Kako su privatni trgovci oružjem potisnuli Jugoimport SDPR

0
843
Foto: printscreen (glassumadije.rs)

Privatne kompanije za izvoz oružja u Srbiji su se pojavile 1993., i prema svedočenju ljudi iz vojne industrije, bile su od velike koristi i za tu industrijsku granu i za državu. Međunarodna zajednica je, naime, u maju 1992. godine uvela ozbiljne sankcije ondašnjoj SR Jugoslaviji i Srbiji, čija vojna industrija, zbog rigoroznog embarga, naoružanje i vojnu opremi više nije mogla inostranim partnerima da isporučuje  preko dotadašnjeg ekskluzivnog izvoznika- državne kopmpanije Jugoimport SDPR, čije je poslovanje takođe bilo stavljeno pod međunarodni embargo.

Ulogu Jugoiporta SDPR već naredne 2003. godine, nakon što su se registrvale i pribavile dozvole za rad, preuzele su privatne fime, pre svih ona strica i sinovca Đorđa i  Slobodana Tešića, ali neke i druge. Početkom 2000-tih jedan od ozbiljnijih trgovaca oružjem postao je i general Jovan Čeković koji je prethodno bio na čelu Jugoimporta SDPR-a.  Domaće vojne fabrike nisu u saradnji sa privatnim kompanijama, tvrde naši sagovornici,  imale koristi kao u vreme dok su svoje proizvode izvozile preko Jugoimporta, čija je provizija bila tek 2,16 posto, dok su ostatak profita vraćale fabrikama namenske proizvodnje, čime je država obezbedjivala kontinuirani razvoj te industrije delatnosti, ali nisu mnogo ni štetovale, sve do 2003.  i afere „Orao“, vezane za izvoz oko 50.000 Zastavinih pušaka, snajpera i mitraljeza u Liberiju pod sankcijama UN, umesto u Nigeriju koja je navodno bila „krajnji korisnik“. Glavni akter te afere bio je  Slobodan Tešić, koji je ubrzo stavljen na „crnu listu“ Ujedinjenih nacija,  srpska vojna industrija na medjuinarodni stub srama, a Srbija jedva  izbegla novi embargo.

Jugoimport  SDPR  ponovo se ozbiljno vratio u oružarski biznis nakon što je 2005. donet novi Zakon oproizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme,kojim je uvedena civilna kontrola nad izvozom te vrste proizvodnje,koja podrazumeva da  izvozne dozvole za plasman oružja u inostranstvu izdaju četiri ministarstva – odbrane, policije, trgovine (privrede) i spoljnih poslova, čije diplomate na terenu proveravaju medjunarodni status i namere „krajnjeg korisnika“. Takvom procedurom, firma Slobodana  Tešića, Temeks, 2009. je sprečena da u Libiju, uz prethodni dogovor sa njeninim diktatorom Moamerom El Gadafijem, izveze Zastavino pešadijsko naoružanje i  Slobodine rakete, u ukupnoj vrednosti od oko 50 miliona dolara. Pod pritiskom spolja, srpska BIA je te 2009. praktično zabranila Tešiću da u Srbiji vodi svoje poslove, zbog čega je on te godine delatnost izmestio u Bosnu i Hercegovinu, preciznije  u Istočno Sarajevo.

Da Vas podsetimo:  Čiji je (NAŠ) valjevski budžet

Sve se, međutim, menja nakon dolaska  Srpske napredne stranke, predvođene Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem na vlast. Slobodana Tešića u oružarski biznis 2013. vratio je upravo Aleksancdar Vučić, koji je tada bio ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade (PPV). U martu te 2013. Srbiju i Beograd posetila je delegacija Ministarstva odbrane Libije, na čelu sa zamenikom ministra Kalidom Al Šarifijem, koja se sastala sa delagacijom srpskog Ministarsva odbrane, u kojoj je,pored ostalih, bio i Slobodan Tešić, i to uprkos činjenici da je tada još uvek bio na crnoj listi UN, sa kojeje,naon lobiranje tadašnje srpske Vlade skinut 29.novembra 2013.godine.

Srpska i libijska strana tada su verifikovale ugovor o isporuci srpskog naoružanja u Libiju u vrednosti od ,prema jednoj verziji  95, a prema dugoj – 149miliona dolara. Kako se radilo o medjudržavnom ugovoru,oružje u Libiju je trebalo da izuveze državna firma Jugoimport SDPR,koja je prehodno bila pribavila sve potrebne dozvole,kao i saglasnost ekspertskog tima UN zaduženog za Libiju. Nedugo potom,međutim, kao posrednik tom u poslovnom aranžmanu uvedena je firma Karso Limitid sa Kipa, iza koje, kako se docnije ispostavilo,  stoji  Slobodan Tešić. Iz Jugoimporta su tom prilikom prokomentarisali da, pre toga, u međudržavnim poslovima nikada nisu imali posrednike, posebno ne pri izvozu u Libiju sa kojom su uvek poslovali direktno.

