Kako su nas odnarođavali

0
648
Slobodan Antonić / Foto: printscreen (Media Centar)

Kada je put Obrenovac-Čačak nazvan „Miloš Veliki“, Gordana Čomić, potpredsednica Skupštine i gensek DS, našla je za shodno da to prokomentariše ovako: „Ne bi škodio ni dijalog ili sećanje na Austrougarsku, kojoj nikako nije bila draga državnost Srbije, ali je gradila kanale, škole, puteve, šume, pravila katastar“.

Tviter publika je loše primila ovu objavu. „Da nešto nazovemo po Austro-Ugarskoj? Možda neku školu u Podrinju ili Mačvi?“; „A da brzoj pruzi do Budimpešte damo ime `nadvojvoda Franc `“?; „Po istoj logici, i nemački most u Beogradu iz 1942, preko kog sad idu tramvaji, trebalo bi nazvati: `Adolf Hitler`“, itd.

Čomićeva je shvatila da je preterala, pa je pokušala da se ispravi. „Postoji neverovatna destruktivna volja da se istorija Srba u Austrugarskoj ne spominje u kulturi sećanja“. „Preziremo Srbe iz Austrugarske i sve što su stvarali, gradili, za šta su se borili“, a što je sve „deo prezira prema kulturi sećanja na stvaranje, graditeljstvo, dostignuća, borbu Srba iz Austrougarske“.

Time je Čomićka, s pokušaja rehabilitacije Austrougarske, prešla na rezervnu poziciju – osude prezira koji, navodno, postoji, u srpskoj javnosti, prema borbi Srba u AU.

Valja primetiti da hvaljenje AU danas u Srbiji nije retko, pogotovo severno od Save i Dunava. Sto godina posle njene propasti, autonomaški i autokolonijalni krugovi, naime, pokušavaju da rehabilituju KuK monarhiju u cilju konstruisanja nekakvog pseudonacionalnog „vojvođanskog identiteta“ (o tome više u mom tekstu ovde).

Recimo, u knjizi Multietnički identitet Vojvodine, čiji je izdavač Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, tvrdi se da je Vojvodina zapravo jedina prava naslednica Austrougarske. Ona je od AU, navodno, preuzela praksu višenacionalnosti i multikulturalnosti: „Već veoma dugo, gotovo 90 godina, traju pokušaji da se ospori supranacionalna ideja koju je Vojvodina, od svih delova bivše austrijske imperije, odnosno Austro-Ugarske, najuspešnije prihvatila kao model za budućnost“ (str. 205).

Tobožnju AU politiku multinacionalnosti imamo i u „istorijskoj tradiciji Vojvodine“, kako stoji na stranici Slobodne Vojvodine, kao „evropske regije oformljene kao zasebne celine u okvirima Austro-Ugarske“.

Ništa od toga nije tačno (uključiv i pravopis). Od ukupno 362 godine, koliko je trajala Habsburška monarhija (1556-1918), nešto tako kao što je „Vojvodina” postojalo je svega nekih 12 (i slovima: dvanaest) godina (1848-1860), ili tek 3,3% njene fantazmične inkluzivno-eksluzivne multi-kulti istorije.

Tokom revolucije 1848, naime, Srbi su proglasili Vojvodinu Srpsku, kao etničku teritorijalnu jedinicu u okviru Carstva. Beč je to samo delimično prihvatio, obrazujući 1849. provinciju Vojvodstvo Srbija i tamiški Banat, da bi je ukinuo posle svega 11 godina (1860). Od tada, pa do 1945. godine, nikakva „Vojvodina“ više nije postojala.

Toliko o „istorijskoj tradiciji“ Vojvodine kao „evropske regije u Austrougarskoj“. (Dvanaest godina u četiri veka? Ozbiljna tradicija!).

Što se pak tiče „austrougarske multikulturalnosti“, u tu bajku može da poveruje samo neko ko iz istorije slabo da išta zna. Našim starima iz preka – mom deda Cvetku Lukačeviću, recimo – takvu priču niko nije mogao da proda. Jer, oni su živeli tu AU multikulturalnost i inkluziju.

No, nažalost, stižu nam nova pokolenja koja slabo šta iz istorije poznaju, budući da ih, oni koji su za to zaduženi, malo toga uče.

Recimo, možemo se zapitati, šta zbilja znaju naša deca o tome kakav je bio položaj Srba u, navodno, multikulti-EU-inkluzivnoj Austrougarskoj?

Pogledao sam dva aktuelna udžbenika istorije za osmi razred. U prvom sam našao tek tri rečnice o odnarođivanju naših prečana: „Početkom XX veka mađarizacija je sve oštrije sprovođena i mađarski jezik uveden je u škole i državne ustanove. (…) Ugarska je 1912. ukinula i srpsku narodno-crkvenu autonomiju. Otpor je bio blag i neuspešan“ (str. 47).

A u drugom je stajalo: „politika mađarizacije sprovođena je nizom zakona, iz oblasti prosvete, upotrebe jezika, sudstva itd. Prema planu ugarske vlade, asimilaciju je trebalo okončati za 40 godina, Otpor toj politici u južnoj Ugarskoj pružalo je srpsko građanstvo“ (str. 37).

Da Vas podsetimo:  Ko planira državni udar u Srbiji?

To je, ipak, odveć malo, blago i neubedljivo. Ali, za to ne treba kriviti pisce ovih udžbenika, već školski program i Ministarstvo prosvete.

Stoga, da bismo, suštinski, mogli da razumemo dubinu opasnosti u kojoj su se našli prečanski Srbi u AU, kao i njihovu ogorčenu borbu da se sačuvaju kao narod, mi naše đake moramo da učimo šta je značilo i kako je konkretno izgledalo sistematsko odnarođivanje Srba u AU.

* * *

Najvažnije što našu decu moramo učiti jeste: Austrougarska je bila nedemokratska i asimilatorska država, naročito od 1867, kada je, u njenom ugarskom delu, mađarizacija postala državna politika. Tu je napravljen plan da Srbi (i ostali) budu pomađareni do 1947. godine. Na tom planu se svojski radilo, i to, valja znati, s dosta uspeha. A pitanje je šta bi s našim prečanskim Srbima na kraju i bilo, da srpska vojska, 1918, nije postavila granicu severno od Subotice.

Hajde da pogledamo činjenice.

Kada je reč o nedemokratičnosti, Ugarska je bila tipična oligarhijska, etnički eksluzivna država. U njoj je pravo glasa imalo, po udelu u stanovništvu, četiri puta manje birača nego u tadašnjoj Srbiji.

U Srbiji je, praktično, svaki punoletan muškarac mogao da glasa (ovde, str. 46-47, 57-58, 96-97, 124). U Ugarskoj, pak, čak tri četvrtine muškaraca bilo je isključeno iz izborne procedure (ovde, str. 190; ovde, str. 256; ovde, str. 396; 603; u to vreme žene još nigde nisu imale pravo glasa).

U Ugarskoj je vladao visoki imovinski cenz: samo su najbogatiji glasali. Gubitak imovine automatski je dovodio do gubitka izbornog prava. Nekom trgovcu svinjama pomor je prepolovio krdo, pa na sledećim izborima više nije mogao da glasa. Biračkom odboru, koji ga je vratio, začuđeno je rekao: „Pa ko ovde ima prvo glasa, ja ili moje svinje?“ (ovde, str. 7).

Tako visoki cenz bio je, uz sve proteste, namerno održavan, jer su najbogatiji ljudi u Ugarskoj – zemljoposednici, veletrgovci, industrijalci, visoki činovnici – bili prvenstveno Mađari.

U Ugarskoj (bez Hrvatske), naime, Mađari su činili tek polovinu življa. Drugu polovinu činili su Rumuni, Slovaci, Nemci, Srbi, Rusini i ostali. Ali, zahvaljaujući diskriminatorskom izbornom sistemu, u ugarskom parlamentu, među četiri stotine poslanika, od zastupnika stranaka nacionalnih manjina bilo je, 1866. godine, tek 18 Rumuna, 8 Srba i 1 Rusin (ukupno 25; ovde, str. 156); a 1878. godine, od 409 poslanika tek njih 24 nisu pripadali mađarskim strankama – ili 5,9% – (isto, 189).

To je devet puta manja zastupljenost Rumuna, Slovaka, Srba, Rusina i drugih od njihovog stvarnog udela u stanovništvu.

Malobrojni predstavnici srpskih manjinskih stranaka u ugarskom saboru (nikada ih nije bilo više od 10; isto, 163) tokom zasedanja su se, prema svedočenjima savremenika, osećali „kao u neprijateljskom logoru“ (225). Govori u kojima su protestovali protiv mađarizacije onemogućavani su galamom i dobacivanjem („Ko jede mađarski lebac, mora biti Mađar!“; 146); a posle nastupa, srpski poslanici često nisu smeli da izađu iz zgrade mađarskog parlamenta, u strahu da će ih budimpeštanska svetina linčovati (226).

Kada je o mađarizaciji reč, osnovna sredstva su bila ova.

Mađarske županijske (tj. lokalne) vlasti su već od 1832. tražile da SPC svoje matične knjige, pa čak i službenu prepisku, vodi na mađarskom, da bi 1842. to postala i opšta zakonska obaveza (60). Upravo zbog nasilnog uvođenja mađarskog jezika u SPC, srpska pobuna 1848. počela je spaljivanjem crkvenih knjiga u Novom Sadu, Srbobranu, Zrenjaninu, Vršcu… (79; dati su današnji nazivi mesta).

Mađarski postaje obavezni nastavni jezik u svim državnim školama 1844. godine (63), a jedini službeni jezik u administraciji i sudstvu 1874. (175). Sledeće godine je zabranjeno da književna i kulturno-prosvetna društva imaju u svom nazivu nacionalnu pripadnost (179).

Iste godine ukinute su subvencije iz javnih fondova manjinskim školama, uključiv i srpsku gimnaziju u Novom Sadu. Svetozar Miletić je zbog toga u parlamentu protestovao s argumentom: „zašto da Srbi, Rumuni ili Slovaci plaćaju porez koji će se trošiti isključivo na mađarske škole“, na šta mu je odgovoreno da „ako se on (Miletić) ne oseća kao član mađarskog naroda, zašto uopšte sedi u mađarskom saboru?“ (179).

Da Vas podsetimo:  David je još jednom pobedio Golijata

Obavezno učenje mađarskog jezika određeno je 1879. godine i za privatne (manjinske) osnovne škole (današnji 1-4. razred). Većina manjinskih učitelja je, naravno, znala mađarski na kolokvijalnom nivou, ali ipak se postavljalo pitanje da li ga znaju u toj meri da mogu i da ga predaju (to bi bilo isto kao kada bi se danas od učiteljica tražilo da deci predaju engleski). Manjinci su podozrevali da to može praktično da znači da niko ko ne zna bilingvalno mađarski neće više moći da bude primljen u službu, dok su se već zaposleni bojali da im mađarska prosvetna inspekcija može da pravi probleme zbog „nestručnosti“ (217-18).

Iste godine uvedeno je obavezno učenje mađarskog jezika i u svim privatnim (manjinskim) srednjim školama, pri čemu se još zahtevalo da se u dva završna razreda gimnazija isključivo na mađarskom izvodi nastava mađarske književnosti. Na mađarskom se polagala i državna matura iz ovog predmeta. To je praktično značilo da srpski gimnazijalac koji nije bio u stanju da na mađarskom interpretira sve nijanse Petefijeve poezije, rizikuje da zbog toga bude oboren na maturi. Jedini način da manjinski studenti izbegnu maliciozne maturske komisije za mađarsku književnost bio je da upisuju prvenstveno mađarske srednje škole (222-3).

Takođe je, 1879. godine, uvedeno da svi kandidati za srednjoškolske profesore – uključiv i one iz škola na jezicima manjina – profesorski državni ispit moraju da polažu na mađarskom jeziku (224). Obavezno učenje mađarskog jezika određeno je iste godine čak i za privatna (manjinska) obdaništa (245).

Sledio je zakon iz 1907. godine, kojim su učitelji i u privatnim (manjinskim) školama obavezani da kod dece stvaraju „svest o pripadnosti mađarskom narodu“. To je praktično značilo da kada prosvetna inspekcija pita decu šta su, ona ima da odgovore: „Mađari!“ (268). Isti zakon donet je i 1913. kada je reč o privatnim (manjinskim) obdaništima (268).

Srbi i drugi „manjinci“ (koji su činili polovinu stanovništva:) bili su trajno isključeni i iz svih srednjih ili viših činovničkih pozicija u upravi i sudstvu. Nikada Srbin nije mogao da bude ne samo ministar, nego čak ne ni činovnik u nekom budipeštanskom ministarstvu (75). I na lokalnom novou, ne samo da su gotovo sva činovnička zvanja pripadala Mađarima, već su i po čisto srpskim krajevima bili postavljani činovnici koji nijednu reč srpskog nisu znali (173). Od svih kurijalnih sudija (Vrhovni sud u Pešti), svega dvojica nisu bili Mađari (269).

Čak i sam naziv po kome mi znamo ovu saveznu državu – Ugarska, zapravo je došao kao učinak defanzivnog insistiranja manjinaca na ovom imenu, koje im se činilo etnički neutralnim. Ali, zapravo, zvaničan mađarski naziv države bio je Magyarország (Mađarska), tačnije Magyar Királyság (Kraljevina Mađarska), kao konfederalni deo Osztrák–Magyar Monarchia (AU monarhije; 190).

Pošto su Srbi posle 1860. u Ugarskoj ostali bez svake regionalne ili lokalne autonomije, sve što im je u Magyar Királyság ostalo bila je crkvena autonomija. Međutim, zapravo je mađarska vlada određivala (a Beč potvrđivao), da li će se i kada održavati srpski Crkveno-narodni sabori, određivala je komesara za nadzor rada sabora, a Beč je potvrđivao ili menjao saborske odluke (247).

Recimo, sabor je 1881. izabrao jednog vladiku za patrijarha, ali je za poglavara postavljen ipak onaj vladika koji je izgubio na glasanju (237). Prešlo se na to da je kraljevski komesar otvarao srpski Crkveno-narodni sabor na mađarskom jeziku (238), a sve se završilo tako što je i takva „autonomija“ bila „prevelika“, pa je ukinuta 1912. godine (247; 276-7).

Da Vas podsetimo:  Stop - otimanju penzija

Srbi su na kraju, početkom 20. veka, ostali bez ikakve zaštite, izloženi sistematskoj mađarizaciji. A takva asimilacija se činila kao efikasna i neumitna. To se vidi iz podatka da je u Ugarskoj (bez Hrvatske), 1851. godine, Mađara bilo tek 36,8%, dok je njihov udeo do 1910. porastao čak na 54,4%! (213).

Osokoljeni tako brzom mađarizacijom, budipeštanska elita je 1907. napravila plan da se potpuna mađarizacija cele Magyar Királyság izvrši do 1947. godine (268).

Valja reći da su pripadnici mađarske političke elite bili složni oko mađarizacije – bez obzira da li su bili desničari ili levičari, konzervativci ili liberali.

Recimo, mađarski „levi“ revolucionar, Lajoš Košut, po kome su nazvane mnoge ulice u varošima Srbije severno od Save i Dunava, imao je, tokom revolucije 1848, prilično odbojan stav prema Srbima.

Evo dijaloga između Košuta i predstavnika Srba, Đorđa Stratimitovića, 9. aprila 1848:

– (Košut): „U Ugarskoj može da postoji samo jedan politički narod – mađarski. Ispod svete mađarske krune, drugi narodi ne mogu da postoje, osim Mađara“.

– (Stratimirović): Ako se Srbima u Požunu (mestu tadašnjeg zasedanja ugarskog sabora) odbiju sve njihove predstavke, Srbi onda neće imati drugog izbora nego da se obrate i na druge adrese“ (aludira se na Beč).

– (Košut): „U tom slučaju, sve što mogu da Vam kažem jeste da će mač morati da reši naš spor!“

– (Stratimirović): „Gospodine Košut, pa svi znaju da se Srbi mača ne boje!“ (78).

Kada je imao moć, Košut je Srbe gazio. „On je jasno rekao da će Vojvodinu uništiti čim skupi dovoljno vojske za to: `Ovi Srbi i Raci zovu se narod, a to je gomila razbojnika – a za razbojnike je samo preki sud!`“ (88). Srba se Košut setio tek kada je izgubio vlast, te je, 1851, dopustio mogućnost stvaranja Srpske Vojvodine (135). Ali, bilo je kasno.

Odnos mađarskih „revolucionara“ prema Srbima vidi se i iz pisma koje je tzv. Komitet za zaštitu otadžbine (1848) uputio generalu Analu Feteru; u njemu se poziva da se rat protiv Srba vodi „s punom neumoljivošću“ i „bez griže savesti“, te napominje da „za ovu sortu (tj. za Srbe – SA) nema milosti“, jer s njima „može biti samo rat do istrebljenja“! (100-101).

I bio je rat do istrebljenja. Mađari su, 12. juna 1848, iz Petrovaradinske tvrđave topovima tukli Novi Sad dok ga svog nisu uništili (97), a sledećg meseca zabeleženi su strašni pokolji Srba u Molu i Staroj Kanjiži (99). Srbi su se žalili da su košutovci masovno spaljivali srpske kuće i crkve (više od pedeset), da je Mađar „skoro sve srpske kuće po Bačkoj i Banatu opljačkao, popalio i sa zemljom sravnio“, „decu je srpsku po školama davio, žene i devojke obeščastivao“, letinu odneo i ostalo popalio… Više od pola naroda srpskog u Vojvodinin je bez krova, bez hrane i odela“ (99).

Ti „mnogobrojni zločini izvršeni nad srpskim narodom“ (99), tokom leve mađarske revolucije odavno su nazvani „genocidom nad Srbima“ (ovde).

* * *

To je ono što moramo da učimo našu decu, kako nam ne bi prodavali rog za sveću, te kako ne bi od diskriminatorske i asimilatorske KuK monarhije pravili uzornu multikulti-EU-zajednicu.

Ako našoj deci ovih par činjenica nastavnici ne predaju u školama, naša je dužnost kao roditelja, da ih tome podučimo.

A ako nas to mrzi – onda, dobro.

Goca Čomić i drugi učiće našu decu da je Austrougarska „gradila kanale, škole, puteve, šume, pravila katastar“, te da je u AU nastala Vojvodina kao „evropska regija“ u kojoj se ovaplotila austrogarska „supranacionalna ideja“.

Hoćemo li to?

Slobodan Antonić
Izvor: iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime