, čitajte opširnije u nedeljnoj „Politici”.
Zorana Šuvaković