Da li zbog uvođenja posrednika (Tešićevog Karso Limitida), ili nečeg drugog, tek ugovor sa Libijom iz marta 2013. realizovan je, umesto sa 95 ili 149 miliona dolara, tek se nepunih četiri miliona dolara, te bi se moglo konstatovati da je država štetovala za najmanje 90 miliona dolara. Na donekle sličan  način prošle godine je osujećen izvoz Krušika,koji je bio direktno ugovorio izvoz 32.000 mina od 120 milimetara u Jermeniju (najveće domaće vojne  fabrike  – Zastava, Krušik,  Sloboda,Prvi artizan i Milan Blagojević – imaju ,inače i uzgred,zakonsko pravo da direktno izvoze svoje proizvode) .Krušiku je, medjutim, prošle godine to pravo  oduzeto,pošto ona četiri ministarstva nisu želela da mu izdaju izvoznu dozvolu za isporuku mina u Jermeniju za nešto više od sedam miliona dolara.

Da Vas podsetimo:  Neki opozicionari na RTS-u bili četiri puta više od mene

Zašto,pouzdano se ni dan danas ne zna. Može, ipak, osnovano da se pretpostavi, pošto je ubrzo potom dozvolu za izvoz Krušikovih mina u Jermeniju dobila firma Vektura trans koju je je, u februaru 2017., osnovao Slobodan Tešić, da bi u decembru te godine njen stopostotni vlasnim postao Milan Subotić, koji je, prema dostupnim podacima, u 2018. bio i šef logistike u Tešićevoj kompaniji Partizan tek. Vektura trans je već 2018.postala jedan od najozbiljnijih igrača u domaćem oružarskom biznisu, pošto je, prema zvaničnoj informaciji, te godine povećala prihod za osam puta i dobila čak 21 izvoznu dozvolu, odnosno više od GIM-a, Tehnoremonta Petra Crnogorca i drugih privatnih kompanija.

Kako su privatni trgovci oružjem potiskivali Jugoimport SDPR i kako je država, a sa njome i domaća vojna industrija koja je u njenom (državnom) većinskom vlasništvu,  štetovala pri izvoz naoružanja i vojne opreme, u korist njoj bliskih trgovaca oružjem, nedvosmisleno  svedoče podaci o broju izdatih izvoznih dozvola u prethodne dve odine.  U 2017. godini, Jugoimportu SDPR  izdato je 156 dozvola za izvoz naoružanja i voine opreme širom sveta, a privatnim kompanijama ukupno 73. Prošle godine, medjutim, Jugoimport je dobio gotovo tri puta manje izvoznih dozvola, odnosno tek 55, dok su Vektura trans, GIM, Partizan tek, Tehnoglobal, Tehnoremont i Krupnik zajedno dobile 66 dozvola za izvoz naoružanja i vojne opreme.

Napred rečeno i navedeni podaci nedvosmisleno, čini se, govore da je država,  odnosno državni vrh vrlo dobro upoznat sa time ko, kako i u čiju korist izvozi srpsko naoružanje i vojnu opremu na Bliski istok i drugde po svetu.

NENAPLAĆENI IZVOZ ZASTAVINOG ORUŽJA

Slobodan  Tešić je, krajem  90-tih, sa Zastavom ugovorio izvoz pešadijskog naorzžanja na Filipine. Špekuliše da taj posao do sada nije naplaćen.

Da Vas podsetimo:  Vučić otvara fabrike, a privreda opada

Juče smo, po treći put za poslednjih petnaestak dana, pokušali da stupimo u kontakt sa Slobodanom Tešićem, koji se na dva telefonska poziva nije odazvao, a nije odgovorio ni sa SMS-poruku sa pitanjem kako komentariše navode da je preuzimao poslove koje su prethodno ugovarale vojne fabrike i Jugoimport  SDPR.

AL ŠSRIFI BEOGRADU I KRAGUJEVCU

Kalid Al šarifi koji je, 2013. bio na čelu libijske delagcije koja je, sa tadašnjim ministrom odbrane Aleksandrom Vučićem, rukovodstvom Jugoimporta i Slobodanom Tešićem, pregovarala  o izvozu srpskog oružja u Libiju, bio je, kako su 2015.,  ustanovila dvojica bosanskohercegovačkih novinara, aktivni pripadnik Al kaide, zbog čega je određeno vreme proveo i u američkom zatvoru.

Al Šarifi je te 2013. posetio VMA, BIU, Utvu, kao i kragujjevačku Zastavu, gde ga je  doveo novinar Mifoslav lazanski, koji je potom  posao o njegovom (Al Ša rifijevom) šenlučenju, odnosno demonstraciji pucačkog umeća iz pištolja CZ 999, automatske puške M 21, snajpera „crna strela“ i mitraljeza M 84 po Zastavinim tunelima za isprobavanje oružja.

Izvor: glassumadije.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime